Igor Todorović: Porodična oaza na Vračaru || Hello Magazin!

U predratnoj kući na Vračaru modni kreator Igor Todorović stvorio je porodičnu oazu koju je sa suprugom Gordanom Marić i desetogodišnjom kćerkom Sofijom brižljivo uredio. Svaki komad nameštaja i detalj koji krasi njihov pomalo eklektični dom birali su sa puno ljubavi i strpljenja. Posle završene srednje dizajnerske škole, smera za grafički dizajn, Igor je svoje obrazovanje nastavio na prestižnoj umetničkoj akademiji „Koefija“ u Rimu, gde je imao priliku da poseti ateljee najvećih modnih stvaralaca poput Diora i Valentina i na licu mesta se upozna sa procesom stvaranja modela. Iako je bio jedan od najboljih studenata na klasi, po okončanju studija odlučio je da se vrati u svoju zemlju. Po povratku u rodni Beograd bio je na čelu kreativnog tima domaće kompanije „Džošua“ koja je izrađivala cipele prema njegovim nacrtima. Posle toga obreo se kao modni urednik u nekoliko licencnih magazina, a sledeći korak u njegovoj uspešnoj karijeri bili su elektronski mediji u kojima je i danas prisutan. Trenutno je u ulozi strogog, ali pravednog sudije u emisiji „Šopingholičarke“, na televiziji „Pink“. Nedavno je u Narodnom muzeju predstavio svoju prvu kolekciju visoke mode na koju su poznavaoci njegovog rada čekali više od dvadeset godina.
Na početku razgovora za magazin "Hello!" Igor najpre govori kako su on, supruga i kćerka, timskim duhom i kreativnom razmenom mišljenja dolazili do rešenja za uređenje njihove dvospratne kuće sa prelepo uređenom baštom.

Na koji način ste pronalazili idejna rešenja pri uređivanju vašeg doma?
- Nikada ne tražim profesionalnu pomoć pošto uvek znam unapred kako će šta da izgleda. Imam mnogo prijatelja kojima je uređenje enterijera profesija, a njihova pomoć se svela samo na savete jer sam previše sebičan da bih dozvolio da neko drugi uređuje moj životni prostor. Imam afinitet prema dizajnu enterijera i uređivanje mi je predstavljalo zadovoljstvo. Čitava estetika našeg doma izražava zajedničko mišljenje moje porodice, sve odluke smo donosili jednoglasno. Usvojili smo iskustvo ljudi koji se bave uređenjem domova, ali smo ga primenili u skladu sa našim idejama. Vodio sam se time da pri dekorisanju i sređivanju moram da budem dosledan sebi i da vizualizacija mojih zamisli mora da bude i mojih ruku delo. U adaptaciji ove kuće arhitekta je davao savete, ali su nastupili problemi, a onda smo mi na "kućnom savetu" odlučivali da li je to dobro za postizanje cilja koji želimo. Na početku su nam prijatelji govorili da je nemoguće da sprovedemo sve ideje u delo, ali je na kraju rezultat bio baš onakav kakav smo želeli.
Kako ste odabrali lokaciju za kuću?
- Odrastao sam u okolini Autokomande, gde i danas žive moji roditelji. Na Vračar sam došao pre mnogo godina i u potpunosti sam se navikao na taj kraj. Mnogo mi je žao ovog dela Beograda jer gubi svoju patinu, gubi duh rezidencijalnog kraja. Nekada je tužno videti kuću poput moje koja je usamljena između svih tih novih zgrada i poslovnih prostora koji svakodnevno niču. Moja kuća je simbol odolevanja savremenom sistemu građenja.
Ko je imao veći uticaj na izbor nameštaja, vi ili vaša supruga?
- Nisam od onih kreativaca koji misle da je ono u šta veruju jedino ispravno, i u poslu sam apsolutno otvoren za sugestije. Nisam neko ko prišije treći rukav na sako koji dizajnira i pri tom misli da je to jedino realno rešenje. U skladu s tim naravno da je moja supruga uticala na naše odluke u vezi sa uređenjem prostora, ali, na sreću, njena estetika je veoma bliska mojoj. Postoje, naravno, i sučeljavanja jer ona veruje da sam ja neko ko će otići po hleb, a vratiće se sa slikom pod miškom, i misli da imam problem sa nagomilavanjem stvari, te ume zbog toga da me prekori. Međutim, oboje se slažemo da toplina prostora zavisi od detalja, kao što je i moda u detaljima. U našoj kući postoji miks različitih stilova i sve je vrlo eklektično. Inače, volim da vidim minimalistički sređen prostor, ali ne bih u takvom ambijentu živeo jer on podrazumeva potpunu svedenost, što isključuje komfor, koji mi je veoma bitan. Pored sebe uvek moram da imam jastuk, a ta moja sklonost ka udobnosti umnogome je uticala i na stil u našoj kući. Što se tiče slika, moja supruga voli živopisni kolorit, "radosne" slike, a ja preferiram pomalo "dramatična" dela. Tako smo se i podelili, ali smo ih i dobro uklopili na zidovima. Često nam dolaze prijatelji u goste i svako od njih ima omiljenu prostoriju u našem domu, gde se osećaju najprijatnije.
Čime se bavi vaša supruga Gordana?
- Moja supruga se bavi marketingom, a mnogo vremena posvećuje i našoj kćerki, to su dve sfere života u kojima briljantno funkcioniše.
Da li vaše dete pokazuje afinitet za modu?
- Moja kćerka Sofija pohađa osnovnu školu i još ne zna šta bi želela da bude kada poraste, ali evidentno je da veoma voli scenu i da se eksponira. Sticajem okolnosti, ona je jedino dete u našoj široj porodici, te je veoma mažena i pažena. Pokazuje afinitet prema dizajnu i često mi kaže kako ja ne razumem njen stil, ali je to deo odrastanja i meni je veoma zabavno da čujem šta ona misli.
Budući da stvarate kreacije iz snova, o kojima svaka devojka mašta, pretpostavljam da je Sofija oduševljena vašim zanimanjem?
- Jeste, Sofija ima tu sreću da iz prve ruke može da vidi proces stvaranja. Povremeno, kada joj dođu drugarice iz škole, pravimo mini-revije, gde one isprobavaju moje modele, tada im dopuštam da probaju i obuku sve, pa i neke haljine koje im mnogi ne bi dali da se sa njima igraju. Vrlo je simpatično kada one to prepričavaju kao neverovatan doživljaj. S druge strane, znam da ću u određenom periodu Sofijinog života biti konzervativni otac koji će želeti da ona izgleda svedeno. Njeni komentari da joj se neka haljina koju sam ja kreirao više dopada od druge potpuno su na mestu, ona mora sama da formira svoj stil, a ja bih voleo samo da je usmerim na pravi put.
Često ispred vašeg imena stoji zanimanje stilista, a vi ste kreator?
- Suština je u sledećem, nikada nisam bio sklon da udaram na sva zvona kada je reč o mom obrazovanju. U našoj zemlji je mnogo "manifestacija" i sklon sam da kažem da zbog toga gubimo suštinu, kao i da zbog vizuelnog gubimo taktilnost kako u životu tako i u modi. Taktilnost u modi mogli smo da nasledimo od naših majki, koje su imale potrebu da opipaju materijal pre nego što ga kupe, a ne samo da im se na pogled dopadne i zato što na njemu piše neko ime. Iz te metafore bih objasnio i potrebu da reč "stilista" može danas da piše ispred svakog imena, a, s druge strane, mali je broj onih koji su za to sposobni. U Italiji je modni kreator nazvan „stilista“ ili „kutulje“, što ja donekle po vokaciji i jesam jer sam završio Akademiju za kreatora visoke mode. Radeći u medijima, svesno sam odlagao trenutak pravljenja autentične, lične priče i kolekcije jer sam stalno pronalazio razloge koji nisu bili dovoljno prominentni da počnem da kreiram. U medijima sam stekao veliko iskustvo, posle čega sam se posvetio svom osnovnom zanimanju za koje sam se školovao. Završio sam akademiju „Koefija“ koja je jedna od pet najznačajnijih škola tog ranga. U njoj sam proveo predivne godine, a sa ljudima sa kojima sam studirao ostao sam u kontaktu i negujem sva ta divna prijateljstva. Kada odlazim u Rim, često kažem da se vraćam kući, a ono što me ponekad zaboli je činjenica da me u Italiji više poznaju i podržavaju. Kroz posao modnog urednika poziv stiliste razvijao se u mom kreativnom biću, ali ja sam modni dizajner.
Posle dvadeset godina u svetu mode, uradili ste prvu kolekciju visoke mode?
- Bilo je potrebno neko vreme. Moja odluka da posle završene akademije napustim Rim i dođem u Srbiju šokirala je direktora te umetničke institucije, a sada shvatam da ta ona ima veze s mojom tadašnjom nezrelošću. Ceo taj period od dve decenije bio je moje sazrevanje i čekanje trenutka kada ću se osećati udobno u svojim cipelama u kojima ću stati pred ljude i iza svog rada. Moj atelje razvijao se tako što smo prvo gradili bazu, a nju čine moj tim i radionica, a onda i manifestaciju kao što je revija. Mene su na akademiji vaspitavali da kreator može da ima emocije, inspiraciju i estetiku, ali da bi iznedrio svoje vizije, mora da ima tim, zato sam ja vrlo srećan što sam se okružio neverovatnim, posvećenim ljudima.
I to se videlo na vašoj prvoj reviji u specifičnom prostoru Narodnog muzeja?
- Odabir muzeja kao prostora za moju reviju ima dužu priču iza sebe. Naime, 1994. izlagao sam jednu svoju kolekciju u "Luvru“ još kao student i tada sam od eminentnih ljudi iz sveta mode dobio prestižnu nagradu za kreaciju. U skladu s tim, sve to je imalo smisla, to je bio moj novi, pomalo katarzičan početak, da ponovo posle toliko godina izlažem u muzeju, ovoga puta u Beogradu. Imao sam ideju da moji modeli ne budu u prvom planu, već da promovišem Narodni muzej koji je za mnoge umetnike veoma značajno mesto. Bilo mi je zadovoljstvo i čast što su mi dozvolili da izlažem u takvom prostoru koji je potreban i našoj zemlji i gradu. Trudio sam se da te večeri bude prisutan veliki broj mojih prijatelja, ljudi koji su se pomalo sklonili iz javnog života i ličnosti koje su prepoznale moju energiju, kao i celog tima. Moram da priznam da sam bio veoma uzbuđen, pomalo van sebe, za razliku od moje kćerke koja je bila sabrana, ponosna, uzdignute glave, bukvalno mi je bila oslonac kada sam na kraju defilea izašao da se poklonim. Duh visoke mode bio je prepoznat, a ja sam se trudio da se igram formom, ali da žena ostane ta zavodljiva dama, a ne da bude zakovana u čistoj formi. Krojevi su mi bili raznoliki pa smo se oprobali i na nekim opasnim terenima na primer koža i krzno.
U čemu pronalazite inspiraciju?
- Inspiracija mi je zbirka mog estetskog, etničkog nasleđa iz najšireg smisla mog poimanja pojma žena. One su moja inspiracija, one su uvek bile prisutne, kako kroz posao tako i privatno. Za mene je moda stvar impulsa i ja želim da stvaram za ženu iz njene vizure, a ne da je stavljam u ljušturu iz svoje vizure.
Koje poznate dame nose vaše haljine i deo su vaše inspiracije?
- Osoba koja mi je odmah pružila veliku podršku i koja je imala puno poverenje u moj atelje bila je Ana Bekuta, i naročito je zadovoljstvo raditi sa njom. Voditeljka Maja Nikolić na poseban način nosi haljine koje ja kreiram i u njima ta njena ljupka estetika zaista dođe do izražaja. Tanja Vojtehovski takođe rado nosi moje modele, a profesionalnu saradnju ostvario sam i sa Natašom Ninković koja je nosila naše kreacije u kvizu „Ja imam talenat“. U moj atelje dolaze ljudi koji žele da budu autentični i da poseduju unikatne komade.