Ljubomir Bandović: Muškarci se plaše gubitka dečaka u sebi || Hello Magazin!

Glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta Ljubomir Bandović u dosadašnjoj karijeri uspešno je tumačio niz sjajnih uloga. Zahvaljujući nepogrešivom senzibilitetu da prepozna vrhunske filmske i pozorišne projekte, televizijskoj publici omiljeni Aki iz serije "Vratiće se rode“ odigrao je role po kojima ga publika pamti, a kolege uvažavaju.
Prve glumačke korake Bandović, rođeni Crnogorac, napravio je kao jedanaestogodišnjak u Vranju, kada ga je nastavnik srpskog jezika izabrao da tumači lik Jovana Jovanovića Zmaja na priredbi povodom „Dana škole“, što je bila njegova prva uloga. U Beograd je došao po završetku treće godine gimnazije, kada je primljen na Fakultet dramskih umetnosti iz prvog pokušaja. Pošto je diplomirao, ovaj daroviti glumac upisao je u biografiju uloge u trinaest filmova i jedanaest predstava. Srce supruge Tatjane osvojio je kada ju je zaprosio ispred „Hrama svetog Save“ pre sedam godina. Iako ima bogato iskustvo bračnog života, Ljubomir je na zanatskim osnovama gradio lik u predstavi "Čorba od kanarinca" čija je tema upravo brak. Njegova partnerka u predstavi je Mina Lazarević sa kojom je ostvario divnu saradnju, baš kao i sa rediteljkom Stašom Koprivicom.
- Mina i Staša su na poseban način približile publici žensku dramaturgiju - počinje razgovor za „Hello!“ Ljubomir Bandović.
- Muškarci su uglavnom nesigurni kada je reč o braku, o obećanjima bilo koje vrste, plaše se gubitka dečaka u sebi. Mina moj lik vodi kroz sve nesigurnosti da bi na kraju od svog muškarca napravila sigurnog i stabilnog čoveka. Čuo sam komentar devojke koja je svom dečku posle odgledane premijere rekla da na muško-ženske odnose gleda potpuno drugačije, da se oseća kao da je dobila priručnik da sve to oseti i pre nego što i sama iskusi odlazak pred oltar, o čemu predstava i govori.
Takva poruka, koja makar malo promeni život, barem jednom čoveku iz publike, za svakog glumca je, tvrdi Bandović, veliki uspeh. Njemu je, iz zanatskog ugla, bilo lako da se poistoveti sa neodlučnim Medom koga supruga vodi kroz život. Privatno, on je suprotnost takvim muškarcima.
- Vrlo sam odlučan, u životu sam inicirao devedeset devet procenata stvari koje su mi se desile. Kada sam se zaljubio u Tatjanu, ja sam je zaprosio, nisam čekao. Nikada nisam imao zadršku da prepoznam ono što me čini srećnim i da se za to izborim. S druge strane, Meda je šahista koji razmišlja o svakom potezu i posledicama koje on može da donese. U životu zaista postoje stvari o kojima bi trebalo tako odlučivati, ali o emocijama ne. Kada je reč o emocijama, međusobnom poverenju i zajedničkom životu, nema kalkulacije. To ili osetiš i grabiš, ili izgubiš - smatra popularni glumac.
Kao majstoru glumačkog zanata, Bandoviću ne predstavlja problem da epizodnu rolu pretvori u ulogu za pamćenje.
- Pročitaj nekoliko puta šta igraš. Ako ti nešto nije jasno, pitaj. I ne zaboravi da mala uloga postoji samo na papiru - ističe on.
Takav pristup poslu znali su da prepoznaju i kritika i publika. Tome u prilog govore i nagrade koje je Bandović dobio u Nišu i na "Borinim danima" u Vranju, a koje je prihvatio kao vrstu dodatne odgovornosti.
- Nagrada u Nišu bila je grom iz vedra neba, ni pod visokom temperaturom ne bih sanjao tako nešto. Nagrada na "Borinim danima" takođe ima posebnu vrednost jer je Vranje moja prva pozorišna kuća.
Uprkos priznanjima o kojima mnogi glumci maštaju, Bandović je ostao skroman i lišen sujete.
- Bitno je odakle gradite ego, da li iz ljubavi prema onome čemu težite ili iz onoga od čega bežite. Većina ljudi gradi ego na osnovu onoga od čega želi da pobegne i na osnovu nekakvog inata kaže: "Sada ću zbog nepravde koju sam doživeo ili video postati nesalomivi kičmenjak". Ali to nije tačno. Potrebno je da postanete kičmenjak zbog nečega što vas vuče napred, a da na nepravdi učite.
Nekada je verovao da može da uradi baš sve zbog posla kojim se bavi, a danas misli drugačije.
- Kad sam imao dvadeset jednu godinu, pomislio sam da su osobine lika Goražda Kranjca iz predstave „Janez“ koji krade ocu pištolj i postaje kriminalac zapravo moje. U tim devedesetim godinama svašta ružno se dešavalo, a ja nisam bio dovoljno zreo da se postavim u tim okolnostima, pa sam pozajmljivao osobine Goražda na javnim mestima, želeći da budem prepotentan, da izazivam na dvoboj i da radim stvari koje su u suštini bezazlene, ali ih se sada stidim. Sada to ne bih mogao sebi da dozvolim. Danas, kada iz pozorišta ili sa seta odem kući i zatvorim vrata za sobom, ne postoji ništa iz posla što može da poremeti ili uslovi moj dan. Dođem kući, imam sa kim da podelim i muku i sreću, ali to ne utiče na naš život.