Sergej i Kristina Ćetković: Kćerke su nam ulepšale život || Hello Magazin!

Tridesetsedmogodišnji Sergej Ćetković karijeru jednog od najpopularnijih pop pevača na ovim prostorima gradio je pažljivo, kvalitetnim pesmama i odličnim koncertima. Harizmatični kantautor iz Crne Gore publiku je osvojio divnim melodijama, emotivnim pevanjem, skromnošću i iskrenošću. Poznati Podgoričanin je i dalje, kao prvog dana, zaljubljen u svoju suprugu Kristinu, sa kojom je zajedno petnaest godina. Sa markantnom sugrađankom venčao se 1999. Danas ovaj bračni par živi u Beogradu i sa velikom ljubavlju odgaja dve devojčice koje su usvojili. Pošto im je život obogatila kćerka Lola, koja je postala deo porodice 2010, prošle godine njihova skladna zajednica uvećana je za još jednog člana, devojčicu Milu.
U iskrenom intervjuu za magazin „Hello!“ talentovani umetnik govori o dve ljubavi, muzici i porodici.

Posle dve godine ponovo ste održali niz koncerata u rodnoj Crnoj Gori. Kakav je osećaj pevati pred svojima? Mnogi kažu da je najteže nastupiti u rodnom mestu.
- Uvek govorim da je najveću tremu osećam kada nastupam pred svojom prvom publikom, u rodnom gradu. Valjda želja da opravdam uspeh koji sam stekao van Crne Gore na neki način diktira i jače emocije i veću odgovornost. U suštini, radujem se svakom koncertu jer svaki donese nešto novo i drugačije. Želim da moja publika uživa u mojoj muzici, trudim se da prenesem što više pozitivne energije i da svaka noć bude za pamćenje, posle koje će svi biti puni utisaka, ispunjeni i zadovoljni.

Preferirate li koncerte na otvorenom, što se praktikuje leti, u odnosu na zatvorene prostore?

- Više volim koncerte na otvorenom, pogotovo na moru. Volim taj ambijent i nebo iznad nas, miris mora, opuštenost publike, jer većinu čine ljudi na godišnjem odmoru, pa su tu svi uslovi za divan provod. Postoji toliko dobrih koncertnih prostora koji odišu odličnom akustikom, romantikom i intimom kojoj težim na svim svojim koncertima. Nažalost, većina je toliko zapuštena i niko ne vodi računa o njima, što me žalosti.

Uskoro vas očekuje rad u studiju. Da li više volite stvaralački deo ili nastupe na koncertima?
- Koliko god nekada bio težak i opterećujući, obožavam proces stvaranja novih pesama. Kada se sve kockice, koje toliko vremena čuvate u glavi u formi stihova i nota, slože i naprosto „izrastu“ u pesmu, ne postoje reči kojima možete da opišete zadovoljstvo i ispunjenost. S druge strane, ogromno olakšanje, kada taj kreativni teret, da ga tako nazovem, skinete sa leđa. Najviše volim kada taj moj trud i rad predstavim svojoj publici na koncertima. Onda osluškujem reakcije, gledam njihove izraze lica, brzinu kojom se neki od njih pronađu u jednoj reči ili rečenici. Sve u svemu, obožavam svoj posao.

Tokom letovanja u Italiji, imali ste i radni dan. Nastupili ste kao specijalni gost na koncertima Sala da Vinčija. Kakve utiske nosite sa tog nastupa?
- Posle njegovog dolaska u Beograd, kada je bio moj gost na koncertu u „Beogradskoj areni“, nastavili smo druženje i postali smo dobri prijatelji. Italijanska opuštenost i duhovitost slična je našoj, a naše emocije i razmišljanja o muzici jako su slična. Ovo je već drugi put da sam bio njegov gost, prvo u Napulju pre nekoliko meseci, a sada i na predivnom ostrvu Iskija preko puta Napulja, gde je pesma “Pogledi u tami” pobrala sve aplauze i simpatije tamošnje publike. Sal je predložio da ovu duetsku varijantu uradimo sa novim, bogatijim aranžmanom, i ona će se naći na njegovom i mom novom albumu.

Kako ste se proveli u Italiji, gde ste nedavno sa suprugom bili na odmoru? Ko je brinuo o vašim mezimicama dok ste bili odsutni od kuće?

- Iako smo uvek imali otpor prema bilo kakvoj pomoći u kući, sa dvoje dece i mnogobrojnim obavezama danas je neizvodljivo naći vreme za sve. Uz pomoć naše bebisiterke Ivane, lakše je naći vreme za obaveze i bolju organizaciju. Što se tiče putovanja u Italiju, ovaj put smo iskoristili pomoć naših roditelja koji se preko godine užele unučica i jedva čekaju da provedu malo vremena sa njima. Kristina i ja otputovali smo na nekoliko dana u Italiju gde smo uživali u gostoprimstvu Sala i njegove porodice.

Da li na nastupima ponekad svirate klavijature i da li vežbate kod kuće?
- Na nastupima retko odsviram neku pesmu. Kod kuće imam klavir i moram priznati da sam dosta lenj i zauzet nekim manje bitnim stvarima. Ipak, „družimo se“ onih dana kada krenu lavine emocija i kada je vreme za nove pesme. Tada, do kasno u noć, ponekad uz čašu vina i uz sto puta precrtan list papira, razgovaraju moji prsti i crno-bele dirke.

Budući da ste u mladosti igrali brejkdens, da li i sada ponekad volite da zaigrate u diskoteci? Izađete li ponekad sa suprugom u noćni provod?
- Volim da izlazim, mada sam se malo zasitio diskoteka i previše buke. Mnoga jutra dočekao sam radeći u diskotekama, pa sada više volim neke mirnije varijante, večere sa prijateljima, odlazak u pozorište ili bioskop. Ipak, uvek se radujem žurkama koje organizuju moji prijatelji, jer se tu uvek otkačim, izigram i dobro provedem.

Često se odazivate na humanitarne koncerte. Hoćete li i kćerke učiti da pomažu onima kojima je pomoć potrebna?

- Nažalost, svakog dana dobijamo molbe za pomoć ili učešće u nekoj humanitarnoj akciji. Pomoć je mnogima potrebna, kako onima koji su bolesni tako i onima koji nemaju novca da se prehrane ili plate struju. Potresen sam njihovim pričama i trudim se koliko god je u mojoj moći da se odazovem, pomognem ili skrenem pažnju na probleme i potrebe ljudi oko nas, iako je nemoguće svima pomoći. Trudiću se da svoju decu vaspitavam u duhu pravoslavlja, da vode računa i brinu o drugima i da budu humane.

Kako ste se snašli kao zaštitno lice jedne reklamne kampanje koja pomaže porodilištima? Koji vam je bio glavni motiv da prihvatite takav način angažmana?
- Odluku da učestvujem u akciji "Duboke“ doneo sam jer je u osnovi humana ideja i želja da se doprinese boljim uslovima u porodilištima. Bebe i majke zaslužuju najbolju moguću negu, opremanje porodilišta nije mala stvar, a mi kao pojedinci možemo da doprinesemo, ovoga puta doniranjem jednog dinara prilikom kupovine flaše vode. Ovo je samo deo saradnje koju planiram sa tom kompanijom. Ljudi mogu da osete humanu ideju akcije.

Koliko vam znači suprugino mišljenje dok stvarate pesme? Da li je i ona muzikalna?
- Kristina je moj najveći i najbolji kritičar jer moju muziku posmatra kao i svaki obični slušalac. Mišljenje mojih kolega i ljudi iz branše uvek stavljam na poslednje mesto, jer najvažnije je da melodija i tekst dopru do običnih ljudi, neopterećenih produkcijom, aranžmanima i pitanjima da li je bolje odsvirati solo na klaviru ili gitari. Period kada krenem sa pisanjem novih pesama prepun je smešnih situacija, kada posle nekoliko sati rada, onako usplahiren i zadovoljan, pozovem Kristinu da čuje novu pesmu. Ispevam se „muški“, iz petnih žila, obuzet inspiracijom i uputim pogled ka njoj, sa velikim znakom pitanja „šta misliš“, a ona mi kaže: "Lepo je, ali možeš ti to bolje”.

Kako ste se adaptirali na život u Beogradu, budući da ste vi i vaša supruga veći deo života proveli u Podgorici?

- Posle četiri godine podstanarskog života u Podgorici uspeli smo da se skućimo, kupili smo stan i sredili život, a onda opet sve ispočetka. Želeo sam da moj treći studijski album predstavim medijima u Srbiji, pa ako ne uspem, da znam da sam makar pokušao. Nisam mogao da podnesem misao da ću jednog dana žaliti što nisam probao. Kristina me je podržala, kao i mnogo puta do tada, i krenuli smo za Beograd. U početku je bilo vrlo teško. Posle života u Podgorici gde su naši roditelji i prijatelji, mislio sam da se nikada nećemo navići na brzinu i način života u Beogradu. Posle nekoliko meseci, album “Pogledi u tami” krenuo je u etar i od tog dana više ništa nije bilo isto. Imali smo sreće da upoznamo divne ljude i da se danas pohvalimo punom kućom prijatelja, kumova.

Da li u vaspitavanju kćerki pokazujete strogoću ili ste od onih očeva koji smatraju da su majke za to zadužene, a da su očevi tu da razmaze žensku decu?
- Decu treba maziti i stalno ih obasipati pažnjom i ljubavlju. Ne vidim ništa loše u tome da čak budu malo razmažene, ali ne volim nevaspitanje i bahatost. Možda sam ponekad prestrog i brižan, ali dolaskom dece na te stvari ne možeš da utičeš, i najednom se pretvoriš u sve ono što ti je smetalo kod tvojih roditelja.

Kakva je Lola po naravi i koje osobine pokazuje, a kakva je mlađa Mila? Možete li ih uporediti po osobinama, karakteru i energiji?
- Lola je mnogo dobro i blagorodno dete. Od njenih osobina najviše mi se dopada njena darežljivost. Ne može se desiti da joj nešto kupimo, bilo da je u pitanju sladoled ili neka igračka, a da pri tom ne zatraži da kupimo i za sve njene drugarice, koje u trenutku počne da nabraja. Mila je prava maza i jako je vezana za nas. Obe su vrlo slične, jako temperamentne i uporne, a njihova ljubav je svakim danom sve jača i svakim danom se sve više vezuju jedna za drugu.

Ko je zreliji po razmišljanju, vi ili supruga? Koga vodi razum, a koga srce u vašem zajedničkom donošenju oduka o stvarima koje se tiču porodice?

- Što se zrelosti tiče tu smo jednaki, ali kad su u pitanju razum i srce, tu se razlikujemo. Ja sam taj koji stalno razmišlja o sigurnosti svoje dece, pa priznajem da ponekad malo i preterujem u tome. Kristina je smirenija i opuštenija od mene i dozvolila bi im sve što požele, bilo da je igra u parku, vožnja biciklom ili neka druga aktivnost.

Koliko ste emotivni po prirodi i da li smatrate da su muškarci koji pokazuju emocije najveći u očima žena?
- Po prirodi sam jako emotivan i ne umem i ne želim da skrivam svoje emocije. Ipak, čovek sam od krvi mesa i ne vidim ništa loše u tome da pokažem svoja osećanja.

Prvi album nazvali ste po imenu supruge. Ona vam je sigurno najbolji prijatelj?
- To je bilo najmanje što sam mogao da uradim za nju. Kristina je pre svega divna i jednostavna žena, šarmantna i harizmatična, moj najveći i najiskreniji prijatelj, moja najveća ljubav i prosto je obožavam.

Verujete li u ljubav za ceo život?
- Verujem, jer sam jednu takvu pronašao pre petnaest godina, ljubomorno je čuvam i nadam se da će trajati ceo život.

Intervju: Nadežda Jokić, Life Content
Foto: Kristina Ćetković