Jasna Šekarić: U sportu je najvažnije naći volju i motiv da istraješ || Hello Magazin!

Kada je početkom osamdesetih ispalila prvi metak ka meti u Osijeku, u koji se još kao devojčica preselila iz rodnog Beograda, niko nije mogao ni da sanja da će u godinama koje dolaze toliko puta podići zastavu svoje zemlje pod svodove dvorana širom planete. Glad za pobedama i ljubav prema pištoljima odveli su Jasnu Šekarić u večnost, a usput je oborila i mnoge svetske rekorde. Nedavno je osvojila zlatnu medalju i u ekipi sa Zoranom Arunović i Bobanom Veličković, čime je u svoju bogatu riznicu stavila sedmo odličje sa svetskih prvenstava. Ostala priznanja odavno je prestala da broji. U Granadi je slavna streljašica ispunila i normu za učešće na "Olimpijskim igrama" 2016. godine u Rio de Žaneiru, i tako se popela na treće mesto takozvane večne liste nastupa na prestižnom sportskom takmičenju.
- Mislila sam da ću se zaustaviti na sedmoj "Olimpijadi", a eto, stigla sam i do osme. Volim sport, to je način života na koji sam navikla i ne pada mi teško, iako je sve drugačije u odnosu na vreme kada sam počela da treniram. Ozbiljno sam shvatila naredne "Olimpijske igre", mada više ne osećam psihički pritisak i ne razmišljam hoću li uspeti da ostvarim kvotu. Već sam se posvetila Riju i izvinila se deci što me neće biti kod kuće. Naravno, ta odluka je bila zajednička, ne radim ništa bez konsultovanja s njima - kaže kroz osmeh naša najuspešnija "olimpijka" svih vremena.

Iako ste nam doneli bezbroj medalja tokom ovih trideset godina, koliko ste u reprezentaciji, tek sada ste prvi put izašli na terasu gradske Skupštine gde vam je zajedno sa košarkašima i ostalim strelcima priređen svečani doček.

- Ne znam šta da kažem, jednostavno se ranijih godina nije namestilo. Verovatno se nikada ne bi pravio poseban doček za strelce. Evo, sad smo stigli sa srebrnim košarkašima i izašli na balkon. Presrećna sam i ponosna jer je to stvarno bila moja velika želja. Doživela sam da mi hiljade ljudi skandira: "Jasna, Jasna!" Osećaj je neopisiv, sve je bilo zaista veličanstveno, mislila sam da će mi srce iskočiti iz grudi. Moja kćerka Lea bila je dole sa društvom i kasnije mi je rekla da nisam bila dovoljno glasna kada sam im se obraćala, pa je čula komentare "Da li je ova žena jutros doručkovala?" i slične, što mi je bilo mnogo slatko. Ako ikad bude bilo prilike za novi doček, znaću šta treba da "popravim".

Strelci nemaju "rok trajanja", ne moraju da brinu o odlasku u penziju kao većina sportista kad pređu tridesetu. Planirate li da se bavite streljaštvom sve dok vas bude služilo oko?
- Dok služi oko, ali i dok služi telo, što je možda još važnije. Vid može da se popravi, tako da nije presudan. Najvažnije je naći volju, motiv da se istraje i nastavi. Često se i sama zapitam kako sam ovoliko izdržala. Zahvalna sam porodici što mi je oduvek pružala podršku, inače ne bi bilo moguće opstati. Sve je postalo komplikovanije kad su stigla deca, s kojom su se promenili i moji pogledi na svet. Srećom, koliko sam ih čuvala ja, toliko ih je čuvala i moja mama. Još sam motivisana kao što sam bila na početku, nije mi naporno da treniram i do sedam sati dnevno. Zvuči neverovatno, ali u meni su još prisutni isto uzbuđenje i sreća koje sam osećala kada sam kao tinejdžerka tek krenula na takmičenja. Kad god izađem na vatrenu liniju, osetim "leptiriće" u stomaku.

Jeste li razmišljali čime ćete se baviti kada pištolj okačite o klin?
- Većina stvari o kojima sam maštala kao dete pala je u vodu. Tada sam svašta želela, ali sada dobro znam šta volim. Da se nisam našla u sportu, verovatno bih se opredelila za umetnost, za neku oblast gde bi moja kreativnost došla do izražaja. Volim da crtam, i možda ću se jednom time ozbiljnije pozabaviti. Ipak, hoću još malo da pucam. Kad završim karijeru, verovatno ću zaplivati trenerskim vodama. Ne verujem da ću podvući crtu odmah posle Rija 2016. godine. Ne ograničavam se. Osetiću kad dođe vreme za povlačenje. Baš sam nedavno mami pričala kako ću, kad jednog dana budem imala više vremena, prvo upisati ples, da i to konačno naučim. Za svoju dušu. Slikaću, čitaću knjige, putovaću. Deca će porasti, neću im mnogo trebati, dakle, trudiću se da maksimalno uživam u životu.

Ivana Maksimović krenula je stopama oca Gorana, koji je sa vama 1988. godine postao heroj nacije kada ste doneli medalje iz Seula. Jesu li i vaša deca nastavila sportskim putem?

- Kćerka Lea se sama izborila za bavljenje streljaštvom, budući da to uopšte nije bila moja želja. Na sve moguće načine sam je udaljavala od pištolja, jer nisam mogla da zamislim da prolazi kroz sve to. Ni ona, a ni ja s njom. Koliko je ozbiljno shvatila dokazala mi je ulaskom u juniorsku reprezentaciju. Možda je takav splet okolnosti bio prirodan, jer sam je vodila na mnoga takmičenja i imala je priliku da dobro upozna strelce. Dvanaestogodišnji sin Luka trenira košarku u školi. Trudila sam se da decu usmerim na sport, ali smatram da osoba, koliko god bila mlada, mora sama da oseti da li je spremna za takav život.

Kako vas troje provodite vreme?
- Nama je uvek zabavno i zanimljivo. Žao mi je što celog leta nisu nigde išli zbog mene, jer sam se pripremala za "Svetsko prvenstvo". Ali, zato ćemo na zimskom raspustu sve da nadoknadimo. Volim bioskop, tu ljubav sam uspela da prenesem na njih, a često odemo na kratke izlete. Mislim da nisam posebno stroga. Uvek imam na umu kakva sam ja bila u njihovim godinama. Kao i svaka majka, od dece zahtevam sasvim obične stvari.

Jeste li ikad poželeli da nekoga držite na nišanu?
- Simpatično pitanje, ali zaista nisam o tome razmišljala. Kad sam ljuta, u šali umem da kažem: "Ma kakav pištolj, to treba srediti golim rukama!" Nikada nisam videla neku osobu umesto mete. Nemam takvu vrstu neprijatelja. Sreća moja, ali i njihova. Možda postoje neke mane koje bih volela da "upucam", mada svako ima nešto čega bi voleo da se reši. S druge strane, možda su upravo ti nedostaci zbog kojih nismo savršeni zaslužni za naše uspehe. Nekad je bolje ništa ne dirati i pustiti stvari da budu kakve jesu.

Da li je istina da je vaš otac, koji je bio vojno lice, morao da pazi da mu ne "ukradete" službeni pištolj kada ste osetili ljubav prema streljaštvu?

- Bila sam takvo dete da u kući od mene apsolutno ništa nije moglo da se sakrije. Uvek sam tačno znala gde šta stoji. Tata je, jadan, celog života morao da krije pištolj jer je znao da ima malu napast kojoj je to veoma interesantno. No, nisam počela da se bavim ovim sportom zato što sam volela oružje. U srednjoj školi imali smo gađanje iz predmeta odbrana i zaštita. Profesor je počeo da lista dnevnik otpozadi da vidi koga bi mogao da uzme za ekipu i izbor je pao na mene jer sam dobila peticu. Pomislila sam: "Samo mi još fali da subotom idem na treninge." Međutim, otišla sam, i ostala.

Interesantno je da ste strelac i u horoskopu.
- To je samo lepa slučajnost. Jedino što me povezuje sa horoskopskim znakom je avanturistički duh, samo zbog moje strasti za putovanjima. Ne oslanjam se na astrologiju, ali zabavno mi je da pročitam šta kažu zvezde. Jednom su mi predvideli da ću živeti pored velike vode. Nadala sam se moru ili okeanu. Naravno, ništa od toga. Imala sam, davno, priliku da radim kao trener u Australiji, jedinoj državi na svetu u kojoj bih bez problema mogla da živim. Međutim, dobro mi je i ovde. Volim svoju zemlju, kroz kakve god nevolje da prolazi. Ne žalim ni za čim, čak ni iz radoznalosti se nikad ne pitam šta bi bilo kad bi bilo.

Jeste li zadovoljni životom?
- Ostvarila sam se i kao majka, i u sportu koji volim. Ispunjena sam, srećna i zadovoljna. Ne znam šta bi moglo da mi donese veću radost od one koju sam već doživela. Biću još srećnija kada i deca pronađu sebe. Neka se bave onim što vole i neka budu zadovoljni kao ja. To je moja najveća želja.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content

Foto: Boško Karanović, Life Content
Mesto snimanja: Hotel „Hyatt Regency Belgrade“, Milentija Popovića 5, tel: 011 / 30 - 11 - 234