Milorad Mandić Manda: Voleo bih da dobijem još jedno dete || Hello Magazin!

Upečatljiv umetnički senzibilitet i fantastična moć transformacije krase Milorada Mandića Mandu, koji je svojom darovitošću ostavio trag u svakom filmu, seriji i pozorišnom komadu u kojima je igrao. Obeležio je odrastanje mnogih generacija dece koje se rado sećaju televizijskog serijala "Bajka za laku noć", uz koje su mališani odlazili na počinak. Po završetku studija počeo je da radi u beogradskom dečjem pozorištu "Boško Buha", čiji je redovni član već dvadeset osam godina, a nedavno je postao i upravnik tog najstarijeg srpskog teatra za decu. Uporedo sa blistavom glumačkom karijerom, brižan je i posvećen otac. Iz prvog braka ima troje dece Mariju, Marka i Filipa, dok je sa drugom suprugom i koleginicom Anastasijom dobio sina Andriju. Šarmantni glumac ističe da bi voleo da se porodica Mandić uveća za još jednog člana, ali je potrebno da ubedi suprugu, u čemu je uporan. Harmoničnu atmosferu glumčevog doma nedavno je upotpunio i pas Aron, o kome svi brinu.

Nedavno ste postali direktor pozorišta "Boško Buha". Koji je bio vaš prvi korak na toj funkciji?

- Kada radite u pozorištu, prioritet su svakako predstave, pa sam sa saradnicima sastavio višegodišnji repertoarski plan. Sledeća želja bila mi je da publici i glumcima omogućim prijatnije i bezbednije uslove za gledanje predstava, odnosno za rad. U tome su mnogo pomogle kompanije i prijatelji koji su imali razumevanje za našu osnovnu misiju, a to je edukacija dece. Zahvaljujući svima njima, nadam se da ćemo uskoro imati novu salu, sa novim stolicama, scenom, zavesama, a prvi put ćemo imati i protivpožarnu barijeru i po tome ćemo se uklopiti u sve svetske i evropske standarde.

Šta je zapravo vaša najvažnija misija?
- Pošto je Pozorište "Boško Buha" jedno od najznačajnijih i najproduktivnijih pozorišta za decu i mlade u regionu, naša najvažnija misija je da publiku pripremimo da jednog dana postane publika pozorišta za odrasle, kao i da postane aktivni učesnik u svim društvenim procesima, u čemu kultura igra značajnu ulogu. Zbog toga neprestano moramo da podsećamo i sebe, i publiku, i one koji odlučuju da kultura namenjena deci i mladima nije kultura "nižeg reda" i da joj treba dati više prostora nego do sada. S druge strane, imamo i večernju scenu na kojoj se obraćamo nešto starijima, od tinejdžera do odrasle publike, gde nam je želja da pravimo predstave sa važnim porukama, koje su komunikativne i u kojima će publika uživati.

Vodite računa o publici i pozorište nije stalo sa programom.
- Naše predstave sa večernje scene izmestili smo na scene drugih beogradskih pozorišta i ja im zahvaljujem na pomoći, razumevanju i na podršci. Uskoro počinje rad na novogodišnjoj predstavi koju smo na neki način i tradicionalno dužni da obezbedimo najmlađim Beograđanima u vreme praznika, i da im omogućimo susret sa Deda-Mrazom, koji je tih dana najomiljeniji čovek na planeti.

Kako su glumci zadovoljni promenama koje će im umnogome olakšati rad?

- Naravno da su zadovoljni i da navijaju. Kao i ja, jedva čekaju da se ovo privede kraju, da širom otvorimo vrata našoj publici. Svi su angažovani na novim projektima, i to je njihov najbolji doprinos ovome što radimo. Jedno od novih rešenja koje do sada nismo imali je rampa sa platformom za nesmetani ulazak u pozorište korisnika invalidskih kolica. To, uz sve ostalo što trenutno radimo, smatram velikim i neophodnim potezom.

Veoma ste angažovani u sanaciji pozorišta. Koliko vam to ostavlja vremena da se posvetite glumačkim ulogama? Tumačite jednu od glavnih rola u filmu "Vrati se, Zone".
- Što se tiče Zone Zamfirove, ljudi pogrešno shvataju da je to nastavak filma "Zona Zamfirova" ili njegov rimejk. Zapravo, to je samo jedno od mogućih viđenja na temu šta je dalje moglo da se dogodi junacima te priče. Snimanja počinju početkom sledeće godine. Meni je u ovom trenutku bitno da ispunim sve obaveze kada u pozorištu, ne samo u "Buhi", već i u Zvezdara teatru, Narodnom pozorištu i Beogradskom dramskom. Takođe, idem na gostovanja širom Srbije i regiona sa predstavama "Divan dan" i "Prevaranti". Ponekad nije lako sve to postići, ali imam veliku motivaciju i još se radujem poslu.

Koje priznanje biste izdvojili kao najznačajnije?

- Nama, umetnicim,a je najveća nagrada aplauz, lepa reč, prijatan susret na ulici i to je sve. Ako se mi, glumci, nekada bunimo, to radimo zbog uslova u kojima radimo i budžeta koji nije dovoljan da publici damo ono što želi i zaslužuje. To je oduvek bio jedini razlog našeg bunta. Glumačka profesija ima isti problem kao i celo društvo. Svaka porodica nstoji da pored svog redovnog posla obavlja još neki, kako bi obezbedila egzistenciju. Mladi još uvek to ne shvataju, ali kada preuzmu obavezu roditeljstva i braka, i samim tim dozu odgovornosti i samostalnosti, postaju rastrzani na sve strane da bi to postigli. Takva su vremena. Ja sam otac četvoro dece i moram odgovorno da se ponašam prema njima.

Imate li dovoljno vremena da se posvetite porodici?
- Naša priča je ista kao i priča mnogih generacija unazad. Svi su se trudili da steknu što bolje uslove, da svojim radom omoguće deci što bolje i kvalitetnije odrastanje i školovanje. Naravno, ta želja ima svoju cenu, a to je da manje viđaš porodicu. I dok se okreneš, kćerka više nije devojčica, sad je devojka, momci više nisu momci nego su ljudi, i onda se zapitaš: "Gde sam ja bio sve ovo vreme?" Onda dođeš u životno doba kada si rasterećeniji i jedva čekaš unuke da bi nadoknadio sve što si sa decom propustio. Moj posao zahteva odricanje, bez obzira da li je subota ili nedelja, bez fiksnog radnog vremena, ali nije mi žao. Šta god sam radio, u svemu sam uživao, jer mnogo volim svoj posao.

Na koji način sa porodicom provodite slobodno vreme i kako uspevate da zadovoljite potrebe dece, s obzirom na to da su četiri različite generacije?
- Kada smo zajedno, razgovaramo o svemu, o mnogim osetljivim temama. Andrija je najmlađi, pa u razgovorima više učestvuje kao slušalac nego kao aktivni sagovornik. Slušajući Markova, Marijina i Filipova razmišljanja, vrlo dobro prepoznaje šta to braća i sestra imaju kao dilemu u životu. S druge strane, slušajući mene ili Anju, može sam da zaključi šta je dobro, a šta nije. Nikada nije loše imati starijeg brata ili sestru, a Andrija ima tu sreću da ih ima troje. Sa Marijom se mazi i igra, dok su Marko i Filip stroži, jer žele da im brat što pre ojača i očvrsne. Žele da od njega preko noći naprave sebi ravnog, a onda ja reagujem i objasnim im da to ne ide takvom brzinom.

Sa puno ljubavi govorite o vašoj deci. Da li i dalje imate želju da proširite porodicu još jednim članom?

- Pošto je moja supruga sada u godinama u kojima je i Monika Beluči rodila dete, nadam se da će mi ispuniti želju. Pregovori su u toku. Jedva sam je nagovorio da uzmemo kućnog ljubimca, tako da je za sada novi član porodice patuljasti špic Aron.

Kakvo je iskustvo glumiti sa suprugom? Nedavno ste zajedno igrali u predstavi "Izbiračica" u Narodnom pozorištu.
- To je deo posla i sasvim je normalno. Već smo nekoliko puta radili zajedno i uživali u tom radu. Mi se dobro poznajemo i to nam, naravno, olakšava dolazak do dobrih scenskih rešenja. Izuzetno je važno da posao ne unosimo u kuću, što nam i uspeva.

Na koji način održavate bliskost sa suprugom Anastasijom, s obzirom na to da imate mnogo poslovnih obaveza i manjak slobodnog vremena?
- Anja ima puno razumevanja i strpljenja. Ja umem ponekad da budem tvrdoglav do te mere da svesno udarim glavom o zid. Tada ona ume vrlo dobro da proceni kako da reaguje da bi mi pomogla. Ne postoji recept za dobar brak. Zaljubljenost je period koji traje neko vreme i zaljubljeni su tada u stanju da preskaču zgrade, skidaju zvezde sa neba. Kada taj period prođe, što je neminovno, ostaje nešto što se zove ljubav. Ta ljubav s vremenom dobija i dodatno razumevanje, poverenje i toleranciju. Postajete i najbolji prijatelji, uvek tu da saslušate jedno drugo i tad više nije važno ko je u pravu, već da neko čuje to što govoriš, da ti da savet, otvori oči i pruži podršku. To je za mene dobar brak i osnova bliskosti.

Intervju: Zvezdana Milovanović, Life Content

Foto: Boško Karanović, Life Content
Mesto snimanja: Pozorište „Boško Buha“