Dejan Petković Rambo: Ostvario sam sve svoje snove || Hello Magazin!

Kada je sa četrnaest godina iz rodnog Majdanpeka otišao u Niš, gde je upisao srednju medicinsku školu, legendarni fudbaler Dejan – Rambo Petković nije ni slutio da će život u blizini stadiona "Radničkog" potpuno preokrenuti njegovu sudbinu. Pošto je više voleo da beži sa časova da bi igrao fudbal nego da bude redovan đak u školi, stručnjaci su ubrzo prepoznali njegov talenat. Na istom mestu je, sa samo šesnaest godina, upoznao i svoju suprugu Violetu, sa kojom danas ima dve kćerke. Nakon što je ostvario svoj dečački san i zaigrao u "Crvenoj zvezdi", Rambo je otišao u Španiju, ali ga je životni put ubrzo odveo u Brazil gde je sa svojom porodicom ostao do završetka karijere. Kada je 2011. godine okačio kopačke o klin, sa suprugom Violetom i decom, sedamnaestogodišnjom Anom i petnaestogodišnjom Ines, vratio se u Srbiju. Njegovim kćerkama se toliko dopao život u Beogradu da više nisu želele da se vraćaju u Rio de Žaneiro, u kom su odrasle. Iz tog razloga, kada je početkom godine postao direktor i trener brazilskog kluba "Atlético Paranaense", morao je sam da se vrati u Južnu Ameriku i da se na neko vreme razdvoji od porodice. Zahvaljujući internetu i modernim tehnologijama, svakodnevno je u kontaktu sa svojom porodicom, a uvek, kada je to moguće, jedni druge posećuju.

Koliko vam se život promenio od kada ste pre tri godine završili profesionalnu karijeru?

- Kada okačite kopačke o klin, sve se menja. Dvadeset i tri godine mi je svaki dan izgledao isto, išao sam na treninge, na pripreme i na utakmice, a onda je sve to prestalo. Dugo sam se pripremao za taj trenutak i mislim da sam to dosta prirodno podneo, ali postojao je period prilagođavanja. Sada imam više vremena za porodicu i prijatelje i mogu da se posvetim svim stvarima koje sam propuštao tokom profesionalne karijere.

Igrate li i sada ponekad fudbal?
- Prvih nekoliko meseci fudbal mi nije nedostao već sam bio okrenut nekim drugim zadovoljstvima, kao što su putovanja ili uživanje u hrani i piću. Nakon toga sam ponovo počeo da igram i to u ligi "Fudbal 7", gde sam bio i prvak sveta. Kada sam pre godinu dana postao direktor i trener fudbalskog kluba u Brazilu, morao sam da odustanem od toga jer nisam imao vremena. Ali, uvek rado rekreativno zaigram fudbal sa prijateljima.

Jeste li još tokom profesionalne karijere planirali da po okončanju ostanete u sportu ili je posao trenera i direktora kluba došao spontano?

- U mom životu spontano dolaze samo rezultati koji su posledica mog rada. Ja sam fudbalu mnogo zahvalan, pružio mi je sve u životu i planski sam nameravao da vratim sve što mi je dato. Još dok sam igrao fudbal, spremao sam se za posao trenera, ali sam pre toga želeo da završim dodatne kurseve, da bih to radio što bolje.

Da li je teže baviti se fudbalom na terenu ili van njega?
- Najodgovornije je biti roditelj, a kada je posao u pitanju, mislim da čovek treba da daje sve od sebe, bez obzira na to da li sluša savete drugih ili je on taj koji savetuje nekoga. Imao sam sreće da kao fudbaler sretnem prave ljude koji su u meni videli potencijal i želeli da mi prenesu znanje, a tako ću i ja verovatno pronaći neke talentovane klince kojima ću uspeti da prenesem svoju filozofiju i najveće zadovoljstvo će mi biti da oni postignu još veće uspehe od mene.

Zbog čega su se vaša supruga i kćerke vratile u Srbiju, dok ste vi ostali da živite u Brazilu?
- Kada sam završio karijeru fudbalera, želeli smo da probamo da živimo u Srbiji i njima se ovde jako dopalo. Tada nismo znali da ću dobiti stalan posao u Brazilu. Dok sam bio na doškolovavanju, sve je bilo mnogo lakše, jer smo mogli često da se viđamo. Sada je malo drugačije. Šest meseci nisam mogao da napuštam Brazil zbog posla, pa su one morale da dolaze da me posete. Mnogo smo vezani i navikli smo da budemo zajedno. One su uvek deo mene, a zahvaljući internetu, možemo lako da komuniciramo svakog dana.

Sećate li se kako ste svojevremeno osvajali vašu suprugu Violetu?

- Ne znam ko je koga osvajao, ali bilo je suđeno da budemo zajedno. Ja sam došao iz Majdanpeka u Niš, gde sam upisao srednju medicinsku školu. Pošto se ona nalazila blizu stadiona "Radnički", često sam bežao sa časova da bih igrao fudbal, a tamo sam upoznao i Violetu, sa kojom sam ostao do danas.

Koliko je ona, kao supruga vrhunskog sportiste, morala da se žrtvuje zbog vašeg posla?
- Da bi čovek bio srećan potrebno je da ima sređen i privatni i poslovni život. Čim jedno od ta dva ne štima, nema ni zadovoljstva. Ja sam imao periode kada profesionalno nisam bio zadovoljan i to ništa nije moglo da nadomesti. Ali kada se situacija u fudbalu sredila, sve ostalo je došlo na svoje. Veoma je važno za vrhunskog sportistu kada ne mora da se brine o porodici i kada ima partnera kome potpuno veruje. Ja sam radio svoj posao i žrtvovao se, ali sam imao partnerku koja je imala razumevanje za to. Ona je morala da žrtvuje svoju karijeru, jer se posvetila mužu i porodici. Na svu sreću, nije matrijahalno vaspitana, pa sam ja to mogao da iskoristim.

Koliko ste vi tolerantni prema Violeti?

- Ako mene pitate, ja sam najbolji muž, ali na to pitanje bi ona trebalo da odgovori.

Da li je istina da ste prisustvovali porođajima vaše supruge?
- Da, to su najlepši trenuci u mom životu, a mojoj ženi su bili i najteži. Starija, Ana, je rođena u Španiji i tada sam bio samo posmatrač. Ines je rođena u Italiji i tamo sam bio i aktivni učesnik. Pošto sam išao u medicinsku školu, sa babicom sam porodio Violetu, nismo hteli da zovemo doktora. Violeti se to nije dopalo, ali nam tada ništa nije mogla, jer nije mogla da ustane sa stola. Nas dvoje smo isekli pupčanu vrpcu, lupili Ines po stražnjici da zaplače, okupali je i izmerili, a potom i predali majci.

Jeste li popustljiv ili strog otac?
- Mogu da budem i prestrog i predobar, u zavisnosti od toga šta su zaslužile. Da biste bili dobar roditelj, morate da budete pravični. Ponekad deci treba dati žuti karton da ne bi preterala i zaslužila crveni.

Koliko su njih dve slične, a u čemu se razlikuju?

- Totalno su različite. Ana je prava mamina kćerka dok Ines više podseća na mene. Mi se trudimo da ih vaspitanjem naučimo da budu svoji ljudi sa sopstvenim karakterima, ciljevima i ljubavima, a da na nas samo podsećaju.

Kakva su njihova interesovanja?
- Ana je sebe pronašla u muzici. Komponuje i peva, a ima i svoj kanal na "YouTube-u" gde objavljuje spotove. Ines je igrala fubal, sada svira klavir i bas gitaru, ali i želi da bude manekenka. Nju muči škola i učenje joj baš ne ide od ruke.

Kako se odnosite prema prvim momcima vaših kćerki?
- Tinejdžeri moraju da imaju prve ljubavi i razočaranja, i ne možete da ih zaštitite od toga. Trudim se da ih naučim da mogu same da rasuđuju ko je dobar za njih, a ko ne. Zabrane ne mogu da urode plodom, pogotovu ne kod nas Srba, kod kojih odmah proradi inat.

Spadate u osobe koje uvek žele da budu najbolje u onome što rade, da li to prenosite na vaše kćerke?
- Svaki roditelj želi da njegovo dete bude što bolje, a ja se trudim da u njima probudim svest da danas treba da budu bolje nego juče i gore nego sutra. Jako mi je važno i da im objasnim da nikada ne bi trebalo da se upoređuju sa drugima, već da je potrebno da se takmiče same sa sobom. One to polako uviđaju i mislim da smo na dobrom putu.

Jesu li i vas roditelji učili istim stvarima?
- Ja sam imao prilično moderno vaspitanje u to vreme. Moji roditelji su me učili da odluke donosim sam. Kada je trebalo da potpišem ugovor za "Crvenu zvezdu", moj otac je krenuo sa mnom na pregovore, ali čim smo došli, ljudima iz kluba rekao je da je on samo posmatrač i da se o svemu dogovore sa mnom. Takođe, pošto imam pet godina starijeg brata, stalno sam se družio sa njim i njegovim drugarima, tako da sam večito bio najmlađi u "ekipi" i pokušavao sam da radim iste stvari kao i oni. Od svoje generacije sam bio mnogo zreliji. Brat mi je bio veliki uzor, naročito kada je u pitanju fudbal, a kasnije sam u nekim godinama uspeo i da ga prevaziđem.

Da li su vaše supruga i kćerke pratile vaše utakmice dok ste bili fudbaler?
- Uvek, kada je to bilo moguće, bile su na stadionu. Ana je još kao beba počela da dolazi na utakmice. Vatreni su navijači i jako su pristrasne, svejedno da li bi utakmicu pratile od kuće ili sa stadiona.

O vašem uspehu se nije znalo dovoljno dok reditelj Darko Bajić nije snimio dokumentarni film o vama "O Gringo!". Kako je došlo do saradnje?
- Darko me je ubeđivao sedam godina da uradimo taj film i na kraju me je nagovorio. Moja supruga je to prvo morala da odobri i kada smo dobili njenu dozvolu, krenuli smo sa radom. Zadovoljan sam kako je sve ispalo, jer Darko je vrhunski reditelj. Nisam filmski kritičar, ali sam čuo od dosta stručnjaka da je to jedan od najboljih sportskih dokumentaraca.

Nedavno ste dobili priznanje od Fondacije "Braća Karić", koliko vam znači ta nagrada?
- Na nagrade sam navikao, ali u Brazilu. Tamo sam mnogo puta dobijao različita priznanja, pa sam tako i počasni i zaslužni građanin Rio de Žaneira, a u hramu fudbala na "Marakani" ostavio sam svoja stopala. Međutim, kada dođu priznanja iz Srbije, mnogo sam srećniji. Nedavno sam postao počasni građanin Majdanpeka i to mi mnogo znači, a isti slučaj je i sa nagradom "Braća Karić". Velika mi je čast što su me se setili i što sam se našao u društvu među takvim laureatima.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content
Mesto snimanja: restoran "Thai Time", Gundulićev venac 59a