Maja Ognjenović: Niko ne može bolje da me razume od Dače || Hello Magazin!

Kapiten naše ženske odbojkaške reprezentacije Maja Ognjenović ovog avgusta ostvarila je svoj san i “okitila” se srebrnom medaljom na ”Olimpijskim igrama”, što smatra vrhuncem svoje karijere.

Posle dvanaest godina požrtvovanja u reprezentaciji, atraktivna tridesetdvogodišnjakinja postigla je najveći cilj o kome maštaju svi sportisti.

U iskrenom razgovoru za naš magazin lepa brineta prvi put otkriva da je poslednjih godinu dana prolazila kroz krizne periode i ne krije da je pomišljala da napusti odbojku, ali joj je u najtežim trenucima ključnu podršku pružio emotivni partner Danilo Ikodinović.

Njen emotivni partner bio je uz nju i u Rio de Žaneiru kada ju je bodrio sa tribina na svakoj utakmici, i ne krije da je njegovo prisustvo umnogome doprinelo odličnoj igri koju je pokazala.

Kakvi su vaši utisci po povratku sa “Olimpijade”?

- Trebaće dosta još vremena da se slegnu utisci i da splasne trenutna euforija, ali pored prevelikog umora koji trenutno osećam, u meni preovladavaju zadovoljstvo i ispunjenost. Koliko god da svi u timu još nismo svesni uspeha, znamo da smo uradile nešto veliko, da je za ovu medalju vredelo trenirati i boriti se svih ovih godina.

Smatrate li da je ovo kruna vaše karijere?

- Svakako da jeste, jer medalja sa „Olimpijade“ ne može da se poredi ni sa jednom drugom koju smo do sada osvojile. Jeste da mi je svaka draga na svoj način, ali ovo je najveće i najvažnije sportsko takmičenje. Srce mi je još više puno kada znam da je bilo bar pet ili šest vrhunskih ekipa i samo su nijanse odlučivale ko će se naći na pobedničkom postolju. Ovo mi je, inače, treće učešće na “Olimpijadi”. Kada smo odlazile u Peking, bilo nam je važno samo da odemo jer su za odbojkaše i same kvalifikacije vrlo teške i nije se lako naći među timovima koji učestvuju na Igrama. Učešća u Londonu ne volim mnogo da se sećam jer nismo igrale u punom sastavu, pa se nismo ni proslavile. Ipak, ovom medaljom su izbrisana sva loša sećanja.

Dok ste boravili u Riju proslavili ste trideset drugi rođendan, kako je izgledao taj dan?

- Ovo mi je ne znam ni sama koji rođendan po redu koji slavim na takmičenjima umesto sa najbližima. Na „Olimpijadi“ u Londonu takođe sam slavila rođendan, ali za mene je i ovog puta to bio dan kao svaki drugi. Tog dana moja velika slika bila je na plakatu u „Olimpijskom selu“ sa jednom lepom porukom i čestitkama koje su mi uputili ostali sportisti. Nije bilo torte, ali sve ostalo bilo je predivno.

Da li vam je Danilo priredio rođendansko iznenađenje?

- Još nije, ali njegova iznenađenja su uvek u trenucima kada se najmanje nadam i veoma su spontana, pa će tako sigurno biti i ovog puta.

A photo posted by Maja Belovic (@maja_belovic) on Aug 16, 2016 at 10:41am PDT

Koliko vam je značilo njegovo prisustvo u Riju?

- Mnogo, ali to je i normalno kada neko tako blizak pređe pola sveta kako bi vas bodrio. Bio je to neprocenjiv osećaj i svakako da je njegovo prisustvo doprinelo mojoj dobroj igri. Malo sam se pravila važna među drugaricama, jer sam ja jedina imala nekog svog na tribinama, i potpuno je drugačiji osećaj kada vam neko pruža podršku preko telefona, a drugačije je kada je fizički uz vas.

S obzirom na to da je Danilo bio vrhunski sportista, koliko vas često savetuje?

- Niko ne može bolje od njega da me razume, jer iako ne može da mi daje savete u vezi sa odbojkom, zna kroz šta prolaze profesionalni sportisti i njegovi saveti su mi najdragoceniji. Kada je sve lepo, onda je lako, ali u teškim trenucima njegove reči su mi najznačajnije. S obzirom na to da je sve prošlo, prvi put mogu da priznam da sam tokom prošle i ove godine imala velike krize u motivaciji, a on je bio glavni u tome da mi pomogne da prevaziđem sve teške situacije.

Kakve ste krize imali?

- Svaki sportista bar jednom u karijeri dođe u fazu kada mu je dosta svega i kada želi da odustane. Naš život je takav da smo tokom sezone odvojeni od porodice, a u pauzi igramo za reprezentaciju, tako da zapravo nikada nismo kod kuće. Već dvanaest godina igram za reprezentaciju i u jednom trenutku počela sam da razmišljam o tome da napustim tim i da slobodno vreme iskoristim da budem sa najdražima. Znam da to ne bih uradila, ali i samo razmišljanje o tome dovelo me je u krizu. Tu je Danilo odigrao glavnu ulogu i, što bi se reklo, vratio me na pravi put. Zahvaljujući njemu ponovo sam postala motivisana i, evo, došle smo do medalje.

Hoćete li posle ovog uspeha napustiti reprezentaciju?

- Trenutno ne razmišljam o tome, a i to nije odluka koja se donosi lako. Videćemo šta će se desiti do sledeće godine. Ne bih napuštala tim bez ozbiljnih razgovora sa ljudima iz “Odbojkaškog saveza” i trenerom. Za sada ne znam još koliko ću igrati u reprezentaciji. Ono što je sigurno jeste da ću klupsku karijeru nastaviti naredne sezone u Istanbulu, u klubu „Ezačibaši“, u kome sam igrala i pre šest godina. Mnogo se radujem tome, jer se u Turskoj igra najjača odbojka na svetu, a i moj tim ima velike ambicije, a to je pre svega osvajanje “Lige šampiona”. Ta medalja je i meni velika želja, jer samo još nju nisam osvojila tokom karijere.

Poslednjih meseci prva asocijacija na Istanbul su teroristički napadi, strahujete li zbog toga?

- Trudim se da ne razmišljam o tome, jer ne mogu da utičem na te stvari. Razgovarala sam sa devojkama koje su bile u Istanbulu u vreme napada i kažu da nimalo nije bilo prijatno Međutim, teroristički napad može da se dogodi u bilo kom delu sveta, pa ne bi trebalo da se upravljamo time kada donosimo odluke. Ako je za utehu, živeću u evropskom delu grada u jednom potpuno novom i izuzetno lepo uređenom kvartu koji je nešto bezbedniji.

Već nekoliko godina u skladnoj ste vezi sa Danilom, razmišljate li polako o zasnivanju porodice?

- To sve zavisi od moje karijere. Nije da porodica i profesionalni sport ne idu zajedno, ali trenutno sam u fazi kada se jako dobro osećam na terenu i kada uživam u odbojci. Moja pozicija dizača je takva da što si stariji sve bolje igraš, pa sve dok me bude držao ovaj lep osećaj, ne želim da odustajem od odbojke. To ne znači da mi manje želimo porodicu od bilo kog drugog para koji se voli i koji je u skladnoj vezi, samo su u ovom trenutku prioriteti drugačiji.

Smatrate li da je to što je vaša karijera na prvom mestu najveći dokaz Danilove ljubavi prema vama?

- Sigurno da jeste dokaz ljubavi, ali ne bih ga nazvala najvažnijim. Najvažniji su razumevanje i poštovanje koje imamo jedno prema drugom.

Koliko je teško održavati vezu na daljinu?

- Mislim da smo nas dvoje dokaz da veza na daljinu može savršeno da funkcioniše. Nekada je zaista teško jer smo fizički razdvojeni, ali imamo dogovor da se viđamo svake dve nedelje, što nije tako dugačak period. Uspevamo da budemo zajedno na svakih petnaest dana, pre svega zahvaljujući njemu i njegovom poslu koji je fleksibilniji i može da istrpi njegovo odsustvo.

Da li možda daljina rasplamsava strasti među vama?

- Svakako da se zaželimo jedno drugog, pa vreme koje provodimo zajedno bude vrlo kvalitetno. Ja se, naravno, više zaželim Danila jer je on među svojima, a ja sam jadna i sama u tuđini i samo čekam da on dođe. Šalu na stranu, veze na daljinu imaju svojih prednosti, kao što imaju i svoje mane.

Koliko su članovi vaše porodice ponosni na vas i vaše uspehe?

- Mnogo, ne umem to ni da opišem. Mama tu prednjači, ali ne zaostaju mnogo ni brat i sestra, dok tata najmanje pokazuje emocije i za njega je sve ovo očekivano. Tu su i moji sestrići, koji se takođe neizmerno raduju. Ovih dana u našoj porodičnoj kući u Zrenjaninu stalno zvoni telefon i članovima moje porodice čestitaju i ljudi koje znamo i koje ne poznajemo, a to je za sve njih svakako velika radost.