Dragan Marinković Maca: Ne mislim da je dobro otići, bez obzira na sve. Ovo je moja zemlja! || Hello Magazin!

Večnom temom otići ili ostati bavi se glumac i voditelj Dragan Marinković Maca u novoj predstavi "Sunce tuđeg neba", tragikomediji čija nas premijera očekuje 22. septembra u beogradskom Domu sindikata. Maca je angažovan na tri strane, kao koautor teksta, reditelj i glavni glumac.

Zašto baš "Sunce tuđeg neba"?

- Naziv asocira na ono što je osnovna ideja predstave, da li je nebo pod kojim smo rođeni postalo tuđe - kaže Marinković za "Novosti". - Godinama imam ideju za ovu predstavu, ali sam tek nedavno našao adekvatni tim autora - Žarka Veličanskog, Nešu Vukovića i Vesnu Radusinović. Napravili smo odličnu priču koja korespondira sa sadašnjicom, a nije faktografska. Nije na nivou "Dnevnika", jer bi to kod publike izazvalo gađenje, bar polazim od sebe. Priča je o devedesetim godinama, antiratna i aktuelna, jer mnoštvo ljudi i sada odlazi. Na neki način je vrlo hrabro postaviti ovu temu na daske koje život znače, jer ne smeš biti poltron i bezobzirni licemer. Mnogo sam tužan, veliki broj ljudi mi je otišao, što iz Beograda što iz mog rodnog Sarajeva. Lik koji igram u jednom trenutku kaže: "Biću materijalno zbrinut, ali duhovno potpuno osakaćen". To je istina, ljudi gube identitet zarad materijalnog dobra. Najbitnije mi je da ljudi posle predstave budu puni emocija, pitanja, odgovora, opravdanja i negodovanja.

Ko je kriv za (ne)odlazak?

- Kao što kaže Meša Selimović u "Tvrđavi": "Živimo na raskršću svetova, na granici naroda, uvek nekom krivi, uvek nekom dužni". Stalno smo na nekoj razmeđi i u sukobu. Za našu situaciju krivo je sve, počevši od vaspitanja dece. Oni se sa 18 godina ne osamostaljuju, jer im je bolje da budu pod majčinim skutom, pa i do 40. ako treba. Onda razmišljaju gde su pogrešili u životu. Danas je postalo pomodarstvo otići, a ova predstava razbija tabue, bajku da su zapad sunce i palme, da je tamo vedrije, ne pada kiša i sve je divno. Ne treba da se zaluđujemo, jedan segment predstave ukazuje na buntovne mlade koji misle da je sve ovde smeće, a tamo su kamioni, avioni i zgodne žene. Trebalo bi im razbiti tu iluziju, a druge naterati da razmisle da li treba ukinuti slobodu, koja je najveće ljudsko bogatstvo, zarad ne znam čega.

Da li biste sinovima savetovali da odu ili ostanu?

- Budala živi tamo gde je rođen, a pametan tamo gde mu je dobro. Nikad neću živeti živote svoje dece, zadatak kao roditelja mi je da ih naučim osnovnim životnim vrednostima - ljudskosti, humanosti, da ne budu glupi, da budu namazani ali ne i pokvareni. Kada budu napunili 18 godina napraviću im tortu na kojoj će pisati "Ne bih te ja više zadržavao, sine". Moja deca će raditi kako žele, neću ih savetovati, nek idu gde im je bolje, ali znaće istinu o inostranstvu, jer i sada putuju sa mnom. Ovde je mnogo toga potcenjeno, ali ne mislim da je dobro otići, bez obzira na sve. Ovo je moja zemlja!

Kako ostati komičan u tragičnim vremenima?

- Ako si psihosomatski zdrav i daš oduška sebi. Tokom bombardovanja bio sam član "Ateljea 212". Nisam verovao da će budalama pasti na pamet da nas bombarduju zbog jednog čoveka. Pravljenje komedije od pokušaja da nam nametnu tragičnu sudbinu je naš uspeh. Ne možemo ih pobediti, već im se jednostavno nasmejati u lice i reći im: "Nećeš mi isprati mozak, naterati me da mrzim, budem zao, čitam knjige povezane bodljikavom žicom i živim u čoporu."