Petar Strugar: Potrebno je da glumci ostanu deca do kraja života || Hello Magazin!

Kad neko radi toliko mnogo koliko je Petar Strugar celog proleća i više od pola leta, onda je logično da ga tokom jeseni često gledamo na televizijskim ekranima. Već danas, na premijeri filma "Jesen samuraja", videćemo ga u ulozi karatiste Vladice. U seriji "Stado" glumi Savu, sina Nikole Koje i Vesne Trivalić, a gostuje i u sitkomu "Nemoj da zvocaš". Hrvatska publika upoznaće ga kao televizijsku zvezdu Davora u seriji "Prava žena".

Dok se priseća uzbudljivog odrastanja u Budvi Strugar ističe da mu je posebno dragoceno da igra za decu. Osim što ima dvogodišnjeg sina, pa mu je tematika bliska, kaže da je za glumca veoma važno da zauvek ostane dete.

"Jesen samuraja" prvi put ćete videti samo nekoliko dana pre bioskopske publike. Da li vas uznemirava činjenica da se tada više ništa ne može promeniti?

- Ne, jer imam apsolutno poverenje u reditelja, montažera, celu ekipu, a radili smo vredno i pošteno. Kad se sve to sabere, siguran sam da neće biti nikakvih problema.

Tokom snimanja filma mnogo je pisano o rigoroznoj dijeti i ozbiljnim treninzima koji su vas doveli u vrhunsku formu. Prošle nedelje ste se, posle mesec dana, vratili u salu za vežbanje. Kako je bilo?

- Bolno. Sve me boli, od nogu do kose. Pauza mi je dobrodošla, jer sam morao da nahranim i dušu i telo. Jeo sam sve što dugo nisam smeo, opustio se, plivao, ronio, spavao koliko sam hteo. Bilo mi je neophodno da izađem iz svakodnevne rutine. Uživao sam trošeći vreme na porodicu, drugove, sebe.

Da li vam se dopada atmosfera koja prati premijere?

- Nikakav crveni tepih ni glamur me ne zanimaju. Želim samo da dođem i pozdravim ljude koji žele da vide naš film, nadajući se da će im se svideti. To je prilika da njima, ali i porodici, prijateljima i svima koji su nam pomogli tokom snimanja kažem - evo, ovo sam radio dok sam se toliko toga odricao, dok niste mogli da me vidite, dok nisam stizao negde da odem.

U odnosu sa novinarima imali ste različite faze - od potpunog ignorisanja do kohabitacije.

- Morao sam da saberem misli, da shvatim gde sam, jer je u vreme "Montevidea", što narod kaže, pucalo sa svih strana. Budući da nisam znao kakva tu pravila vladaju, želeo sam da se izmaknem i da sve što se dešava sagledam sa distance. Zato sam, na neko vreme, obustavio pojavljivanje u medijima. Ispostavilo se da je taj period trajao dve i po godine. Potom sam počeo da dajem izjave i intervjue samo kad imam šta da kažem o poslu, jer mislim da bi to trebalo da zanima ljude, a ne moja privatnost. Ako smo javne ličnosti, nismo javna svojina. Novinari su dan posle rođenja mog deteta znali koliko je bilo teško i dugačko kad se rodilo, u koliko je tačno sati došlo na svet... Mislite li da je to u redu? Mislite da je prijatno znati da neko, ko bi trebalo da se bavi mnogo važnijim stvarima, razmišlja kako će javiti novinarima detalje o tebi najdražem biću na svetu.

Da li je bolji ili gori odnos sa medijima imao bilo kakav uticaj na vaš život?

- Kod nas to ne znači apsolutno ništa. Nemate ni štete, ni koristi, sve traje tri dana i gotovo.

U pozorištu "Duško Radović" igrate u tri predstave, što navodi na zaključak da su vam najmlađi posebno draga publika.

- Volim decu, uživam igrajući se s njima, imam malo dete, pa mi je tematika veoma bliska. Ne samo da mi kao čoveku prija da radim za njih, već je dragoceno i za mene kao glumca jer mi je potrebno da ostanemo deca do kraja života. To što radimo je igra, glumačka, ali igra, a od koga ćeš bolje naučiti da se igraš nego od dece.

Kakve su nekada bile vaše igre?

- Uglavnom sam leta provodio na plaži, a zime igrajući odbojku. Svirao sam bubnjeve i saksofon, išao na dramsku sekciju, na takmičenja iz biologije. Imao sam potrebu da sebi ispunim vreme, a Budva u kojoj sam odrastao nije mogla da mi pruži toliko opcija kao što bi Beograd.

Zato vaše leto vredi kao godina na kopnu?

- Tada sam ronio, lovio ribu, pecao... Dok sam išao u srednju školu u nekom trenutku počeo sam da radim i na televiziji Budva. Moja dva druga i ja spremali smo tinejdžersku emisiju. U stvari, smišljali smo i snimali neke skečeve. Možete misliti koliko je ozbiljna dečja emisija na lokalnoj televiziji, ali mi smo uživali.

Da li je odrastanje uz dva brata stvorilo takmičarski duh?

- Imam dva brata i sestru, a ja sam najstariji. Mlađi brat i ja bili smo usmereni na sport, pa se taj takmičarski duh tako razvijao. Međutim, najmlađi brat i sestra uopšte nisu sportski tipovi.

Na vašem profilu na Instagramu postoje različite fotografije, ispod nekih je mnogo komplimenata za novi izgled, ali ubedljivo najviše lajkova imaju dve, na kojima ste sa vašim šnaucerom Betom.

- Beta je moj drugar, a sa mnom je već četiri i po godine. Prava je maskota i ovde u pozorištu, i u kafićima u koje redovno odlazim.

Uskoro ponovo idete u Zagreb zbog snimanja serije. Da li uvek odsedate u istom hotelu, večerate u istom restoranu?

- Volim da vidim različita mesta, probam drugačiju hranu, ali evo, kad sam poslednji put bio u Zagrebu, ne samo da sam ponovio odlazak u jedan indijski restoran sa fantastičnom kuhinjom, već i jelo. Reč je o zanimljivo spremljenom povrću i riži. Bio mi je to drugi put u životu da uopšte jedem indijsku hranu. Generalno, volim različita mesta, jer svako ima drugačiju energiju.

Energija kog mesta vam najviše prija?

- U Budvi znam ne samo svaki kamen kopna već i podmorja, jer sam sve preronio. Budvu najviše vezujem za porodicu i porodičnu kuću. Naravno, mnogo mi znači i samo more, koje je moglo da postane i moje"radno mesto". Dan pre nego što će me primiti na glumu upisao sam nautiku u Kotoru. Da nisam postao glumac, bio bih pomorac, na veliku žalost mog oca.

Zašto?

- To je veoma težak posao, a svaki roditelj želi najbolje za svoje dete.

Pomenuli ste ronjenje, koje, ma koliko ronioci tvrdili da je bezbedno ako se poštuje procedura, ipak spada u ekstremne sportove. Da li ste nekada bili u ozbiljnoj opasnosti?

- Dok sam bio veoma mlad, bilo je situacija kada sam mogao da ne izronim, baš zbog nepoštovanja procedure. Kad krene u more, ronilac mora da vuče bovu sa sobom, kako bi dao do znanja da je ispod vode. Jednom je nisam imao jer nisam nameravao da ronim, ali sam uvek nosio masku. Zaronio sam da bih izvadio školjku ili hobotnicu, više se ne sećam. Tada, ali i još nekoliko puta, baš tuda je prošao skuter ili gliser, pa sam morao da ostanem dole. U tom čekanju prošlo je nešto više vremena nego što sam planirao. Nedelju, dve kasnije ponovila mi se slična glupost, pa sam bio u fazonu "pušti đa'ola". Ne da sam počeo da nosim bovu već čamčiće na naduvavanje, koji su odlični, pa ih preporučujem, naročito roniocima amaterima. Em što možeš da se odmoriš kad se na njih osloniš, em što ćeš u njih staviti sve one silne stvari koje, inače, kačimo po sebi.

Verujete li u baksuzluke?

- Samo u pecaroške. Tu imam tripove tipa ovaj štap mi nije srećan, pa ga brzo prodam i kupim drugi.

Šta radite s ulovom?

- Spremim ga, a još češće dam tati da to uradi. Međutim, kuvanje mi je veoma zanimljivo.

Kuvate li sada, u Beogradu?

- Moram, zbog specifičnog režima ishrane. Znate ono - kuvanje, pakovanje u plastične kutije, nošenje. Dešava mi se da dođem kući premoren, legnem, navijem sat, a onda se setim da nemam ručak za sutra. Ne ostaje mi ništa drugo nego da ustanem i kuvam, jer se to što jedem ne naručuje, niti usput kupuje.