Zvonimir Đukić Đule: Odajem priznanje svim ženama koje mane svojih muškaraca pretvore u vrline || Hello Magazin!

Protekle tri decenije grupa "Van Gog" oslikavala je muzičku scenu na sebi svojstven način. Svoj veliki jubilej proslaviće rokenrol žurkom, čime će zaokružiti autentično muzičko putovanje tokom kojeg su uspešno odolevali mnogim iskušenjima. Energični frontmen Zvonimir Đukić Đule ovih dana ima vrlo malo slobodnog vremena, jer ga mahom podređuje najavljenom spektaklu u dva čina - akustičnom i električnom - koji će publika imati prilike da čuje 26. novembra u "BelExpo Centru" u Beogradu.

Tim povodom pedesettrogodišnji buntovnik nežnog srca za magazin "Hello!" bez zadrške govori o preobražaju koji je doživeo na svom putu ka uspehu, kao i odnosu sa životnom saputnicom Julijom i njihovim devetnaestogodišnjim sinom Simonom, sa kojima se uspešno sporazumeva i običnim pogledom.

Na početku razgovora popularni Đule otkriva čime se najviše ponosi u karijeri.

- Nema lepšeg osećaja nego kada se ujutru pogledam u ogledalo bez stida. Zavirim tiho po sobama, vidim da su svi moji najmilji, hvala Bogu, na broju, skuvam kafu, otvorim prozore, duboko udahnem novi dan, provetrim sećanje i osmislim plan za taj dan. Ponosan sam na činjenicu da je naše muzičko putovanje uspelo da odoli svim udarima neukusa, ponosan sam na činjenicu da smo ostali skromni, da ne diramo nikog i ne damo na sebe. Da nismo ostali naturalni, postali bismo organski, promenili lice u naličje, a sa njim i geografsku širinu i dužinu.

Izjavili ste da je 2017. godina nulta tačka benda. Kakvu to crtu podvlačite i zašto?

- Ne podvlačimo crte zato što nam se misli ukrug vrte i zato što ne znamo šta ćemo sa sobom od dosade, već zato što bismo da se otisnemo malo dalje i oslušnemo sebe na nekom drugom polju. Znam da ovo što govorim zvuči ludo i hrabro, jer ko bi posle svega sigurnost luke menjao za neizvesnost pučine, ali, eto, po ko zna koji put ispada da smo to mi. Biće to novi početak za grupu "Van Gog", kao da smo se ponovo rodili, negde prepoznali, okupili i zasvirali. Kroz posao i život pre biram da iz dva puta budem tridesetogodišnjak, nego iz jednog šezdesetogodišnjak.

Šta vas je opredelilo baš za muziku?

- Pre svega neograničena sloboda razmišljanja i otvoreni vremenski i prostorni radijus kretanja. Jednostavno, hteo sam sebi da organizujem život, nisam mogao sebe da zamislim u nekoj kancelariji. Kome ja da garantujem, poznajući svoj temperament, da ću pristati da budem pokoran pred naletima arogancije i autoritetom nadređenih, iako su nas za to kroz dvanaest meseci vojnog roka i te kako spremali. Bez dvoumljenja odabrao sam da na špici mog životnog filma sam potpišem scenario, režiju, rasvetu, kostimografiju i muziku. Niko od nas iz ekipe nije kalkulisao sa parama u džepu, tašnama i mašnama u kodeksu oblačenja za poželjne zetove koji bi trebalo da teže "ozbiljnim" zanimanjima. Još kao klinac osećao sam da ispod polja žita krijem brdo dinamita. Kasnije, fakultet nije bio kolač po mom ukusu. Jednog dana izašao sam iz amfiteatra sa predavanja u toalet, istrčao iz zgrade i ni do dana današnjeg se nisam vratio po svoja dokumenta.

Brojni su izazovi i iskušenja koje popularnost sobom nosi, čemu emotivni odnosi izuzetno retko odole. Odajete li supruzi Juliji priznanje za vaše emotivno trajanje udvoje?

- Zaklinjanje na večnu ljubav je budalaština, kao i pripejd na emocije. To ne postoji. Činjenica da čovek pronađe ljubav svog života nikada u njemu ne sme da ublaži dalju potragu, ako je normalan. Smisao i lepota života je, između ostalog, bazirana na brojnim izazovima i različitim iskušenjima, a šta je život nego bombona prepuna hormona. Odajem javno priznanje svim mudrim i plemenitim ženama koje znaju koga i zbog čega baš njega za partnera biraju. Svim tihim ženama koje mane svojih muškaraca s vremenom, tihim klesanjem, pretvore u vrline. Pehar nas, nesavršenih muškaraca, zato je oduvek i bio na sigurnom - u rukama žena. Ne razumem potrebu javnih ličnosti da zvone na sav glas o svom porodičnom životu, uz patetične naslove kao "Naša tajna ljubavi" i slično. Mnogo je to jeftino, folirantska idila i potreba da širokim masama potvrđuješ nešto u šta ni sam nisi siguran. Bilteni o trudničkim i danima ovulacije "poznatih", venčanicama, zajedničke naslovne strane, cifre vereničkog prstenja i poklona, slike sa putovanja parova, deca poznatih, snimanje spavaćih soba u dnevnoj i žutoj štampi. Bljak! Hvala Bogu, to nikad nije, niti će ikada biti deo našeg zajedničkog života.

Malo je uspešnih muškaraca, posebno rokera, koji su svoju porodičnu oazu odbranili od spoljnih udara i potresa. Kako je vama to pošlo za rukom?

- Nije nam pošlo za rukom, ali nam je još u srednjoškolskoj klupi krenulo iz srca. "Bitanga i princeza" pre vremena su napravili prećutni pakt protiv iznenadnih udara i jakih potresa. I kao klinci i danas, kad smo postali zreli ljudi, više ona nego ja, vedri smo, duhoviti u sporazumevanju, posvađani kad treba, glasni kad se dobro ne razumemo, uz maksimalno uvažavanje, obostrano poštovanje i uzajamnu podršku. Energija nam se prepoznala još onomad kada "princeza" nije bila uspešna u svojoj profesiji i mnogo pre nego li je "letač" postao javna ličnost. Kako je vreme odmicalo, ona je zasluženo postala kraljica. Danas živimo mirno, daleko od pogleda neupućenih, kao sav normalan svet, skriveni od naslovnih strana, povučeni u svoj mir, bogatiji za mnogobrojna prijateljstva, okruženi muzikom, u durskoj harmoniji i ritmu prebrze svakodnevice.

Smatrate li sebe idealnim bračnim partnerom?

- Ma kakvi, daleko sam ja od idealnog. Premisa "idealan" je nerealna, smešna i apsurdna. Da sam idealan, bio bih nesnosno dosadan i verovatno bi me njen temperament zamenio za nekog "manje idealnijeg", koji "trigeruje" čežnju svakim migom.

Često govorite u metaforama, vrlo specifičnim. Koliko ih vaš sin Simon lako dešifruje?

- Razumemo se pogledom. Kao mali, kidao se od smeha kad počnem da "metaforišem" i pakujem filozofske misli u rime, a sad više i ne obraća pažnju na sklopove koje izgovaram, za njega je to moj uobičajeni način komunikacije. Od starta smo gradili drugarski odnos sa potpunim uvažavanjem slobode mišljenja i želja. Ponosan sam na zdrav odnos i poverenje koje gajimo jedan prema drugom. Naravno, tu i tamo dogodi se po koji faul, ali žuti i crveni kartoni i dalje su u džepu, te se stoga prijateljska utakmica uvek nastavi u mirnom tonu.

Da li biste mu dozvolili da krene vašim rokerskim stopama?

- Sad kad je svoj čovek, sam donosi odluke. Poštujem njegov integritet. Bez obzira što sam roditeljski zauvek pozvan da mu dam savet ili ga od nečega dobronamerno odvratim, ipak, sve to prepuštam njemu, neka se kali. Kada bih mu bilo šta branio ili mu delio savete, bio bih licemeran otac, shodno svom odrastanju i putu koji sam sam izabrao.

Kakva su njegova interesovanja u odnosu na vaša u tim godinama?

- On odrasta u 21. veku, ja sam odrastao u 20. On živi u poprilično haotičnom društvu koje je izgubilo sve parametre moralnih kodeksa i putanje sigurnosti, ja sam živeo u zemlji koja nije samo obećavala sigurnost već je to aktivno i pružala i terala nas da ne odustajemo. Ipak neka osnovna pitanja nas obojicu ponekad "muče" uz pivo: "čime ću se definitivno baviti u životu, da li joj se sviđam, imam li kinte da za vikend izađem sa ekipom"...

Koju svoju osobinu nikako ne biste voleli da prepoznate u Simonovom ponašanju?

- On je Vodolija, a ja Rak, sigurno se nećemo prepoznati ni u jednoj jedinoj osobini. Eto, bilo bi mi drago da ga kroz život zaobiđe taj suludi perfekcionizam koji je mene potkupio. Voleo bih da kad prepozna momenat šta tačno u životu ne želi, tu i zastane i ne gubi vreme analizirajući odluku. Ne bi mi prijalo saznanje da ga dvoumljenje koleba.

Da li vam je žao što uz sina nemate i devojčicu?

- Oduvek sam maštao o kući punoj dece, ali život je izgleda imao neke druge planove za mene. Eto, nije mi dao da osetim tu neizmernu ljubav za koju kažu da se rodi između ćerke i oca, ali makar se nadam da ću tu ljubav, kada budem postao deda, podeliti sa nekom medenom, malom nestašnom čigricom.

Veliki ste umetnik, samim tim izuzetno emotivni. Da li vam je to u životu donosilo isključivo dobro?

- Emocija nas sve isto tretira i maltretira, bez obzira da li ste veliki ili ne. To nije važno, bitno je samo da budemo pažljivi jedni prema drugima. Emocije nas nekada zaljube, ponekad nam neoprezno naude, nekad nas uspavaju, a nekad sve prespavaju, a onda se brzo u nama pokrenu, i taman kad se s njima zaigramo, a ne znamo baš uvek dobro da letimo, bace nas na pod klasičnim nokautom. Posle toga na red uvek dolazi "Dr Vreme", koji uspešno leči sve.

Kako se nosite sa razočaranjima, jeste li s godinama osetljiviji ili otporniji na njih?

- Svako razočaranje s vremenom je za mene postalo po jedno novo, nužno saznanje. Učim se na svakom poremećaju sklada i ne dozvoljavam da mi uznemiri svakodnevicu. S godinama postao sam smiren i staložen na sve što može da dovede do razočaranja. Da li je to psihološki odbrambeni mehanizam ili nešto drugo, ne znam, ali bitno je da ne deluje na zdravlje psihe i srca, kako moje tako i mog najbližeg okruženja.

Zašto su pedesete ubedljivo najbolje godine?

- Svaki sekund u životu sam po sebi je čarolija. U sumiranju godina koje su ostale iza mene, razumeo sam da je svaka podjednako važna na životnom kalendaru iskustva. Iskreno, sve do jedne baš sam ih onako do kraja oglodao i gotivno proćerdao. Uostalom, i ne znam o kojim to pedesetim govorite, mi smo ove godine napunili tek trideset.

Jeste li još "neumereni u svemu"?

- Jednom napred - nikad nazad. Čovek, kad se takav rodi, do kraja takav i ostane. Ne važi se to pitanje "jeste li i dalje", nego šta nego jesam, sad i neumereniji nego pre. Ne vidim nijedan dobar razlog da prekinem sa tom ludačkom potrebom koja me vozi kao rolerkoster. Verovatno sam rođen uzbuđen, pa se zato dobro osećam i snalazim u disciplini neumerenosti, a daleko od bahatosti. Takav sam bio u svim prošlim, takav ću ostati i biti i u svim budućim životima.