Hana Selimović o radu na filmu "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato": To je kao učestvovanje u čitavoj istoriji naše kinematografije || Hello Magazin!

Dvadesetdevetogodišnja glumica Hana Selimović već na početku karijere istakla se talentom među kolegama svoje generacije i kao mlada umetnica dobila mnoga značajna priznanja, među kojima su "Sterijina nagrada", zatim "Zlatni smeh", "Zoran Radmilović", nagrada Filmskog festivala "Pau" u Francuskoj, dok je u 2015. proglašena za glumicu godine "Ateljea 212". Mada je, po nepisanom pravilu, posle svake nagrade imala manje posla, ističe da su joj priznanja pomogla da sigurnije korača. Danas je jedna od najzaposlenijih glumica u domaćim teatrima, a nedavno je premijerno prikazan i film "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato", u kome ima zapaženu ulogu.

Koliko je bilo zanimljivo snimati film "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato" u kome je korišćeno mnogo arhivskih snimaka iz filmova Slavka Štimca?

- Bilo je divno. Nije mala stvar naći se rame uz rame sa Slavkom Štimcem, Mirjanom Joković, Bogdanom Diklićem, Sergejom Trifunovićem, Renatom Ulmanski, Vladicom Milosavljević i, naravno, svim drugim, dragim kolegama koji čine ovaj film. To je pomalo kao učestvovanje u čitavoj istoriji naše kinematografije, kao radna lekcija o etici, ljubavi i dobroti u profesiji. Zahvalna sam reditelju Srđi Peneziću na datoj prilici da se nađem u takvom društvu. Nadam se da sam poverenje koje mi je dato opravdala.

Da li je postojala trema pred beogradsku premijeru?

- Ne, upravo iz razloga koje sam navela, zbog lekcije koju sam savladala, premijeru sam čekala mirno i nasmejano.

Mislite li da ovaj film ima potencijal za bioskopski uspeh?

- To je u ovoj zemlji nemoguće prognozirati, ali verujem da bi ljudi imali interes za gledanje filma sa ovakvom glumačkom ekipom, naročito sa Slavkom na čelu, o jednoj čudnoj i zagonetnoj ideji kao što je dobrota. Pored toga, ovakva podela se zaista ne sastavlja često.

Tokom karijere više ste igrali u pozorištu nego na filmu, znači li to da pažljivo birate uloge i odbijate li ponude koje smatrate neodgovarajućim?

- Između ostalog znači i to, ali i da se u Srbiji vrlo malo snima, da je novca za film sve manje i da je pravljenje filma ovde jedan pravi mali, ili ne tako mali, podvig.

Nedavno ste u Narodnom pozorištu imali premijeru predstave "Ivanov". Zašto je Čehov i danas aktuelan?

- Čehov je svevremeni genije, jedan od najuzbudljivijih poznavalaca čoveka. Ukoliko je čovek i dalje aktuelan ili, da upotrebim neku pitomiju i lepšu reč, ukoliko je čovek nama, ljudima, i dalje nužna tema, onda su i Čehovljevi komadi nužnost. Klasici ne smeju da budu pitanje aktuelnosti, oni nisu potrošna roba, niti pitanje trenda ovog sumanutog trenutka. Čehov je više od opšte kulture, više od azbuke, on je obavezna literatura onih koji misle da je duša slomljena pod teretom vremena koje dušu ne priznaje za validan argument. No, duša je i dalje tu, bez obzira na vekove čovekove težnje za obezdušenjem čovečanstva. Zato je Ivanov danas neophodan. Nešto u duhu ovog, a možda i svakog vremena, nešto što lomi kičmu poštenju i idealima, i to je sjajan šlagvort za temu ovog komada.

Kakvi vas poslovni izazovi očekuju u narednom periodu?

- Sa velikim zadovoljstvom početkom sledeće godine vraćam se u Narodno pozorište, na probe komada `Carstvo mraka`, u režiji Igora - Vuka Torbice. Upravo imam privilegiju da se posle Čehova upustim u Tolstojevo tumačenje duše. Da sam birala da mi se desi takav niz, ne bih bolje izabrala. Ove sezone Rusi su odabrali mene, i ja ću se potruditi da im se svojim ulogama odužim.

Često se naglašava da je za glumce važno da budu u kondiciji, koliko je bitno i da imaju dovoljno vremena da se odmore između dva projekta?

- Kako za koga, ja nisam čovek kome odgovaraju velike pauze, ali svakako nisam ni osoba koja voli i može da srlja iz jednog u drugi projekat. Treba mi vreme za odmor, čitanje, san, akumulaciju snage, strpljenja i restauraciju živaca. Onda sam spremna za uplive u novo.

Šta volite da radite kada nemate posla? Na koji način obnavljate energiju?

- Obično hodam, čitam, spavam i fokusiram se na ljude koje volim.

Već na početku karijere dobili ste mnoge nagrade, koliko su one važne za mladog umetnika?

- Naravno da su važne, one čine mladom čoveku korak, donekle, stabilnijim. Da je slučaj hteo da neposredno posle tih nagrada imam više ponuda za posao, možda bih o njima mislila još bolje. Budući da je bilo sasvim obrnuto, sa zazorom govorim o njihovom učinku.

Studirali ste u klasi Nebojše Dugalića, koji je najvažniji savet koji vam je on dao u vezi s vašom profesijom?

- Bilo ih je mnogo. Jedan koji mi je skoro dao je da je nepružanje otpora najlegitimniji oblik borbe i sa sobom i sa svetom. Ponekad se pritisci sruše pod sopstvenim teretom, a da vi ništa ne učinite.

Za to je potrebno strpljenje, ali baš zato, to je izbor zrelosti.

I sami ste radili kao asistent na Akademiji umetnosti, vidite li sebe u budućnosti i kao profesora glume?

- Volela sam da se bavim pedagogijom i sigurna sam da ću se sa njom opet sresti, kada za to bude vreme.