Glumac Slaven Došlo otkriva da je nestalan i čudan kao i poziv koji je odabrao || Hello Magazin!

Već posle prve uloge u studentskom filmu "Pored mene", dvadesetpetogodišnji Slaven Došlo upisao se u red najtalentovanijih mladih glumaca. Uloga homoseksualca Lazara, koga je odlično odigrao, donela mu je niz laskavih priznanja, a nedavno je i na festivalu "Subtitle" u Irskoj dobio prvu međunarodnu nagradu. Zahvaljujući raskošnom talentu, ovaj mladi Somborac odigrao je zapažene role i u filmovima "Panama", "Vlažnos", "Vojna akademija 3: Novi početak", a publika će ga početkom godine gledati i u ostvarenju "Biser Bojane". Dok je filmske stručnjake osvojio svojim darom, Slaven je zbog atraktivnog izgleda postao i miljenik ženske publike.

Nedavno ste dobili prvu međunarodnu nagradu, kolika je to satisfakcija za mladog glumca kao što ste vi?

- Veoma sam ponosan na film `Pored mene`. To je bio naš diplomski rad na Akademiji umetnosti i radio sam ga sa kolegama sa klase u koje imam neizmerno poverenje. Kada se povrh svega toga desi da vi lično dobijete nagradu, i to negde u inostranstvu, to je potvrda da film komunicira sa svima i da je neko prepoznao vaš trud. `Subtitle` je festival koji je posvećen povezivanju glumaca i kasting direktora iz celog sveta, tako da je za mene bila velika čast da pred svima njima primim nagradu.

Kada ste prihvatili ulogu homoseksualca Lazara, napravili ste hrabar potez, jeste li se nadali da će vas upravo ta uloga svrstati u najtalentovanije glumce vaše generacije?

- Kada sam prihvatao tu ulogu, bio sam u dilemi, ali jednom kada sam prelomio, više nisam razmišljao o tome šta će biti posle. Najlepša stvar je upravo to kako smo naivno ušli u sve, ne znajući na koji način će taj film kasnije uticati na naš život. Beskrajno sam zahvalan Stevanu Filipoviću i našoj profesorki Mirjani Karanović na tome što su nam vrlo rano pružili šansu da kroz kompleksne zadatke pokažemo šta znamo.

Na nagradi vam je među prvima čestitala upravo Mirjana Karanović, kakav je danas vaš odnos sa njom i jeste li prevazišli odnos profesora i studenta i postali kolege?

- Upravo radimo predstavu zajedno, koju režira Dino Mustafić u `Bitef teatru`, tako da smo `u ulogama` kolege. Moram da priznam da kod mene i dalje postoji neka vrsta strahopoštovanja koje seže još iz studentskih dana, ali to je pre svega zbog toga što mnogo cenim njeno mišljenje i uvažavam njenu kritiku. Mira prema meni ima odnos koji je pun podržavanja i kad god mi je potrebno mišljenje o bitnim poslovnim stvarima, ona je ta kojoj se obratim.

U kojim situacijama vam je Mirjana zamenjivala majku u periodu kada ste se iz rodnog Sombora preselili u Beograd?

- Preselio sam se u Beograd, kao svaki klinac, između ostalog i zbog toga da ne bih više bio toliko vezan za roditelje, tako da nisam bio u potrazi za drugom majkom, već za što većom samostalnošću. Mira nas je uvek podsticala na to, da imamo svoje mišljenje, jasan stav i želje. Mnogo toga o životu sam naučio od nje tokom te četiri godine. Često mi neke njene rečenice `proleću` kroz glavu.

Koliko su vaši roditelji upućeni u vaš rad i jeste li imali potpunu podršku porodice u izboru zanimanja?

- Moji roditelji i sestra na najlepši i najiskreniji način prate sve što radim i ogromna su mi podrška. Smatram da je ta vrsta sigurnosti neophodna kao odskočna daska za dalje i oni su mi na svaki način na koji su mogli pomogli da mi bude lakše. Na početku, zbog zaštitničkog roditeljskog stava i toga što se ne bave ovim poslom, malo su se protivili i imali svoje predloge kako bi moja budućnost trebalo da izgleda i savetovali me da je gluma nestalan i čudan posao i da bi trebalo da upišem nešto `normalno`. Bili su u pravu što se tiče ovog nestalan i čudan, ali i ja sam takav, pa mi se čini da nekako uspevam da se izborim sa ovim pozivom.

Jesu li vam danas otvoreni ili pristrasni kritičari?

- Prirodno je da budu malo pristrasni i da vole da me gledaju, ali, s druge strane, uvek objektivno i otvoreno kažu šta im se svidelo, a šta ne.

Zahvaljujući odličnim ulogama, ali i atraktivnom izgledu postali ste miljenik ženske publike, prija li vam njihova pažnja i popularnost koju ona nosi?

- Naravno da prija, ali to ne menja ništa bitno u mom životu. Lepo je kada na ulici naletiš na neki osmeh ili nekome možeš da ulepšaš dan.

Da li vam je bitno da imate stabilan emotivni život ili i nestabilnost može da bude plodonosna za rad?

- Bitno mi je da sam okružen ljudima koje volim i sa kojima mi nije teško da budem. S obzirom na to da mnogo radim u poslednje vreme, nestabilan emotivni život može samo da mi crpe snagu i usporava me, a nisam od onih što vole da pate. Mada patnja ume da bude vrlo inspirativna za glumca.

Koja ženska osobina može da osvoji vaše srce na prvi pogled?

- Opuštenost pred onim što jesi.

Čime vi osvajate žene?

- Nemam keca u rukavu, kad osvajam, radim to celim bićem, pa šta bude. Ali bitno je da osvojim.

Jeste li bolji zavodnik na filmu ili u privatnom životu?

- Na filmu po potrebi, u životu spontano.

Pripremate dve nove predstave, o čemu je reč?

- Reč je o `Rekonstrukciji`koju je pisala Staša Bajac, a u režiji Gee Gojak i Momčila Miljkovića, koju igramo u `Srpskom narodnom pozorištu` u Novom Sadu u sklopu programa `Edukativno pozorište` i `Novo doba`, po tekstu Vuka Boškovića, u režiji Dina Mustafića u `Bitef teatru`. Prva je premijerno izvedena 8. decembra i fokus je na vršnjačkom nasilju i problemima srednjoškolaca uopšte. Druga je, pak, posvećena tranziciji u kojoj se naše društvo nalazi i nikako da izađe iz nje. O prelasku u kapitalizam i sprezi novca i politike koja briše obične ljude.

Početkom sledeće godine očekuje vas premijera filma "Biser Bojane", po čemu se taj film izdvaja od svega što ste radili do sada?

- `Biser Bojane` novi je film Milana Karadžića i to je topla komična ljubavna priča o porodičnim odnosima, mentalitetu sa Ade Bojane i uklapanju novog beogradskog člana u taj sistem. O potrazi za korenima i istinom i shvatanju da svet nije uvek samo ono što vi mislite da jeste.

Letos ste imali priliku da sarađujete i sa Brankom Katić, čemu vas je naučila ta saradnja?

- Zvučaće pomalo romantičarski i nedefinisano, ali Branka Katić mi je definitivno potvrdila da postoji ta neka prisutnost i neki potpuno nesvakidašnji život u očima svakog velikog glumca. Bilo je neverovatno lako i zabavno raditi sa njom. Reč je o diplomskom filmu Katarine Koljević, a kako se Branki dopao scenario, odlučila je da pored svih obaveza dođe iz Londona da radi sa nama.