Zlatan Stipišić Džiboni: Ne izlažem porodicu javnosti, oni nisu modni dodatak || Hello Magazin!

Kad govorimo o autoritetima u muzici na ovim prostorima, na tom spisku nalazi se i ime Zlatana Stipišića Džibonija. Oni koji slušaju njegove pesme dobro znaju da svaka reč i ton imaju duboku životnu filozofiju. Po mnogo čemu je drugačiji od svojih savremenika, ne pravi kompromise s trendovima, za svoje pesme prvo piše muziku, pa onda tekst, i gotovo nikad u medijima ne govori o svojoj porodici. Objasnio je zašto ne voli preterano da govori o supruzi Sanji, s kojom ima kćerku Tanju i sinove Renca i Randa, otkrivši čemu uči svoje naslednike.

Majstor muzike, koji nas svojim neprolaznim pesmama redovno podseća i na davno zaboravljene dalmatinske izraze, govori o nekim od najvažnijih poglavlja iz svoje dvadeset pet godina duge karijere, prijateljima koji nemaju apsolutno nikakvog dodira s muzikom, rodnom Splitu, Kavkazu, odakle je došao njegov deda i zaljubio se u njegovu babu, što je, kaže, bilo dovoljno da porodična loza pusti korene u Dalmaciji.

Između dva studijska albuma, "Toleranca" i poslednjeg "Familija", snimljenog s Oliverom Dragojevićem, prošlo je šest godina. Retko koji umetnik sebi može da priušti tu vrstu komoditeta. Nikada niste pristali na kompromis, pevate ono što volite i snimate ono što želite i pri tom punite dvorane. Lepa je to privilegija.

- Nije jednostavno, ali to je možda i jedini put koji sam želeo. Sa ovim što ja radim, načinom na koji radim, niko se ne slaže, ni moji menadžeri, ni moja diskografska kuća, ni organizatori mojih nastupa. Niko. Strašno ja njima idem na živce s tim, jer oni bi hteli da sam ambiciozniji, onako kako ja radim, da je tako svake godine. Međutim, dokle god ovaj način daje rezultate niko se u to ne meša. Meni moja publika daje tu slobodu. Oni ne žele da ja nešto objavljujem po svaku cenu, zbrda-zdola. Znači, mene ljudi ne pitaju šta imaš novo, nego šta imaš dobro. To je jedan totalno privilegovan status. Da moram svaka četiri meseca da objavljujem neki novi singl, koji bi morao da bude na top-listama, verovatno bih se utopio u kliše i rutinu. Ovako, meni je moja publika dozvolila da mogu da imam i pesme s nepopularnim temama, a da one posle postanu popularne. Eto, iz tog razloga ne dozvoljavam nikome da mi se u to meša.

Za Olivera Dragojevića ste napisali nekoliko pesama i sedamnaest za Dina Dvornika. Zbog čega retko pišete za druge izvođače, traže li vam kolege da im napišete pesmu?

- Traže, međutim, da bih mogao da radim za druge ljude, moram da budem u mogućnosti da se stavim u njihovu kožu. A ja to više nisam u stanju, tako da samo mogu neku pesmu koju sam napisao sebi prosledim nekom drugom da je otpeva. Ali, i taj neki drugi pevač mora da mi bude jako dobar prijatelj da bih mu nešto što mi je jako dobro dao. Iza toga može da stoji samo prijateljstvo. Iza toga ne može da bude interes, tu interesa nema.

Izjavili ste: "Ako se klanjaš talentu, nemaš problema s nacionalizmom niti te brine ko s kim ide u krevet". Kojim životnim principima učite svoju decu?

- Najveći fakultet koji možeš da završiš u životu je da izvedeš decu na pravi put. Lakše bi bilo peške do Pekinga i nazad nego da usadiš neke vrednosti nekome ko je u pubertetu. Trudim se i dajem sve od sebe na tom polju, jako sam zadovoljan njima, mislim da su ispali dobri ljudi, a to mi je najvažnije. Uvek kažem da najveća ambicija u životu treba da im bude ne da kažu da su postigli uspeh u životu, nego da im život uspe. To je velika razlika. Da si s ljudima koji te vole, poštuju, da ih poštuješ, da imaš samilosti, empatije u sebi, a ne da si kao ajkula, da ideš kroz život i uzimaš šta ti se sviđa i ranjavaš ljude oko sebe. To svaka budala može.

Zlatan Stipišić Džiboni: Meni je gušt da se ljudi vole

Pradeda vam je bio muzičar, otac proslavljeni etnomuzikolog i melograf Ljubo Stipišić, vi ste kantautor. Ko od vaše dece ima najviše muzičkog dara?

- Svi imaju, ali ja to ne forsiram zato što ni mene moj otac nije forsirao. Biti muzičar nije zanimanje nego poziv. Ne možeš ga nametnuti nekome. Biti autor znači biti svoj čovek s vlastitim iskustvom. Publika uvek oseti zna li pevač o čemu priča ili samo izgovara kao papagaj. Zato mislim da svakog muzičara mora da izgradi njegovo lično iskustvo.

Retko, zapravo nikako, ne govorite u medijima o porodici. Zbog čega?

- Ne volim da pričam o familiji zato što hoću da odrastaju u normalnijoj atmosferi. Moj stav je da ti kao javna ličnost ne možeš da tretiraš svoju porodicu kao modni dodatak. Ne treba ih izlagati javnosti ako to nije njihov izbor.

Da li je Split grad po vašoj meri?

- Jeste, kad je reč o lepoti i mentalitetu ljudi. Meni je taj mentalitet idealan. Kad dođeš u Split, nema veće zvezde od Splita. Sviđa mi se što u Splitu, ako te ljudi vole, vole te, u suprotnom, opet je super, jer ti barem svi sve kažu u lice, a ne iza leđa. U Splitu nema podlosti, niko ti neće zabiti nož u leđa. Ja uvek znam sa svakim na čemu sam. Kad sam se preselio na osam meseci u Sarajevo, devedesete godine, uklopio sam se iste sekunde. Sećam se da je u Sarajevu bilo isto, svi ti sve kažu šta misle, pa ti kako hoćeš.

Odakle je došla vaša porodica u Split?

- Moj otac je iz Vrbanja na Hvaru. To je jedno malo mesto koje nema more, a koje se vekovima bavilo proizvodnjom vina i meda. Otac moje majke došao je s Kavkaza jer je u vreme Oktobarske revolucije valjda bio na strani gubitnika. Pošto su izgubili rat, verovatno bi ga tamo zatvorili u tamnicu, u Sibir na trideset godina, dok mu se neko ne smiluje ili ne znam šta. Uspeo je da pobegne, lutao je Azijom i istočnom Evropom četiri godine, dok se nije skrasio u Dalmaciji. Upoznao je moju babu i dobili su decu. Iza njih su ostali moja mama i ujak.

Ko su vaši prijatelji i kako uopšte izgleda vaše privatno vreme?

- Imam mnogo prijatelja koji nisu iz mog posla, nego se bave nečim drugim, na primer, mehaničari, popravljaju brodske motore, vulkanizeri koji menjaju gume na automobilima... Niti oni znaju da sviraju gitaru, niti ja znam da "sviram" na aparatu za zavarivanje. Ali su vrhunski i dobronamerni ljudi na koje možeš da računaš. Kad me neko pita za hobi ili slobodno vreme, to mi bude najteže pitanje. Moje slobodne vreme je vreme koje provodim s dragim ljudima, koje sam zbog svog života možda zapostavio u jednom periodu. Dogodi mi se da me dvadeset dana nema u komadu, da sam negde na putu, da nešto radim, i onda kad se vratim kući, kad imam slobodno vreme, ja to vreme nadoknadim okružen dragim ljudima. Sasvim je svejedno da li ćemo nešto da kuvamo, hoćemo li da izađemo napolje.

Džiboni: Moja muzika sluša se kožom, a ne glavom

Godine 2012. objavili ste album "20th Century Man" za strano tržište. Kako se ova priča završila nakon što ste održali niz dobrih koncerata u Amsterdamu, u "House of Blues" u Čikagu, Hamburgu, Minhenu, Beču?

- Jedna poslovica kaže - kako je svet mali. To su izmislili turisti što se sretnu jedanput na aerodromu, pa kažu kako je svet mali, jer su se slučajno sreli. U stvarnosti svet je ogroman. Probaj da proizvodiš džem od šljiva pa ćeš da vidiš koliki je svet, probaj da ga negde plasiraš u radnje pa ćeš da vidiš koliko radnji ima samo odavde do Minhena. Išao sam da sviram najprirodnijim putem, mediji nisu mogli da prave priču od mene, pošto ja nisam Rijana, već klasični rok muzičar, a taj se put gradi tako što ideš na koncerte. Imao sam turneju u nekoliko gradova u Nemačkoj, onda po Holandiji, Austriji i neko bi mogao reći kako je to super, kao što i jeste, super je, ali to su toliko velike zemlje da ti ne bi smeo da sviraš osam koncerata nego osamsto osam da bi došao do svih ljudi do kojih bi trebalo da dođeš. Ogroman je to prostor, a da bih na njemu nešto napravio, trebalo bi i da se preselim tamo, meni su to i nudili. Međutim, neke stvari moraš da uradiš sa dvadeset, a ne sa četrdeset godina. Još mnogo sviramo u inostranstvu, ali, onako, više zbog svog zadovoljstva, a ne sa željom za velikim uspehom.

Kako ste se upoznali sa vašim saradnikom Oliverom Dragojevićem?

- Upoznali smo se davno, još u vreme humanitarnih koncerata. Kako je bila ta razlika u godinama među nama, obratio sam mu se sa "vi", na šta mi je odgovorio da mu ne persiram jer se tako oseća još stariji. Odmah je otoplio odnos i otklonio distancu. Ništa u našem prijateljstvu i saradnji nije bilo na silu, jednostavno osetiš da se s nekim ljudima više veseliš nego što je uobičajeno, i nekako se zbližite. Kad sam napisao pesmu "Cesarica", pokazao sam je pokojnom Zdenku Runjiću, a on ju je pokazao Oliveru, sve je to jednostavno išlo. Kad mu se jedna pesma svidela, onda je želeo još, sve se tako normalno i spontano razvijalo. Nas dvojica nikad ništa nismo planirali, sve je bilo na prijateljskoj osnovi. Hoćemo li, hoćemo, i nikakvih tu rečenica više nije bilo.

Kada je Mladen Vojičić Tifa napustio grupu "Divlje jagode", a vi postali njihov novi član, osam meseci ste živeli u Sarajevu. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

- Sećam se da je, kad sam došao u Sarajevo, to bio period kad je Ante Marković uspeo da zaustavi onu ogromnu inflaciju i kad su plate odjednom dobile na vrednosti. Period najvećeg blagostanja koje je postojalo u ono vreme u bivšoj zajedničkoj državi proveo sam u Sarajevu. Kad su plate bile velike, kad su redovi u „duty free shoppovima“ bili po dvadeset metara, kad su ljudi kupovali i izlazili iz njih s video-rikorderima pod jednom rukom, a pod drugom su nosili po dva viskija. Uvek mi je drago kad se setim tog perioda, meni je Sarajevo bilo moja mladost u blagostanju. Uspomena na nekakav veliki praznik. Sećam se i toga da ljudi nisu bili toliko na ceni zbog uspeha, već zbog duše i karaktera. Koliko su me puta iz čistog mira negde zvali da s njima dođem, na nekoliko dana, i sve su to činili nekako otvoreno, ne umem to ni da objasnim. Širokogrudi ljudi.

Sada živimo u drugačijem vremenu, u eri novih tehnologija i otuđenosti. Niko više nema vremena ni za koga, a ponajmanje za druženja. Koliko vam uspeva da pravite otklon prema društvenim mrežama, pametnim telefonima i slično?

- Totalno mi uspeva, skroz imam otklon od toga. Posao muzičara je da ti glava bude u oblacima, da se baviš nekim svojim unutrašnjim svetom, a ne da se filuješ s hiljadama informacija.

Svaki segment nastanka albuma ima svoju draž, koliko uživate u koncertima?

- Tu sam sa svojim ljudima. Fantastična situacija. Kroz ovih dvadeset godina stvari su se isfiltrirale tako da na moje koncerte dolaze ljudi koji razumeju moje pesme i moj način rada i koji to žele. Znači, oni ne dolaze na koncert da bi dobili nekog drugačijeg mene, ja ne moram da budem nešto što nisam, ne moram da budem moderan, ne moram ništa na silu, moram da budem samo to što jesam, jer oni to hoće. Hoće da dam sve od sebe, da bez ikakvih kočnica i rezerve pružim svoje emocije i da čuju one pesme koje su najbolje. Mi sviramo "the best of", nikad ne sviramo "greatest hits". Kad sviraš "the greatest hits", onda sviraš šta je najpopularnije na top-listama, kad sviraš "the best of", onda sviraš one pesme koje su bile najbolje na tvom muzičkom putu i upravo zbog njih te publika i podržala i održala. To je velika razlika.