Dejan Stanković pamti prvi susret sa suprugom Anom: Odmah sam se zaljubio u nju, čim sam je ugledao! || Hello Magazin!

Bivši fudbaler i rekorder u broju utakmica odigranih u nacionalnom dresu, Dejan Stanković karijeru profesionalnog sportiste okončao je pre tri i po godine. Bivši prvotimac italijanskog kluba “Inter” vrsni je poznavalac sporta u kojem je svojevremeno ostvario sjajne rezultate. Odnedavno ima priliku da dragoceno iskustvo koje je stekao na “zelenom tepihu” prenosi mlađim naraštajima sa pozicije savetnika predsednika “UEFA” za razvoj fudbala i talenata između četrnaest i petnaest godina, kao i da prati njihovu posvećenost obrazovanju na putu ka statusu vrhunskih igrača.

Kao novi član evropske Kuće fudbala tridesetosmogodišnji fudbalski stručnjak uživa u novom profesionalnom izazovu, posvećen novoj etapi koja mu je u život unela dinamiku i pregršt obaveza, uz neizmernu podršku porodice, pre svega supruge Ane, kao i sinova Stefana, Filipa i Aleksandra, sa kojima živi u Milanu. Da nisu nasledili samo očevo prezime, već i talenat za manevrisanje fudbalskom loptom potvrđuju rezultati koje sva trojica ostvaruju. Uprkos uspehu i popularnosti koju su mu doneli sportski trijumfi, bivši reprezentativni kapiten nije dozvolio da ga slava opije, niti je dopustio da bilo šta poljulja temelje bračne zajednice. Posle gotovo pune dve decenije braka, ljubav sa životnom partnerkom i danas je jednako iskrena, intenzivna i čvrsta, i ne libi se da istakne da upravo Ana ima glavnu ulogu u njegovom životnom scenariju.

- Posle toliko godina jedno drugom prepoznajemo poglede. Govorili su mi kako ne možeš nekog da upoznaš dok s njim ne pojedeš džak soli, a mi smo tu negde pri kraju tog džaka i baš se dobro znamo. Od kada sam sa svojom voljenom došao do tog nivoa, brak održavamo razumevanjem, poštovanjem i uzajamnim pomaganjem - ističe Stanković, opisujući odnos sa izabranicom, uz koju je u ranim dvadesetim van granica Srbije sazrevao i kao muškarac i kao igrač.

O uigranom petočlanom porodičnom timu, ulozi oca, supruga, uzora i prijatelja, kao i profesionalnim afinitetima rođeni Zemunac prvi put od stupanja na novu funkciju govori za magazin “Hello!”. Na početku razgovora nekadašnji fedablski as i reprezentativac otkriva kako protiču prvi dani angažmana u "UEFA":

- Od 1. marta zvanično sam član evropske Kuće fudbala i odmah je počelo radno. Mnogo putovanja, mnogo obaveza, ali to sam i želeo, tako da sam vrlo zadovoljan i profesionalno ispunjen. Igrao sam fudbal dvadeset godina, sada je vreme da otvorim novo poglavlje. Čast mi je da radim u “UEFA” i vratim fudbalu sve što mi je dao. Ceo život bio sam deo nekog tima, sada onog najvećeg sa pedeset pet članica, koliko ima “UEFA”, i tu sam da pomognem da se razviju akademije i mladi fudbaleri.

Poslednjih trinaest godina sa porodicom živite u Milanu. Kako vam sada izgleda život na relaciji Švajcarska-Italija?
- Četiri dana u nedelji sam u Švajcarskoj, u Nionu, a tri dana sam u Milanu. Obično su to petak, subota i nedelja. Ponekad taj put prelazim avionom, a nekada kolima ili vozom. U svakom slučaju tako nešto sam i očekivao.

Koliki je izazov uskladiti profesionalne obaveze i privatni život u novonastalim okolnostima?

- Veliki izazov, ali ja sam i kroz igračku karijeru imao slične izazove i zahvaljujući podršci porodice sve je prošlo kako treba.

Često ste i u Beogradu. Koliko vas ovde dovodi posao, a koliko zadovoljstvo?

- Sve više posao, mada je boravak u Beogradu sam po sebi za mene zadovoljstvo, jer je to moj grad i volim da sam u njemu. Pomešani su razlozi dolazaka, ali u poslednje vreme je više posao povod dolaska.

U društvu sinova, u Beogradu ste sa tribina pratili košarkaške mečeve “Crvene zvezde". Koliko su vam takvi porodični trenuci uobičajeni?
- Često idemo na košarkaške utakmice u Milanu, gledamo “Armani”, jer deca i ja volimo „igru pod obručima“. Naravno, odlazak na “Zvezdine” utakmice poseban je ritual za njih trojicu jer su veliki fanovi “crveno-belih”. Uopšte gledano, volim da u društvu dece pratim sport, jer su to prilike kada provodimo zajedničke trenutke.

Imate trojicu sinova, zaljubljenika u fudbal. Da li je drugačiji scenario uopšte bio moguć pored vaše karijere? Jeste li ih svesno i namerno zarazili fudbalskim “virusom” ili su geni učinili svoje?

- Fudbalski gen je proradio očekivano, ali slučajno. Nisam ih ni na šta nagovarao, sve je bila njihova želja i drago mi je zbog toga. Mislim da je to i normalno, jer osim tate imaju i ujaka fudbalera, pa nisu ni mogli daleko od zelenog terena.

Koliko im pomaže vaše iskustvo, a koliko odmaže vaše ime i prezime?
- Ja sam njima otac, a ne ni menadžer ni trener, niti ću ikada biti. To mi je apsolutni cilj. Ne mešam se, ali sam uvek tu ako sam im potreban, i oni to znaju. Mislim da im prezime i pomaže i odmaže, ali šta da se radi. Siguran sam da će oni vrlo brzo imati svoje ime i prezime.

Od kada ste prekinuli profesionalnu karijeru potpuno ste posvećeni porodici. Kako je to uticalo na vas?

- Uticalo je da se više smejem. Nedostajali su mi svih onih godina karijere i mislim da su svi zajedno, a posebno supruga Ana, puno učinili da moja karijera bude kakva je bila. Vreme je da im malo uzvratim. Sve radim u dogovoru sa porodicom, deca su već velika, pa odluke donosimo svi zajedno, ne samo Ana i ja.

Na društvenim mrežama delite zajedničke trenutke sa sinovima, koji vas u svojim postovima nazivaju kraljem. Evidentno je da ste im veliki uzor. Koliko vam to prija?
- Svaki otac je uzor svojoj deci, to je prirodno. Ne razmišljam o tome previše, samo želim da budem dobar roditelj, a kasnije i dobar prijatelj.

U kom sinu najviše prepoznajete svoju borbenost na terenu, a ko vam je od njih trojice karakterno najbliži?

- Sva trojica imaju malo od mene, malo od Ane. Teško je tu klasifikovati ili izdvajati. Uostalom, sami će pokazati na terenu ko su i šta su.

Koliko ste vas četvorica bliski, razgovarate li otvoreno o svim temama, da li ste se prema njima postavili kao prijatelj ili kao autoritet?

- Bliski smo. Ja sam im pre svega roditelj, onda i prijatelj. Granica se zna, ali oni su već veliki i sve se postiže kroz razgovor i dogovor. Ana je napravila sjajnu bazu kod sve trojice, pa je sada sve lakše.

Stefan i Filip su u pubertetskom uzrastu, kako se nosite sa tim izazovima odrastanja, prave li neke mangupske poteze?

- O tome će jednog dana, kada postanu punoletni, najbolje pričati njih dvojica ukoliko dobiju neki zahtev za intervju.

Aleksandar je najmlađi član porodice. Ugleda li se više na stariju braću ili na vas?

- Naravno i na njih. Njih trojica imaju sjajan odnos i starija braća pomažu mlađem.

Imate skladnu porodicu i izuzetno stabilan brak, što je danas prava retkost. U čemu je tajna vašeg i Aninog trajanja?
- Ako bismo je otkrili, više ne bi bila tajna.

Sećate li se vašeg prvog susreta, jeste li imali tremu kada ste joj se udvarali?

- Sećam se svega i, naravno, imao sam veliku tremu, jer sam se odmah zaljubio u nju, čim sam je ugledao.

Da li se i posle mnogo godina braka i porodičnog života i dalje trudite da osvajate suprugu?

- Apsolutno. Zauvek ćemo imati svoje trenutke koji služe upravo za ljubav i novo osvajanje.

Imate troje predivne dece. Postoji li ipak mala žal što u svom porodičnom timu nemate i jednu devojčicu?

- Imamo Anu, ona je naša devojčica.

Umorite li se ikada od obaveza i šta je za vas najefikasnija relaksacija?

- Vreme provedeno sa Anom, Stefanom, Filipom i Aleksandrom i, naravno, vreme sa prijateljima najbolja su relaksacija. Nevažno je šta ćemo da radimo, važno je samo da smo zajedno.

Šta je vaš životni moto?

- Poštenje, poštovanje i iskrenost.