Dejan Pantelić o borbi sa kancerom: Najbitnije je da vas porodica ne doživljava kao bolesnika i da vas ne žali || Hello Magazin!

Harizmatični voditelj Dejan Pantelić (46), poznat po svom vedrom duhu ali ispecifičnom načinu vođenja kvizova, iznenadio je javnost odlukom da s Radio-televizije Srbije pređe na TV Prva. Iako to od njega zahteva mnogo veće angažovanje i odsustvo, on ističe da, kao i uvek, ima veliku podršku supruge Mione (38), koja mu je bila najveći oslonac i kada se pre pet godina uhvatio u koštac s teškim oboljenjem krajnika.

Veliku snagu daju mu i njegovo dvoje mališana, ćerka Lana (10) i sin Vukašin (8), koji se kao pravi vojnici već šest godina bore s dijabetesom. Dok privatno ide mirnim putem porodične harmonije, Dejan smatra da je konačno došlo vreme da promeni poslovno okruženje koje ga se zasitilo i ovog puta sasvim je spreman da se pokaže u potpuno drugačijem svetlu.

U čemu najviše uživate?
- Obožavam da uređujem travnatu površinu i uvek se trudim da dvorište bude sređeno. Na taj način punim baterije i nikom ne dozvoljavam da mi pomaže. Imam i nekoliko stabala voća o kojim se brinem i redovno ih orezujem.

Vodite li računa o ishrani?
- Volim sve da probam i zaista sve jedem, ali u umerenim količinama. Ne pridržavam se nikakvog određenog načina ishrane, samo slušam svoj organizam, pratim ga i pokušavam da ga zadovoljim.

Pomažete li supruzi u kućnim poslovima?

- U poslednje vreme ne, jer sam stalno na putu. Ali kada imam vremena, rado spremim klopu, operem prozore, posuđe ili usisam. Nemam problem s tim i ne delim kućne poslove na muške i ženske.

Osim u vikendici, na koji još način provodite vreme s najmilijima?
- Najčešće je to neki sport, bez obzira na to da li smo na planini, moru ili reci, s loptom ili bez nje, svejedno je. I ponosan sam što moja supruga i deca uživaju u tome. Moj sin ima skoro devet godina i već odlično igra fudbal, fantastično skija, dok ćerka ide u školu košarke Marine Maljković.

Postoji li neko ograničenje u fizičkoj aktivnosti, s obzirom na bolest koju ste pobedili?

- Nakon mnogo godina odricanja od nekih sportova, sada sam počeo malo da igram fudbal s drugarima. Takođe i skijam, evo već drugu sezonu vrlo uspešno. Ali moja vikendica je mesto gde se najviše trošim i ujedno uživam. Zaista ne postoji nikakav vid ograničenja, najbitnije je da se ne zamaram preterano.

Kako se sada osećate?
- Posle dužeg vremena dobro se osećam.

Izjavili ste da ćete tek pet godina posle operacije moći da odahnete jer ćete tada biti potpuno sigurni da se bolest neće vratiti.
- Teško je opustiti se i nastaviti gde si stao posle problema kroz koji sam ja prošao. Mogu da kažem da sam ja ipak uspeo u tome, međutim život je jedna EKG amplituda koja ide čas gore čas dole, pusti vas da se uljuljkate, a onda vas opomene da od toga nema ništa. Svestan sam da ću do kraja života ići na kontrole i dosađivati mojim lekarima na konstantnim pregledima, ali to je moj život i nije mi problem.

Kažu da ljudi koji se nađu u situaciji u kojoj ste vi bili, prvo pomisle na svoju decu. Koje su bile vaše prve misli?

- Najteže mi je padalo razmišljanje o tome kako možda neću dočekati da odvedem ćerku pred oltar ili neću imati vremena da sina naučim da igra fudbal. Međutim, najbitnije je da vas porodica ne doživljava kao bolesnika i da vas ne žali, u suprotnom od ozdravljenja nema ništa. S ponosom mogu da kažem da je moja porodica stub mog ozdravljenja jer su do poslednjeg dana bili uz mene i tretirali me kao zdravog tatu i muža.

Čemu učite svoje mališane, kako da se ophode prema životu, s obzirom na problem sa kojim se oboje bore?
- Posle šest godina, koliko imaju dijabetes, supruga i ja smo razmišljali, ako je to već moralo da se dogodi, bolje je što se desilo u uzrastu dok nisu u pubertetu i kada nisu još toliko svesni situacije. Učimo decu da budu izuzetno disciplinovana, rigorozna i da ne padnu u iskušenja, a njih dvoje to su prihvatili i ponosan sam što su postali pravi vojnici.

Šta biste savetovali roditeljima čija deca imaju problem kao vaša?

- Prvenstveno je potrebno da se suoče s tim i ne kriju jedno od drugog nastalu situaciju. Da se ne svađaju oko toga ko je kriv i ako je ikako moguće, što pre vrate osmeh sebi na lice pa će samim tim i deci biti bolje. Bitno je da se istakne da u Srbiji postoji oko 700.000 dijabetičara od kojih se samo 500.000 leči, dok ostalih 200.000 ne želi da priča o tome. Iz tog razloga ja sam se zajedno sa profesorom akademikom dr Lalićem pridružio jednoj organizaciji pri Ministarstvu zdravlja gde ćemo vratiti savetovališta za dijabetes u domove zdravlja.

Smatrate li da je i pored svake borbe sve sudbinski određeno ili ipak verujete u to da sami sebi krčimo puteve sreće?
- Mislim da naš put jeste zacrtan, ali smatram kako moramo da pratimo one znakove pored puta koji nas usmeravaju da skrenemo levo ili desno. Razgovarajući sa svojim prijateljima, devedeset odsto njih konstatovalo je da ih žlezda koja je meni izašla na vratu nikad ne bi navela da posumnjaju na najgore. Ja sam bio uporan.

Verujete li da pozitivno razmišljanje predstavlja pola puta ka ozdravljenju?
- Kada prođete dve teške operacije i onkološki tretman, izgubi se vedar duh. Dugo nisam sebe mogao da gledam u ogledalu, a kamoli da se viđam s drugima. Bio sam veoma naporan, ali to su faze koje su sasvim normalne. Evo, sad posle dužeg vremena vratio sam se ponovo u normalu.

Vaša supruga je iz cele priče izašla kao lavica, koliko joj često kažete da je volite?
- Dovoljno je da se samo pogledamo i odmah znamo šta mislimo, ne moramo to da izgovorimo. Supruga i ja čitamo misli jedno drugom. Najbitnije nam je da smo kao porodica jaki. A što se tiče ljubavi – nikada nećemo prestati da se volimo.