Mirjana Karanović: Kada se zaljubim postajem potpuno neuračunljiva || Hello Magazin!

Mirjana Karanović će ovu godinu, ako govorimo isključivo o poslu, sigurno pamtiti po nagradama i komplimentima koje je dobila za “Rekvijem za gospođu J”, ali i za film “Dobra žena”, koji je još aktuelan, iako je snimljen prošle godine. Koliko je priznanja bilo od 1980. godine, kada smo nadarenu umetnicu prvi put videli u bioskopima, do danas - teško je prebrojati.

A post shared by Films Boutique (@filmsboutique) on Apr 19, 2016 at 7:40am PDT

Nagrade su nam poslužile kao uvod u razgovor, tokom kojeg smo se dotakli i njenog šezdesetog rođendana, trenutaka kada je harizmatična Beograđanka svoj život bitno menjala, kao i ljubavi, nedoumica, mladačakog izgleda i planova.

Koliko se promenio način na koji doživljavate komplimente i nagrade u odnosu na pre petnaest-dvadeset godina?

- Uvek sam volela da to u čemu učestvujem bude uspešno, da predstava bude dobra, da film ili serija budu dobri. Nikad nisam sebe odvajala od onoga u šta sam ulazila. Ni jednom se nije desilo da sam ja bila odlična, a predstava nije valjala ili je film bio bez veze. Verovatno je to posledica mog osećaja da bih izneverila sebe ulaskom u nešto iza čega ne mogu da stanem. Lakše mi je da, bez obzira na sve ostalo, radim samo ono u šta verujem. U tom slučaju, kad je predstava loša, znači da je deo mene odgovoran za to. Tako i pohvale koje dobijam doživljavam kao pohvale za kompletan film. Bez obzira na sve moje iskustvo i dokle sam stigla u glumačkom napredovanju, ne bih mogla bez dobrog reditelja i partnera. Da oni nisu bili takvi, ja bih bila nervozna, nesrećna, nezadovoljna i to bi se na platnu videlo. Naravno, komplimenti prijaju, ali posle nekoliko dana dođe realan život. Ne dobijate uvek pohvale, pogotovo ne od sebe. S nekim stvarima u životu morate da se suočavate, a nije vam baš lako. Nekad se i okliznete.

A post shared by Biliana BiBiShi Photography (@bbbibishi) on Jan 7, 2017 at 10:32am PST

Da li, s vremenom, postajete tolerantniji prema sebi?

- Nisam tolerantnija, ali brže sebi oprostim grešku. Ranije mi je to bilo užasno teško. Dugo sam patila i dolazila u stanje kada duh, optimizam i entuzijazam iščile, a onda shvatiš da je gore - dole, uzbrdo - nizbrdo, deo života. Uzbudljivo je kada se penješ, „radi te“ adrenalin, nešto osvajaš, ali kad se skotrljaš, nije prijatno.

Kad je o glumi reč, vi ta "skotrljvanja" niste imali.

- Na kraju se sećamo samo lepih stvari. To je sreća, jer da sve pamtimo, brzo bismo se ubili. Uvek ima kotrljanja, ali može ti se desiti i da stojiš na vrhu koji si osvojio, a svi ostali su negde otišli. Ima ljudi koji su ostali zarobljeni u nekom trenutku svog uspeha.

Šta vas je dizalo kada su nailazili loši periodi u životu?

- U svakom čoveku postoje i snaga i slabost. Dugo mi je trebalo da “pristanem” na saznanje da imam i taj drugi deo ličnosti, koji može da bude bespomoćan ili poražen. Mislila sam da nešto nije u redu ako nisam uvek perfektna i to ne samo drugima, već sebi. Najteže je kad procenjuješ sebe, a imaš visok kriterijum. S vremenom sam prihvatila da je i taj nemoćni deo moj, kao i onaj jak. Generalno, moja snaga je jača od slabosti, ali nekad se desi da je izgubim, pa slabost prevlada. To balansiranje je, u stvari, deo životnog toka, ali kad ste mladi, mislite da je svaki poraz katastrofa, da je do njega došlo zato što niste bili dovoljno dobri i da, kad jednog dana nešto osvojite, tih padova neće biti. Godine prolaze, sve ste stariji, a život vas i dalje tera da se spotičete, padate, ustajete. Nema kraja. U nekom trenutku shvatiš da je u tome lepota, mada često nije lako.

A post shared by Radio Puls Luxembourg (@radiopulsluxembourg) on Oct 21, 2016 at 4:26pm PDT

Svojevremeno ste rekli da ste u pedesetim napravili niz prekretnica.

- Nisam mnogo planirala u životu. Imala sam želje, mnoge se nisu ostvarile, ali mi se dešavao život, takav kakav je, a zapravo veoma uzbudljiv. Nikad nisam imala osećaj da je vreme podeljeno u faze. U nekom trenutku sudare se brojevi, godine, kako se osećaš i očekivanja koja nisu tvoja, ali su deo tebe, jer su to klišei koji su usađeni u tvoju psihu. Moje četrdesete, pedesete, te prelomne godine, pratilo je pitanje - šta da radim? Nedavno sam napunila šezdeset, ali nemam tu krizu. Nekako mi je jasno šta treba da radim. U četrdesetim sam se pitala da li će za mene biti uloga, jer više nisam mlada, a tada sam najviše izlazila i igrala po celu noć. Nisam to radila u inat godinama, već me je vuklo, bilo mi je zanimljivo, imala sam takvu energiju. U tom periodu prestala sam da pušim, a ni to nisam dugo odlučivala. Jednog dana sam se jako zakašljala i rekla da od ovog momenta više neću zapaliti cigaretu. I nisam. Počela sam manje da izlazim, jer se tada svuda pušilo, a meni je dim smetao. Za mnoge druge stvari sam pomislila što da ne, šta me sprečava da počnem da vežbam, da naučim da vozim rolere, da posle trideset godina ponovo skijam. Videla sam da, zapravo, sve to mogu.

Zanimljiva mi je vaša, pre nekoliko godina izgovorena konstatacija, da u životu zaslužimo sve što imamo ili nemamo.

- Zvuči malo surovo, ali svi zaslužimo svoj život, i svoju smrt. Nekad nismo odgovorni za to što nam se dešava, jer nešto, jednostavno, dobiješ genima, a određenu ulogu ima i vaspitanje. Mnogo je prepreka koje se moraju preskočiti. O životu pišu ili govore oni koji su pobedili ili nešto prebrodili, a oni koji gube često se sklone da ne bi smetali. U “Rekvijemu za gospođu J” smrt se tretira kao poraz. Ta moja rečenica ima mnogo izuzetaka, ali u većini slučajeva smo najodgovorniji za svoj život. U najvećoj meri, ako ne potpuno, moguće je promeniti svoju sudbinu. Nije lako, ali je moguće.

Verujem da se i vama dešavalo da pomislite da je nepravedno što nešto nemate, pri čemu ne mislim na stvari.

- Razmišljala sam, ali shvatiš da je štošta pitanje sujete, koju svi imamo. Nikad nisam od toga pravila veliki problem, već je bilo slično osećaju kad se neko ko ti je drag ne seti tvog rođendana. Bude ti krivo, a onda ta osoba dođe, izljubi te, kaže: “Izvini, volim te”. Neke stvari ne dobiješ, ali neke druge dobiješ.

Da li ste, generalno, spremni da oprostite?

- Uvek, ukoliko neko želi da se izvini, baš kao što sam ja spremna da uputim izvinjenje kad nešto pogrešno uradim. Mnogo zahtevam od sebe, pa takve kriterijume imam i za druge ljude. Nekad možda preteram, ali onima koji me zaista znaju jasno je da to nije posledica loše namere već sam, jednostavno, ponekad naporna.

Kad se čitaju intervjui koje ste dali poslednjih petnaest godina, teško je naći neki gde se nije postavilo pitanje majčinstva. Jeste li nekad poželeli da odgovorite - šta vas briga?

- Naravno, poželim, ali ne mogu da se stalno sudaram s ljudima. Ne prija mi da bez prestanka isterujem pravdu. Ne verujem da su ti ljudi lično zainteresovani za to, već misle da je ta tema zanimljiva. Volim da komuniciram s ljudima, ali kako da to činim kad čujem pitanja koja nemaju veze sa željom da se nešto sazna o osobi s kojom se priča. To se odmah oseti, kao što na sceni vidite da li je glumac prazan ili postoji sadržaj koji će možda stići do vas.

Izgledate bolje od većine žena koje su napunile šezdeset godina, a nije se pričalo da ste se podvrgavali nekim ozbiljnijim tretmanima za podmlađivanje.

- Kad sam bila mlada, masna koža mi je pravila probleme, a u ovim godinama nema bubuljica, već mi taj tip kože donosi ovakav izgled. Bitan trenutak je bio prestanak pušenja, jer se tada lice potpuno promeni. Određenu ulogu ima ishrana, aktivna sam, a važno je i kako ste poređali misli. Sve je povezano, a ne smemo da zaboravimo ni dobrog kozmetičara.

Da li su poslovni uspesi uticali na vaše žensko samopouzdanje?

- Kako da ne. Mislim da je dobro što je ono s vremenom raslo. Kad te godine stižu, nekako je logično da ga gubiš, a meni ga je iskustvo donelo. Tako sam se, nekako, izjednačila s mladošću.

A post shared by Marko Sovilj (@markosovilj) on Jul 22, 2015 at 7:50am PDT

Zapamtila sam vašu izjavu “imala sam sjajnih ljubavi, ali nijedna nije bila za ceo život?

- Nisam se trudila da analiziram “zašto i kako”. Volim svoj život ovakav kakav je. Ništa mi ne smeta. Imam ono do čega mi je stalo. Ljubavi sam imala, lepih, a imam ih i sada. Možda nemaju nekadašnju strast, ali to mi sada nije ni potrebno. Kad se zaljubim, ja se razbolim. Ne mogu da jedem, spavam, patim. Postajem potpuno neuračunljiva.

Kako ste uspevali da vam i u tim periodima na ostalim životnim poljima sve funkcioniše?

- Srećom, nisu to bile neke tragične ljubavi, a i to te “drma” prvih nekoliko meseci. Nije baš da si lud sve vreme. Uvek sam znala šta mi je najvažnije, a to je gluma. Ona me najviše ispunjava i čini srećnom i tako će biti i ubuduće.