Tihomir i Jelena Arsić: Uzburkani život nas drži na okupu

Posle sedamnaest godina samoizgnanstva, Tihomir Arsić odlučio je da se vrati na scenu svog matičnog “Narodnog pozorišta”. Iako danas teško može da objasni kako je sebi dozvolio da toliko dugo bude van glumačkih tokova, priznaje da je odlučio da profesiji pruži drugu šansu kada su mu deca otkrila da su svaki put na „Bogojavljenje“ imala istu želju - da se tata vrati glumi. Veliki “come back” očekuje ga ove jeseni ulogom u seriji “Ubice mog oca”, koja mu je dala energiju za nove poslovne izazove.

I Tihomirova supruga Jelena, balerina “Pozorišta na Terazijama”, ima čime da se pohvali na profesionalnom planu. U novu sezonu ulazi kao koreograf šou-programa “Tvoje lice zvuči poznato” i unapred se raduje onome što predstoji. Skladan bračni par, iza koga su dve decenije zajedničkog života, na intervju je došao sa sinom, trinaestogodišnjim Arsenijem. Ženski deo porodice bio je opravdano odsutan. Tri godine starija Vera sa sestrom Lenkom, Tihomirovom ćerkom iz prvog braka, uživala je u poslednjim danima leta na moru, dok je najstarija Milica boravila u banji, sa mužem i detetom, Tikinom unukom. Sa Arsićima, uvek raspoloženim da pričaju o svojoj brojnoj porodici, razgovor smo, ipak, počeli na temu “onoga od čega se živi”.

Dugo vas nije bilo u javnosti. Sticaj okolnosti ili vaša volja?

Tihomir: Svesno doneta odluka, s tim što nisam ni slutio da će pauza trajati sedamnaest godina. Imao sam nameru da se malo distanciram i “očistim” od svega što mi je smetalo u tom trenutku: hiperprodukcije, otaljavanja posla, pa i nekog ličnog zasićenja. Mislio sam da će to potrajati dve, tri godine, najviše pet. Međutim, kako je vreme prolazilo, sve mi je bilo teže da se vratim. Prelomio sam kada su mi deca priznala da su svake godine na „Bogojavljenje“ pomišljala istu želju - da se vratim svom poslu. Svestan sam da sam na ogromnom gubitku, koji nikada neću moći da nadoknadim. Vreme prođe i ne vraća se, ne vredi kukati zbog toga. Možda mi je ova pauza donela neku novu energiju.

Da li ste se uželeli glume?

Tihomir: Jesam, mada ne mogu da kažem da nisu prisutni strepnja i strah. Ne strah od zanata, nisam zaboravio da radim, bojim se da li će moje kolege razumeti motive mog odsustva. U međuvremenu se ništa bitno nije promenilo: nisam zaradio novac, nisam putovao po svetu...

Ne delujete nezadovoljno.

Tihomir: Ovde prisutni Arsenije jedan je od četiri razloga zbog kojih nisam nezadovoljan. Zaista imam divnu decu. To je više kompliment majkama, jer su bolje od mene. Opet, ne mogu da budem ni prezadovoljan. U trenucima depresije vraćam se i pokušavam da sebi objasnim zbog čega se ranije nisam vratio, propustio sam suviše vremena.

Kako su vas dočekale kolege na setu serije “Ubice mog oca”, u kojoj imate povratničku ulogu?

Tihomir: Izvanredno. Kao da sam birao prijatelje koje ću sresti: Tiku Stanića, koji je moj alter ego, Vuka Kostića, koji je zlatan dečko, Natašu Ninković, koja je dete iz mog pozorišta. Sa njom sam svojevremeno igrao u nagrađivanoj predstavi “Idiot”. Jednom prilikom doveo sam mog druga Gagu Antonijevića i Denisa Kvejda da pogledaju veliki ansambl i eventualno izaberu glumicu za kojom su u to vreme tragali. Nataša je dobila šansu i izvanredno ju je iskoristila.

Ko je vama, kao mladom glumcu, pružio šansu?

Tihomir: Žigon. Sa odlaskom tog nesvakidašnjeg čoveka nestalo je strasti, a od njega sam naučio da na sceni sve mora da kipti. Pozorište je postalo alternativa samom sebi. Ipak, uveren sam da će se u eri kada smo svi pod stegama tehnologije pozorište vratiti svojim izvorima, klasici i tradiciji.

Da li ste minulih godina išli u pozorište makar kao gledalac?

Tihomir: Ne, nisam imao snage. Izbegavao sam i domaće filmove. Nisam bio srećan tada, kad sam prekinuo da igram. Nisu me usrećile ni prestižne nagrade kao što su “Raša Plaović” ili “Zlatni vitez”, ni aplauzi publike. U to vreme okrenuo sam se pedagogiji, prihvatio sam klasu na akademiji. Posle mnogo godina, zahvaljujući ulozi u seriji “Ubice mog oca”, ponovo sam osetio uzbuđenje i radost zbog bavljenja glumom. Od reditelja sam, možda i iz kurtoazije, dobio takve komplimente da je krv ponovo počela da mi vri. Istovremeno sam se uplašio i zapitao da li ću imati šansu da ponovo nešto igram. Sad kad ja hoću, možda drugi neće.

Jelena, i u vašem profesionalnom životu ima noviteta?

Jelena: U novoj sezoni “Tvoje lice zvuči poznato” angažovana sam kao koreograf, što mi čini veliku čast. Mogu da otkrijem tek toliko da vas očekuju velika iznenađenja. Paralelno sa tim imam obaveze u mom “Pozorištu na Terazijama”, gde, osim baletskih uloga, sve češće imam i glumačke, što mi u ovim godinama, kada se balerine spremaju za penziju, sasvim odgovara. Sa nestrpljenjem čekam povratak na scenu brodvejskog mjuzikla “Spamelot”, za koji sam, s ponosom govorim, radila koreografiju.

Koliko je teško organizovati svakodnevni život u umetničkoj porodici, budući da se nikad ne zna koliko će trajati radni dan?

Jelena: Nijedan dan ne liči na prethodni, a sve što isplaniramo podložno je promenama. Navikli smo da tako funkcionišemo. Kućne poslove ne delimo, radimo ko šta stigne i kad stigne. Uzburkani život drži nas na okupu.

Zajedno ste duže od dvadeset godina. Postoji li recept za srećan brak?

Jelena: Volim da kažem da se ljudi biraju po manama. Ako sa nečijim manama možete da živite, a niko od nas nije savršen, veza će vam potrajati. Ja sam Tiku tako birala, a njegove mane kompatibilne su sa mojima, bilo da je reč o želji da se zauvek igra ili neorganizovanosti. Najvažnije od svega je to što on nema suštinske, ljudske nedostatke.

Da li ste, ipak, poželeli da nešto promenite kod svog supruga?

Jelena: Menjam ga svaki dan, ali nemojte to da mu kažete. Muškarac nikada ne sme da zna takve stvari. Tihomir je taj koji o svemu odlučuje, s tim što ja svaki dan strpljivo unosim neku novinu. Primera radi, kad smo se upoznali, pio je kafu bez šećera, danas isključivo slatku.

Jednom prilikom ste izjavili: “Ne znam kakav sam glumac, ali znam da sam odličan otac i kuvar.” Od koga ste učili te veštine?

Tihomir: Od roditelja, pre svega od majke. Moja pokojna sestra, stariji brat i ja rasli smo u divnom okruženju. Do pete godine naučili smo sve što je važno znati u životu. Majka nam je bila domaćica, otac šofer. Predivni i prepametni ljudi. Tata je umro pred Novu godinu, u devedesetoj. Zaista je mogao da ode spokojan jer je ostavio devetoro zlatne unučadi, na koje smo mi, njegova deca, preneli vaspitanje poneto iz roditeljskog doma.

Jelena, budući da vaš muž odlično kuva, znači li to da ste oslobođeni te obaveze?

Jelena: Kuva zaista fenomenalno, naročito je majstor za meso, ali nije ga lako uterati u kuhinju. Za njega je to zadovoljstvo kojem se prepusti kad ima inspiraciju i onda može da briljira, dok je za mene, kao za svaku ženu, kuvanje obaveza. Kako god ja bila raspoložena, porodica mora da jede.

Ko je zadužen da trenira strogoću?

Tihomir: Strog sam, priznajem, naročito prema sinu. U odnosu na ćerke sam “bolećiv”. Arsenije je jedino muško dete, možda je i miljenik, ali ja to krijem. U poslednje vreme osvaja me kao ličnost, mnogo učim od njega. Pre dve godine poveo sam ga na snimanje jednog studentskog filma, koje, uzgred rečeno, nikad nisam odbijao da radim. Na licu mesta me je korigovao u greškama koje sam pravio. Deca su danas drugačija, mnogo toga im je dostupno i brzo uče, ali smatram da je najvažnije da znaju razliku između dobrog i lošeg.

Jelena: Razgovaramo sa decom o svemu i pružamo im svu moguću ljubav i pažnju. Mislim da do sada nismo napravili nijednu veću grešku, sva naša deca su, što se kaže, za primer.

Kad kažete “sva naša deca”, verovatno mislite i na Tihomirove ćerke iz braka sa Biljom Krstić.

Jelena: Apsolutno. Milica i Lenka su dve predivne devojke: vaspitane, talentovane, dobre, ostvarene i srećne. U podizanju Vere i Arsenija mogla sam samo da kopiram principe po kojima su one rasle, imala sam puno poverenje u Tikin način vaspitavanja. Sve četvoro su vrlo bliski i to me raduje. Po karakteru  su slični Vera i Lenka i Milica i Arsenije.

Tihomir: Nikada nisam razumeo one koji se čude što sam posle razvoda ostao u dobrim odnosima sa bivšom ženom i što ne pravim razliku između dece. Za mene druga opcija nije ni postojala. Sve suprotno od toga smatram posledicom primitivizma i prostakluka. Kad mi nešto zatreba, prvo zovem Bilju. Mnogo toga nas veže i normalno je da u nju imam poverenje. Bogu hvala da Jelena to razume. Najvažnije od svega je da će naša deca u životu imati jedno drugo, a niko vam ne može biti bolji oslonac od brata ili sestre.

Sudeći po imenima koje ste izabrali za njih, stiče se utisak da ste tradicionalista.

Tihomir: Tradicionalista sam u mnogim stvarima. Jedino što se ne uklapa u taj okvir konzervativnog je činjenica da sam voleo da se dobro provedem.

Zašto o tome govorite u prošlom vremenu?

Tihomir: Nije isto kao što je bilo. Više ne mogu da popijem kao što sam mogao i nema više drugih žena. Molim vas da to napišete, ako Jelena nije čula, da može da pročita. Šalu na stranu, mnogo se volimo i sjajno funkcionišemo zajedno, ali nije nam strano ni da se posvađamo. Da zavirite u tim trenucima u našu kuću, videli biste scenu prave sicilijanske porodice, oboje pričamo uglas, svako svoju priču, i posle tog “dža-bu” razgovora brzo se pomirimo. Mislim da i takve stvari održavaju strast u vezi.

Pre dva meseca proslavili ste šezdeseti rođendan. Da li ste od ljudi koji su skloni da kažu “da su mi one godine i ova pamet”?

Tihomir: Da mogu nešto da promenim, siguran sam da bi se avantura zvana “sedamnaest godina bez nove premijere” odvijala drugačije. Drugo ništa ne bih menjao. Još osećam veliku radost prema životu kada se ujutru probudim. Beskrajno zadovoljstvo nalazim u komunikaciji sa ljudima, sam ne mogu ništa. Mi glumci smo otvoreni, komunikativni, pa i zabavni. Proteklih godina najviše su mi nedostajale kolege. Iz straha da me ne zaboli previše, počeo sam da uveravam sebe da su glumci loši i da javnost kvari. Bežeči od realnosti, prošao sam jedan užasan period, ali konačno sam sve stvari u životu postavio na svoje mesto.