Goran Bregović: Luksuz mi je oduvek izgledao kao neki vid prostote koji meni ne stoji (video)

Kuvar, pekar, apotekar i filozof, sve je mogao da bude ovaj čovek, a postao je svetski priznata muzička zvezda čiji su nastupi isplanirani godinu unapred u dvoranama širom planete, počasni građanin svetskih gradova sa papskim odlikovanjem i sijaset drugih odlikovanja u fioci i neizlečeni Sarajlija.

I nastup mu je kao da je juče stigao sa Alipašinog polja a ne iz Sidneja - neposredan, predusretljiv, običan. Ne prezire ništa osim gluposti, i na to ima puno pravo. „Tri pisma iz Sarajeva“, njegov najnoviji album, bio je neposredna pozivnica za ovaj razgovor.

„Tri pisma iz Sarajeva“. Na koje adrese i sa kojim ciljem su upućena ako nije pretenciozno?

- Bilo bi naivno verovati da je ova ploča nešto što menja svet, ali treba imati na umu da je ovo vek u kojem treba da naučimo da živimo sa različitima i tome svako treba da da neki doprinos. Ipak sam ja jedan od tih Sarajlija traumatizovanih ratom, bez obzira na to što nisam živeo u Sarajevu i bez obzira što je prošlo gotovo tri decenije od tog rata, ja sam za to vreme imao sedam-osam velikih porudžbina i svaka je bila na tu temu. Kao i ovaj put, jer je i ovo bila porudžbina za violinski koncert koji bi bio izveden u pariskoj crkvi Sen Deni. Znaš, uvek ima stvari koje lečiš, a ne izlečiš. Neko ode kod psihijatra, neko komponuje. Ja komponujem.

 

Na ploči se našla i jedna bosanska doskočica uz šargije, gde u tekstu nudite pomalo šaljiv, ali i originalan recept kako bi se ovdašnja plemena možda primirila da ne nasrću jedni na druge...

- Pouka ploče i jeste u tome. „Udri Anta, udri Šima i Zaima po jajima, udri Miću po glaviću!“ To je naravoučenije ove ploče. Ako krenemo od toga da nas istorija stolećima udara po glavi, naivno verujući da mi mislimo glavom. I prvo što ti padne na pamet kad se zapitaš čime mi to mislimo, shvatiš da mislimo onom stvari. Dakle, istorija nas udara na pogrešno mesto i ako misli da treba da dođemo sebi, onda nas treba udarati u onu stvar. Mi njom mislimo. Jer da mislimo glavom, ne bismo ponavljali iste budalaštine stolećima. Poslednji rat nije ništa novo. To je rat koji mi ponavljamo i, kao što se vidi, ništa nismo naučili. Rat i dalje traje. Ta moja mala vulgarnost u mojoj pesmi je ništa spram vulgarnosti koju naša kolektivna glupost nosi.

Pitaju se i u toj pesmi čija je jalija. Da li se možda u tom pitanju i nalazi ključ naših nesreća, svi bi da jalija bude samo njihova.

- Znaš, ti koji su vodili, i opet bi, ratove su upravo jalijaši, nisu to neki veliki kriminalci. I ratovi su im jalijaški. Nema tu nikakvih velikih ideja osim velikih nevolja koje prave.

Znam da je priča o Jugoslaviji pomalo pase, ali me inspirisala primedba mladog hrvatskog pesnika Marka Tomaša kako je možda i bolje što Jugoslavija sada postoji na nivou ideje, a nije neki državni provizorijum...

- Može biti. Verovatno je tako jednako bila lepa i pre nego što je napravljena, možda je takva bila lepša nego kao realizovana ideja. Mada, ako pogledamo istoriju, najlepši period je bio ovih poslednjih pedeset godina socijalističke Jugoslavije. Mi nemamo bolji period. To je bio period kada su sva deca išla u školu, kada smo svi imali posao i socijalno osiguranje... To je tada izgledalo kao - jao, samo to imamo, a danas izgleda - da nam je makar to. Nekako je prerano stvar propala. Ako je već trebalo da se desi, trebalo je da se desi u nekom boljem trenutku.

Ostao sam nepotrošen

- Ne umaram se. Ja sam ostao nepotrošen jer je u Jugoslaviji bio taj ogromni porez i nije se isplatilo raditi, tako da je „Bijelo dugme“ malo radilo. Nekoliko velikih koncerata i ploča na svake dve-tri godine, što je ništa. Čitav opus „Bijelog dugmeta“ nema sto pesama, a to jedan ozbiljan kompozitor napiše za godinu dana. Tako da sam ostao sačuvan i svež, i tek sad dobro radim i dobro pišem. Bolje nego ikad.

Ostvareni ste i po pitanju materijalnog bogatstva, ali kažete kako su svi vaši luksuzi i meraci sirotinjski i da kad hoćete da se počastite, otvorite „onaj gulaš iz konzerve“. Na prvi pogled zvuči kao poza?

- Ma jok! Luksuz mi je oduvek izgledao kao neki vid prostote koji meni ne stoji. Imam ja svoje prostote, ali luksuz to nije. Kažu, ima jahtu. Ma to je jedan sportski brod, jedrilica kojom jedrim, ja sam jedriličar... Ova kuća je više radni atelje. Možda je to zato što je moj otac bio vojno lice i u kući smo imali samo ono što je neophodno.

Kako onda gledate na ovu skorojevštinu koja je zacarila?

- Ma, ne govorim ja ovo da bi ispalo kako sam bolji od drugih nego je jednostavno tako. I dosta je to često sa ljudima koji imaju novca. Jedan od najbogatijih ljudi sveta Voren Bafet vozi neki stari „volvo“. Onda ga pitaju što vozi baš to, a on kaže “Dobar mi je, ne kvari se.“

Gde je vaš „trabant“?

- Tu je. Volim „trabanta“ i lakše ću ti dati „mercedes“ da voziš nego „trabanta“. Volim te utopijske koncepte, pa i tu utopiju da se napravi auto koji će svako moći da kupi. To je tako lepo, je li?

Jeste, naša utopija se zvala „fića“.

- Pa da. Kako bi ovaj svet izgledao da nije tih utopija...

Imate li neki stav o muzici koja se danas sluša?

- Verovatno ima i dobre i loše, ne znam.

Šta vi slušate?

- Ne slušam ništa! Ja sam ti kao ginekolog koji kad dođe kući ne nastavlja da radi, bez obzira na to što je to najbolji posao na svetu.