Branko Đurić Đura: Delujem kao ambiciozni frik, ali i dalje imam vremena za sebe

Branka Đurića Đuru najlakše je, i najtačnije, predstaviti kao multitalentovanog umetnika. Rođeni Sarajlija, koji poslednijh dvadeset pet godina živi u Ljubljani, miljenik je publike od kada se, početkom osamdesetih, prvi put pojavio na malim ekranima. Spisak veština u kojima se podjednako dobro snalazi je poduži. On je glumac, pevač, muzičar, reditelj, producent... Nije mu strana pisana reč, i otkrio nam je da postoji knjiga koja čeka izdavača. Mnogi ga doživljavaju kao vrhunskog šoumena, što on svakako jeste, ali privatno ostavlja utisak čoveka koji pažljivo vaga svaku reč pre nego što je podeli sa sagovornikom. Neiscrpan je spisak tema o kojima se može razgovarati sa popularnim Đurom, a mi smo kratki susret u beogradskom “Domu omladine”, uoči koncerta “Bombaj štampe”, iskoristili da se dotaknemo svega pomalo.

Često ste u Beogradu, ovog puta zbog koncerta vašeg benda “Bombaj štampa”. Kada ste poslednji put dolazili tim povodom?

- Pre četiri-pet godina svirali smo u “Mikser hausu”, dok smo poslednji koncert u “Domu omladine” održali 1988, pre trideset godina.

Kakve emocije vas vezuju za taj period?

- Ne sećam se najbolje tih godina. Tada smo živeli aktivno, možda i previše. Uoči ovog koncerta pokušao sam da evociram uspomene i shvatio da uopšte ne mogu da prizovem iz sećanja svirku u “Domu omladine”, dok, recimo, onu u “Studentskom kulturnom centru” živo pamtim.

Ko danas čini publiku “Bombaj štampe”, vaši vršnjaci ili vas otkrivaju i nove generacije?

- Iznenadilo me je saznanje da na koncerte dolaze uglavnom mladi ljudi. Naravno, ima i naše generacije, nostalgične, ali to je 30 odsto publike. Sve ostalo je mlađa raja. Za mene je to najbolji znak da rokenrol nije propao. Srećan sam što još ima onih koji vole tu muziku i poštuju tradiciju.

Intervju radimo jedan sat pred vaš izlazak na scenu. Mnogi veruju da muzičari i glumci uoči nastupa vole da se osame i psihički pripreme za ono što sledi.

- Nemam neke posebne rituale, ali nemam običaj da mistifikujem svoj posao. To važi i za glumu i za muziku. Uoči koncerta volim da se malo “upevavam”, a ostatak vremena provodim u opuštenom ćaskanju sa članovima benda.

Razmišljate li nekad, u skladu sa stihovima vaše pesme “Često poželim”, da sve napustite i odete negde daleko, da ništa ne mislite i ništa ne radite?

- Svestan sam da, gledano sa strane, delujem kao neki ambiciozni frik koji razmišlja samo o poslu, ali nije tako. Istina, dosta radim, ali i dalje imam vremena za sebe i sa zadovoljstvom ga koristim.

Da li ste ostali pri stavu da biste na pusto ostrvo poveli “Momčila što peva bam, bam, bam, neću ništa da znam” ili vam se promenio muzički ukus?

- U međuvremenu se pojavilo dosta muzičara koje bih rado poveo na pusto ostrvo i uživao u njihovoj svirci, ali Bajaga je na prvom mestu. Karijera koju je ostvario zaslužuje puno poštovanje.

Vaša karijera sačinjena je od brojnih segmenata. Glumite, pevate, režirate, često vas pozivaju da budete član žirija u nekom šou-programu. Šta vam, od svega toga, predstavlja najveće zadovoljstvo?

- Najviše volim da sedim za kompjuterom i pišem. Trenutno sam fokusiran na pisanje scenaria za jednu “HBO” seriju, koja bi trebalo da počne da se snima u maju. Dopala im se moja ideja, stara nekoliko godina, pa su mi ponudili ugovor. Reč je o naučnoj fantastici. To je sve što mogu da otkrijem.

U kojoj od brojnih profesionalnih aktivnosti kojima se bavite članovi vaše porodice vole da vas vide?

- Kod njih se to menja, kao i kod mene. Ćerke najviše vole moje koncerte i rado dolaze kada su u mogućnosti. Inače, ako biste ih sve zajedno pitali gde bi voleli da me više vide, verujem da bi vam odgovorili  kod kuće.

Od gena se, očito, ne može uteći, pa su i vaša deca pokazala sklonost ka umetnosti. Zbog čega ste se usprotivili njihovoj želji da postanu glumci?

- Zato što znam koliko je to težak i zahtevan posao. Pokušao sam da ih odgovorim, ali sam u tome bio delimično uspešan. Sina sam odvratio od te ideje, ali stariju ćerku Zalu nisam. Ona već tri godine studira glumu u Njujorku, a po svemu sudeći će i mlađa Ela krenuti za sestrom. Pomirio sam se sa njihovim odlukama. Tu sam da ih podržim i posavetujem, kao svaki roditelj.

Da vam je neko svojevremeno rekao da ćete živeti u Sloveniji, šta biste mu odgovorili?

- Da je lud.

Kako ste premostili razlike u mentalitetu? Postoji li nešto na šta se nikada nećete navići?

- Iskreno, navikao sam se na sve. Usput sam dosta toga naučio, ali sam i promenio mišljenje o Slovencima, koje prati glas da su hladni i suzdržani. Činjenica je da oni poštuju tuđu intimu, nemaju običaj da se “uvaljuju” drugima u život i svakako vas neće pozdraviti tako što će vas srdačno udariti po ramenu, uz neizbežno “Đe si?”

Ako se uzme u obzir da je vaša supruga Tanja prava lepotica, ali i da ste u prilici da radite sa najlepšim ženama sveta, kao što je Anđelina Džoli, nema sumnje da mnogi muškarci mogu samo da vam pozavide.

- Sve zavisi iz kog ugla se posmatra. Nisam osoba koja žudi da se druži isključivo sa lepim ženama i ne pravim podele te vrste. Uvek ću pre obratiti pažnju na neke ljudske kvalitete, nego na fizički izgled.

Da li to što ljudima izmamite osmeh samom pojavom doživljavate kao privilegiju ili otežavajuću okolnost? Sigurno niste uvek dobre volje i spremni za šalu.

- Trudim se da ne razočaram one kojima sam drag, ali činjenica je da od mene očekuju više nego što mogu da ponudim prilikom slučajnog susreta. Znam da me mnogi doživljavaju kao velikog šaljivdžiju, pa kad me vide ozbiljnog, zaključe da sam iz nekog razloga neraspoložen. Jednostavno sam takav. Ne gorim od želje da svakom prolazniku pričam viceve, što ih malo zbuni. Inače, to što mogu da nasmejem ljude smatram velikom privilegijom. Najveći kompliment dobio sam od jedne gospođe, koja je posle predstave došla kod mene u garderobu da mi kaže da bi moje šale trebalo prepisivati na recept, kao terapiju. Uspela je da makar na sat i po zaboravi probleme i kući ode srećna.

Sa predstavom “Đurologija” obišli ste Srbiju, region, pa i svet. Smejemo li se svi istim stvarima bez obzira na kom kontinentu živimo?

- Apsolutno. Razlika se ogleda u tome što se jedni smeju, drugi smiju, treći smejo...

Gde ćemo vas gledati u predstojećem periodu?

- Za početak u filmu “The Wanderers”, u kojem igram sa Armandom Asanteom. Uskoro me očekuje snimanje jednog italijanskog filma, ali premijera sigurno neće biti u narednih godinu dana.

Rade Šerbedžija je napisao knjigu u kojoj opisuje svoja iskustva u Holivudu, ljude koje tamo upoznao... Razmišljate li i vi u tom pravcu?

- Pre nekoliko godina napisao sam svojevrstan dnevnik i vodim pregovore da ga objavim. Za sada ne planiram pisanje druge knjige.

Iza vas je duga i uspešna karijera. Publika vas oduvek voli i poštuje ono što radite, a vaše ime nikada nije dovođeno u vezu sa tračevima i skandalima. Da danas počinjete profesionalni put, mislite li da biste mogli da se sačuvate od senzacionalističkih tekstova?

- Ja sam samo živeo život i radio onako kako sam smatrao da je u redu, i sve u mom životu se dešavalo spontano. Nisam konfliktna osoba, i ne volim da se preterano eksponiram. Valjda je to dovoljan razlog da nisam interesantan tabloidima, na svu sreću. Volim da privatnost zadržim za sebe, da živim povučeno i radim sasvim obične, dosadne stvari.

Nedavno se pojavila vest da ste operisani. Da li je sve u redu sa zdravljem?

- Jeste, hvala Bogu. Da kucnem u drvo, zdrav sam.