Za glumicu Sandru Silađev šira javnost čula je pre dve godine, kada se na društvenim mrežama proslavila kao Dinja, neobična žena koja crnohumornim pogledom na svet malo koga ostavlja ravnodušnim. Uloga Olge Popovski donela joj je drugu vrstu publike, a zanimljiv je podatak da sve što izgovori u hit-seriji „Istine i laži“ piše upravo Sandra, umetnica koju prati glas da bez ustručavanja govori ono o čemu drugi ćute.
Iako je oduvek znala da želi da bude glumica, upisala je, studirala i napustila nekoliko fakulteta. Uz majku defektologa rano se zainteresovala za psihologiju, sociologiju i pedagogiju. Zbog oca, inženjera metalurgije, koji osim metalurških pravi i peći za keramiku, išla je na vajarstvo. No, Sandra Silađev je pre svega majka osmogodišnje Une, koju posle razvoda sama podiže.
- Uloga u seriji “Istine i laži” moj je televizijski debi - ističe Sandra na početku razgovora za magazin “Hello!” i objašnjava da je prvobitna zamisao producenta bila da se ekipi pridruži kao Dinja, ali se od toga odustalo posle njene molbe da junakinja koja ju je proslavila ipak ostane u domenu interneta. Usledila je audicija za ulogu Olge Popovski, što se ispostavilo kao pravo rešenje.
- Srećna sam što je publika odlično prihvatila Olgu i njeno viđenje života. Ne sećam se da smo pre nje u serijama imali ženu koja tako komično priča tako surove stvari. Ljudi lakše prihvataju istinu o sebi kada im je neko predstavi na duhovit način. Znači, nije sve apsolutno crno. S druge strane, u našoj sredini odlazak kod psihijatra još je tabu-tema. Zaključak je jasan: čim neko ide na terapiju znači da je lud, a verovatno ima i halucinacije. “Istine i laži” prva su serija u kojoj je psihoterapija predstavljena na pozitivan način, a Olga Popovski, iako ima malo pomereni način razmišljanja, poručuje da odlazak na psihoterapiju nije sramota. Naprotiv.
Za kratko vreme Sandra je uvidela da se njena Olga odomaćila kod publike.
- Dinja mi je donela veliku popularnost, ali sam sa Olgom dobila drugu vrstu publike. Podjednako me prepoznaju i kao Dinju i kao Olgu, jedina razlika je što me sada znaju i ljudi koji ne prate društvene mreže. To je moć televizije. Baš danas mi je jedna sredovečna gospođa, koja verovatno ne ide na internet i nikad nije čula za tamo neku Dinju koja priča koješta, rekla kako je Olga divna i kako njena deca vole da je slušaju. Kad čujem tako nešto, znam da radim pravu stvar. Zanimljive su mi karakterne osobe. U glumi nema laži i zato je važno da je lik napisan istinito, a istina nikada nije jednoslojna. Kroz lik Dinje spontano sam izlazila iz zone komfora, a samim tim i iz sopstvene kože, i gradila likove žena koje su u određenim elementima svojih ličnosti i prostakuše i elitistkinje, i promiskuitetne i zatvorene, i psihopate i žrtve... Oduvek su me fascinirale takozvane žene iz naroda, čija je psihologija složena, a opaske ubitačne. Verovatno zbog toga moje omiljene domaće glumice su Radmila Savićević, Radmila Živković, Seka Sablić, Mira Banjac i Mirjana Karanović.
Sarkastičnim izjavama i crnohumornim pogledom na svet famozna Dinja preko noći je Sandru lansirala među internet zvezde.
- Istina je da sam brzo privukla veliku pažnju, a paralelno s tim mogli su se čuti komentari da sam izokrenula sve moguće forme “Instagrama”. Svi znamo da je reč o društvenoj mreži na kojoj ljudi objavljuju fotografije na kojima su lepi, srećni, nasmejani, u nekom divnom ambijentu. Dinja je sušta suprotnost svemu tome. U bademantilu, nenašminkana i raščupana, pričala sam o nekim teškim temama i stekla na desetine hiljada pratilaca. Zbog toga su mi prikačili epitet internet-senzacije, što me baš i nije obradovalo, pa sam to što radim preformulisala u internet-performans. Ja sam glumica koja ozbiljno radi svoj posao.
’Biti samohrana majka u Srbiji izuzetno je naporno, kako finansijski, tako i u smislu odgovornosti’
Dilemu da li Dinja govori ono što Sandra misli popularna glumica razrešava kroz slikovite primere.
- Preciznosti radi, ne govorimo o Dinji, nego o raznim likovima na “Dinja kanalu”, jer to nije samo jedna žena. Svi ti likovi pričaju o različitim stvarima koje je Sandra čula, a svako od nas na dnevnom nivou svedk je bar jedne apsurdne situacije. Čujem ženu kako se u prolazu žali prijateljici: “Komšije su mi preglasne. Stavila sam juče čašu na zid i slušala ih kako viču”. Čekaj, da li su komšije preglasne ili si ti stavila čašu da ih bolje čuješ? To nikako nije isto. Ili, koliko puta vam se desilo, kao meni, da odete kod lekara žaleći se, recimo, na bol u ruci, a doktorka vam kaže da ste mnogo nervozni i da bi trebalo da popijete nešto za smirenje. Ako, kojim slučajem, pokušate da se pobunite, uslediće pretnja: “Ili ćeš slušati šta ti ja kažem ili ćeš se sama lečiti.” Naš mentalitet je takav da uvek imamo teme na osnovu kojih volimo da pravimo šale, bilo da je reč o komšijama kojima je duhovna hrana da vire kroz špijunku, putnicima u gradskom prevozu ili međuljudskim odnosima u kolektivu. Ma koliko Dinjino viđenje problema bilo iščašeno, mnogi se prepoznaju u onome što govori. Pogledate li zaredom nekoliko video-klipova shvatićete da ih vezuje zajednička nit koja, koja se ogleda u tome što je žena koja se obraća nekom imaginarnom slušaocu u istinskom haosu od nebuloza kojih se naslušala.
Ideja o Dinji rodila se sasvim spontano. Dok je studirala Sandra je obožavala da gleda emisije u kojima se prikazuju snimci iz noćnog života ili sa gradskih ulica. Sa Zoranom Pajićem, najboljim drugom sa klase, koji danas ima zapaženu ulogu u seriji “Istine i laži”, pravila je parodije na već viđeno.
- Stalno smo nosili kameru i snimali se. Na primer, imali smo običaj da uđemo u klub i pravimo se da pijemo koktele i sjajno se zabavljamo iako je jasno da u džepu nemamo ni dinara. Siromašni smo, ali, kao, živimo na visokoj nozi. Taj sarkazam mi se toliko dopao da sam počela da se šalim i sa ukućanima. Snimke sam odmah kačila na “Jutjub”. Kada sam ostala bez posla i našla se na birou, imala sam višak vremena i volje za kreiranjem, pa sam počela češće da snimam. Tako je sve krenulo.
Glumu je studirala u klasi Predraga Ejdusa, a diplomirala u klasi Vladimira Jevtovića. Posle fakulteta dve godine je igrala u „Dadovu“, a potom u lutkarskom pozorištu. Bavila se i dramskom pedagogijom i dramskom facilitacijom.
- Nikada nisam ništa čekala, pa ni uloge. Glumu nisam studirala i završila da bih bila popularna, već me je zanimala tehnika drame i glume kao takva, a to je ono što imamo i u primenjenom pozorištu, i u dramskoj facilitaciji, i u stendapu, i u klasičnoj drami.
Gluma je, međutim, tek prva stavka na podužoj listi Sandrinih interesovanja.
- Kao dramski terapeut tri godine sam radila u “Centru za boravak dece i omladine sa smetnjama u razvoju”, da bih, posle isteka ugovora, odlučila da ostanem i volontiram još jednu godinu. Tada sam, u saradnji sa “Domom za stara lica” u Zemunu i “Centrom za smeštaj dece sa smetnjama”, uradila inkluzivnu predstavu “Nada u Beogradu” o osobama sa invaliditetom, na koju je publika odlično reagovala. S tim u vezi dodala bih da sam nedavno napravila dokumentarni film “Rijaliti u invalidskim kolicima”, koji se bavi životom nepokretnih, a može se pogledati na mom „Jutjub“ kanalu „Dinja“.
- S obzirom na to da nisam upisala glumu iz prvog pokušaja, opredelila sam se za sociologiju, a paralelno sam pratila i mirovne studije. Bile su besplatne i kratko su trajale. Zahvaljujući ocu, koji je kod mene probudio interesovanje za umetnost, išla sam na vajarstvo i keramiku. Pošto po sticanju diplome nisam odmah našla odgovarajući posao, upisala sam postdiplomske studije, smer advertajzing. Shvatila sam da me zanima proces pravljenja reklama, ali i montaža. Od kada znam za sebe bila sam društveno angažovana, ali ne u deklarativnom smislu, koji je postao trend, već sam nastupala za decu koja leže u bolnicama ili u vrtićima gde borave mališani sa smetnjama u razvoju.
O tom iskustvu svedoči:
- Teorija nas uči da je pozorište koncept, a ne zgrada. Suština je da pozorište ide kod ljudi, a ne da ljudi dolaze njemu. Kad dođete kod dece u vrtić, u prostor koji im je poznat, ništa im ne odvlači pažnju pa mogu da se koncentrišu na priču. Uvek sam smatrala da je misija glumca da leči dušu. Ako već ne može da izleči bolest, može bar da uteši, da pomogne da vreme brže prođe. Druženje sa obolelom decom podrazumeva veliku odgovornost, ali je istovremeno lepo, dirljivo, humano. Ne vidim poentu glume ako iza svega ne stoji određena poruka. To je, da se vratim na početak priče, razlog što sam prihvatila ulogu u seriji “Istine i laži”, ali i što se bavim stendapom.
’Kada sam ostala bez posla i našla se na birou, imala sam višak vremena i volje za kreiranjem. Tako je sve krenulo, tako je nastala Dinja’
Na pitanje kako balansira na liniji umetnost-popularnost-novac iznosi jasno definisan stav.
- Novac je neophodan, bez njega ne možemo ništa. Sećam se da nam je profesor Jevtović govorio koliko je važno da na vreme naučimo da cenimo i vrednujemo svoj umetnički doprinos i da ne pristajemo da radimo za džabe. Naravno, izuzimam humanitarni rad. Što se tiče popularnosti, ona nikome ništa nije donela ukoliko nije iskorišćena kao lančana reakcija, da obezbedi neke nove poslove. Od popularnosti se ne živi, a pravo da vam kažem ne znam glumca koji je studije upisao s namerom da za njega svi čuju. Štaviše, popularnost ume da bude vrlo neprijatna. Čovek izgubi svoju intimu. Dok hoda gradom u njega upiru prstom, zagledaju ga dok u restoranu ruča sa prijateljima, ako kojim slučajem odbije da napravi selfi sa prolaznikom koji mu se obrati na ulici, sasvim je legitimno zameriti mu zbog toga.
Danas nije lako biti poznat, ali još je teže biti roditelj, pogotovo samohrani. To Sandra zna iz ličnog iskustva jer sama podiže osmogodišnju Unu.
- Biti samohrana majka u Srbiji izuzetno je naporno, kako finansijski, tako i u smislu odgovornosti. Dete zahteva neprestanu pažnju, dvadeset četiri časa dnevno; i da mu pripremite obroke, i da razgovarate, i da razmenjujte nežnosti i zagrljaje, i da pomažete u izradi domaćih zadataka. Ali, život nas nauči da se organizujemo u hodu.
Na intervju za “Hello!” Sandra je došla u dugoj haljini i visokim potpeticama, pa nas je interesovalo da li je to njen omiljeni izbor garderobe.
- Volim da se lepo obučem, ali najbitnije mi je da se osećam dobro u onome što nosim, da mi je udobno. Haljine obožavam, čak razmišljam da jednog dana počnem sama da ih pravim. Istina je da sam opuštena osoba, ali sam i lepo vaspitana, poštujem bonton i podrazumeva se da na intervju neću doći u pidžami. Mada, ako mi neko od vaših kolega dopusti, mogu i to da probam, zašto da ne? (smeh)
