Predrag Rajković predstavio devojku: Upoznali su se zahvaljujući malom simpatičnom psu || Hello Magazin!

Imajući u vidu da je Predrag Rajković 2015. godine na Novom Zelandu kao kapiten mlade fudbalske reprezentacije Srbije u ime tima podigao pehar prvaka sveta, jasno je da njegove prognoze da će naša zemlja na predstojećem Svetskom prvenstvu u Rusiji biti među prijatnijim iznenađenjima ne bi trebalo olako zanemariti. U svakom slučaju talentovanom sportisti koji se, iako ima samo 22 godine, već ovenčao titulom najboljeg mladog golmana sveta pobednički duh i entuzijazam ne nedostaju. Peđa ili Rajko, kako ga zovu bliski prijatelji, u Beogradu je boravio tek nekoliko dana. U predahu između naporne sezone u izraelskom “Makabiju”, u koji je pre tri godine prešao iz “Crvene zvezde”, i odlaska na pripreme sa “orlovima” Predrag Rajković odvojio je vreme i za časopis “Hello!”. Na intervju je došao sa devojkom, manekenkom Anom Cakić, zahvaljujući kojoj mu dani u Tel Avivu prolaze lepše i lagodnije.

Koliko ste imali godina kada ste prvi put obukli dres sa grbom Srbije?

- Mislim da sam imao 15. U seniorsku reprezentaciju pozvan sam kao sedamnaestogodišnjak, a vatreno krštenje usledilo je na prijateljskom meču sa Kolumbijom. Ako se dobro sećam, to je bilo u avgustu 2013. godine.

Vaša očekivanja da ćete biti među putnicima za Rusiju su se ispunila. Ipak, pamtite li trenutke kada ste bili ubeđeni da će se određena situacija rešiti u vašu korist, ali se sve završilo potpuno drugačije?

- Draž fudbala je i u tome što je mnogo toga nepredvidivo. Oscilacije su uobičajena stvar i često je teško i naslutiti kakav će biti ishod. Prošao sam razne situacije, ali Bogu hvala sve se odvija baš onako kako treba.

Od profesionalnog sportiste očekuje se da bude ne samo u dobroj fizičkoj već i u psihičkoj kondiciji. Kako vi “trenirate” smirenost?

- Smirenost, strpljenje i tolerancija sastavni su deo moje prirode, tako da nema potrebe da se učim samokontroli. Nisam nervozan tip, to mogu da potvrde svi koji me znaju. Malo šta može da me izbaci iz takta, eventualno neka sudijska odluka. Pokušavam da se ne nerviram, ali ipak je to fudbal, emocije u času proključaju i ne možete ostati mrtvi 'ladni.

Nema mnogo fudbalera koji imaju vašu visinu, zar ne?

- Rekao bih da je 1,91 m, koliko sam ja visok, idealna visina. Poznajem golmane koji su niski rastom, a odlično brane u velikim klubovima. Ipak, nepisano je pravilo da bi golman trebalo da bude visok.

Ko ne zna čime se bavite pomislio bi da ste košarkaš.

- U detinjstvu sam voleo da igram tenis, a nisam bežao ni od košarke. Međutim, nije bilo dileme kojim ću putem krenuti zato što je i moj otac bio golman. Danas tenis pratim isključivo na televiziji. Mnogo cenim sve što je Đoković postigao. Volim da gledam i „Ligu šampiona“, zbog čega moja devojka ludi. Verujem da će većina muškaraca koji su u vezi razumeti o čemu pričam. (smeh)

Ume li da bude dosadno na golu?

- U ligi u kojoj se takmiči “Makabi” ima imidž napadačkog kluba. Desi se da lopta tokom cele utakmice ne stigne do mog gola. Uprkos svemu, moram da budem skoncentrisan svih 90 minuta. Dovikujem se sa saigračima samo da bih ostao budan.

Koje osobine krase dobrog golmana?

- Smirenost uma i brzina pokreta. Nije da opisujem sebe, mada... (smeh)

Koliko vam znače naslovi kao: “Rajković čini čuda među stativama”?

- Imponuje mi kad tako nešto pročitam, voleo bih da su što češći povodi za tekstove tog tipa. Istini za volju, nema tu mnogo čuda. Iza svakog uspeha stoje veliki trud, rad, talenat i želja da se napreduje.

Kako se brani neodbranjivo?

- Ne znam, to mi se još nije desilo. Mislim da je u tim situacijama presudan faktor sreće.

Koliko posle utakmice na kojoj ste primili gol razmišljate da li ste mogli nešto da preduzmete da do toga ne dođe?

- Ma koliko mi bilo teško, trudim se da ono što se desilo ostavim iza sebe, inače ne bih mogao da nastavim.

Poslednje tri godine živite u Tel Avivu, gde nosite dres prvoligaša “Makabija”. Kako izgleda jedan vaš dan u tom gradu?

- Ustajem oko devet i odlazim na trening koji traje tri-četiri sata. Retko kad se desi da imam dva treninga dnevno, tako da sam u poslepodnevnim satima slobodan. Na spavanje idem pre ponoći. Život profesionalnog sportiste ume da bude naporan, ali nemam razloga da se žalim. Navikao sam i na dobre i na one manje dobre strane ovog posla. Ponekad se zaželim slatkiša ili „brze hrane“ pa dam sebi oduška, ali generalno se zdravo hranim. Mislim da mi je po ugovoru zabranjeno bavljenje ekstremnim sportovima, skijanjem pogotovo, ali pošto me te aktivnosti nikada nisu privlačile nisam se previše udubljivao u te stavke. Ja sam čovek leta, uživam u suncu i plaži.

Toga bar u Izraelu imate na pretek.

- Stalno je lepo vreme, tako da su plaže uvek pune. U ovo doba godine vrućine su velike, temperatura je preko 40 stepeni, ali meni više smeta visoka vlažnost vazduha. Čim se udaljite od klima-uređaja, imate utisak da ste se upravo istuširali. To je jedan od razloga što treninge imamo pre podne, mada je i tada prilično toplo. Izrael je lepa i uređena država, ali je sve skuplje nego što smo mi u Srbiji navikli. Generalno, nosim divna iskustva, ali toliko je još zemalja koje bih voleo da prođem, a plan mi je da se jednog dana, kad završim karijeru, vratim u Beograd.

Boravak u Tel Avivu vam, bez sumnje, lepše i lakše protiče jer je sa vama i devojka Ana. Koliko ste zajedno?

- Osam meseci. Upoznali smo se zahvaljujući mojoj tetki koja je želela da kupi psa.

Ana: To je kraća verzija priče. Peđa me je zapravo video ranije, ali se ustručavao da priđe. Kada je njegova tetka izrazila želju da nabavi psa, setio se da moja mama ima odgajivačnicu pomeranaca, pa je iskoristio priliku da sa mnom stupi u kontakt. Našli smo se u jednom restoranu, kupio je psa, ali tada se između nas ništa nije desilo. Sreli smo se ponovo posle nekoliko meseci, čini mi se posle utakmice Srbija-Gruzija, i od tada smo nerazdvojni.

Simpatični pomeranac Pablo, čije slike često objavljujete na “Instagramu”, ravnopravni je član vaše male porodice.

Ana: Pablo je, u stvari, moj pas. Peđa nije hteo ni da čuje da imamo kućnog ljubimca, ali sam ja i pored toga povela Pabla kada sam se selila u Tel Aviv. Epilog je sledeći: pas je postao njegov mezimac i iz nepoznatih razloga Peđu voli više nego mene, a ja ne krijem da sam ljubomorna.

A post shared by ANA CAKIĆ (@cakic__ana) on Apr 26, 2018 at 3:46am PDT

Kako, iz ženskog ugla, izgleda život sa profesionalnim sportistom, daleko od kuće?

Ana: Kada se dvoje iskreno voli, eventualne poteškoće ostaju u drugom planu. Na početku našeg zajedničkog života nisam znala ni čaj da skuvam, ali sam u međuvremenu postala prilično vešta u kuhinji. Iako imamo pomoć u kući, zadovoljstvo mi je da Peđi pripremim ručak dok je na poslu, a nije mi teško ni da obavim druge poslove. U slobodno vreme, ako nismo na plaži, idemo u bioskop ili obilazimo neka zanimljiva mesta u gradu. Peđa ranije nije voleo duge šetnje, ali je, hteo ne hteo, uz Pabla navikao na pešačenje.

Predrag: Ana zaista odlično kuva, nemam ni najmanju zamerku. Ko god nam je bio u gostima pohvalio je njene specijalitete, a meni se najviše dopada kako pravi džigericu.

Sa kim se družite?

- U klubu zaista imam divne kolege, ali činjenica je da su kao nacija izuzetno privrženi jedni drugima i sa strancima se retko viđaju privatno. Vreme smo uglavnom provodili sa jednim prijateljem iz Bosne i njegovom devojkom, a često su nam dolazili prijatelji i članovi porodice iz Srbije.

Budući da se bavi manekenstvom, ima li Ana glavnu reč i kada je u pitanju vaš način odevanja?

- Naravno, ona je moj lični stilista. Kad treba da obučem nešto što nije trenerka, zamolim je da mi pripremi lepu kombinaciju i dalje ne razmišljam o garderobi.

Da li ste od Ane naučili neku modnu lekciju?

- Naučio sam kako da poziram da bih na slici ispao što bolje, a pre svega sam naučio kako nju da slikam. Malo mi je trebalo da uđem u štos, ali sad mi nema ravnog u fotografisanju. Pitajte je ako mi ne verujete. (smeh)

Ana: Našla sam njegovu fotografiju na kojoj, iako ima smo tri godine, pozira kao mali maneken. Taj stav je samo trebalo malo doterati, tako da sada može i na modnu pistu.

Može li se reći da je zajednički život neka vrsta ispita pred brak?

- Za sada nam je lepo ovako, a jednog dana doći će na red i venčanje.

Kažu da, kada ste u Srbiji, volite da izađete u kafanu?

- Volim kafansku atmosferu, ali ne mogu da kažem da često izlazim, obično kada postoji povod da se proslavi neki uspeh. Ana se šali da samo pevač i ja znamo pesme koje naručujem, toliko su stare.

Odlazite li često u rodni kraj?

- Bio sam pre nekoliko dana, obišao sam roditelje i familiju. U Negotinu, gde sam rođen, živeo sam do trinaeste godine, a onda sam prešao u Jagodinu. Nije mi bilo lako da tako mlad odem iz roditeljske kuće, ali sport traži velika odricanja. Srećom, imam divne roditelje, koji su me pre svega lepo vaspitali. Uvek su me podržavali, tako je i danas. Poželeli su mi sreću na utakmicama u Rusiji, i da budem prvi golman.