Sandra Silađev Dinja: Biti majka znači roditi stvorenje koje te uči da ne živiš samo za svoje potrebe i da te voli takvog kakav si

Glumicu Sandru Silađev publika je prvo upoznala kroz lik internet-senzacije Dinje, koja svet oko sebe posmatra i komentariše u crno-humornom tonu, dok joj je popularnost širih razmera donela uloga Olge Popovski u hit-seriji “Istine i laži”. Učiteljica, udata za šonju, koja na kanabetu psihoterapeuta Vanje iznosi svoje pomalo pomerene stavove o životu, lako je našla put do gledalaca i pridobila njihove simpatije.

Proletos smo sa Sandrom pričali o njenom glumačkom putu i brojnim profesionalnim interesovanjima, a na početku nove školske godine došli smo na ideju da je predstavimo iz privatnog ugla, kroz ulogu koju najviše voli - majčinstvo. Sandrina ćerka Una krenula je u treći razred, a o tome koliko su slične, kako provode zajedničko vreme i dele li strast prema glumi pričali smo, između ostalog, za magazin “Hello!”.

Kako ste proveli leto?

- Naodmarala sam se kod kuće pošto nisam tip koji voli putovanja. Vezujem se za svoj prostor i lenja sam da se pomerim, a putovanja dolaze u obzir samo ako mogu da na tri meseca odem u neko mesto i doživim ga u potpunosti ili ako je reč o hodočašću. Suludo mi je da putujem da bih se vratila sa magnetima za frižider i praznim novčanikom. Ostala sam kod kuće, dok je ćerka bila na moru sa tatom, a onda malo kod babe i dede.

Ne nedostaju vam more i plaža?

- Ležanje na suncu za mene je noćna mora. Osećam se k'o budala. Volim da se kupam u moru, u stanju sam da po pet sati ostanem u vodi, ali kad izađem, odmah idem u sobu ili u kafić. Ne podnosim sunčanje. Planina mi više prija, ali ako mogu da biram, najradije ne bih putovala nigde. Volim da sam blizu kuće.

S kakvim utiscima zaokružujete prvu sezonu serije “Istine i laži”, u kojoj ste ostvarili zapaženu ulogu?

- Ta serija bila je potrebna narodu. U moru rijalitija i poremećenih sistema vrednosti koji forsiraju perverzni egzibicionizam kao način da se zaradi novac pojavila se serija koja se bavi određenim sistemima vrednosti. Njen naziv dovoljno govori.

Gledaoci obožavaju Olgu, i slatko se smeju njenim ispovestima kod psihoterapeuta Vanje. Imate li privatno iskustvo odlaska na takve seanse?

- Ja sam pisala tekst za scene Vanje i Olge, koju sam i osmislila. Želela sam da kroz taj lik pošaljem dobre društveno angažovane poruke, a uživala sam i dok sam ih izgovarala. Što se tiče otvaranja duše, mislim da je očigledno da dušu otvaram svima. To je moj posao. Glumac sve mora da radi s dušom.

U poslednje vreme sve su popularniji različiti vidovi samopomoći. Pratite li literature motivacionog karaktera? Šta mislite o lajfkoučima?

- Ne dopada mi se ideja da neko osobi sa psihozom daje savet da će sve biti u redu ako pred ogledalom ponavlja: “Ti si car.” Još ako na tome zarađuje, to je zločin. Povraća mi se od najezde lajfkoučeva, a posebno su mi sumnjivi oni koji imaju jedva 20 godina. Sama reč “lajfkouč” označava učenje koje ima veze sa životom, dvadesetogodišnjak nema ni iskustva ni zrelosti da bi bio kvalifikovan. Samopomoć je dobra ako je čovek zdrav. Ukoliko ima kliničku depresiju, šizofreniju ili psihozu, potrebna mu je medicina, a ne ponavljanje reči do besvesti. To, čak, može da ga gurne dublje u bolest.

U septembru je predviđeno nekoliko termina za „Veče sa Dinjom“. O čemu je tačno reč?

- “Veče sa Dinjom” već godinu dana na redovnom je repertoaru u “Ben Akiba comedy klubu”. To je društveno angažovan i aktivistički, ali urnebesno smešan stendap. Mislim da je važno da svi čuju o čemu pričam.

Razlikuju li se vaši nastupi od jedne do druge prilike? Obogaćujete li repertoar ili idete na sigurno?

- Tekst sam ja napisala i ne menjam ga. Ne volim da improvizujem, jer mi je to malo amaterski. Čvrsto se držim scenarija, eventualno u okviru postojećeg pravim minimalne improvizacije. Publika koja stalno dolazi napamet zna neke delove i zajedno sa mnom ih izgovara.

Čemu se mi, kao gledaoci, najradije smejemo?

- Nemoći i sitnim, neplaniranim događajima. Smejemo se i kada je neko nespretan, kada se “ispali” ili kada je uhvaćen u laži. Najveća fora kod humora je momenat iznenađenja, kada se desi nešto neočekivano. Kažu da humor leči i da su duhoviti ljudi inteligentni, ali i da su najduhovitiji narodi oni koji su mnogo patili. Bosanci su, recimo, jako duhoviti. Ja obožavam onaj budalasti naivni humor kada skoro pa nikome nije smešno, a posebno kad nisam u situaciji da se glasno nasmejem, pa pucam od smeha u sebi.

Šta vas još zabavlja?

- Obožavam Džima Kerija. Volim i one likove iz kraja, a svi imamo takve, koji stalno ispred zgrade pričaju neke svoje anegdote i blamove. Volim sarkazam. Volim humor gde se neko “zakuca” u banderu ili vrata. Volim i crni humor; na primer, slika na kojoj je sve šareno, ali je tekst bizarno smešan i crnohumoran.

Da li vas fanovi više prepoznaju kao Dinju ili kao Olgu? O čemu najradije žele da ćaskaju?

- Prepoznaju me i kao Dinju i kao Olgu. Moja publika zna da ne volim da se slikam i to poštuje, ali često mi priđu i kažu da im se sviđa to što radim i da ih uveseljavam. Mnogo volim svoju publiku.

Iako ste aktivni na društvenim mrežama, fotografije na kojima ste sa ćerkom su retke. Uz jednu, koju ste podelili sa pratiocima, ostavili ste komentar: “Majčinstvo. Najbolja uloga jedne glumice.” Šta za vas znači biti majka?

- Sve. Trudnoća mi je prijala. To mi je bio najdivniji period u životu, bila sam najsrećnija. Porođaj mi je bio fantastičan. Imala sam epidural tako da me ništa nije bolelo, šalila sam se i zasmejavala doktore. Kasnije, kada sam počela da gajim ćerku, sve sam više bila svesna do koje mere mi je majčinstvo značajno. Biti majka znači roditi stvorenje koje te uči da ne živiš samo za svoje potrebe i svoj ego, da nisi najbitniji na svetu, da brineš, čuvaš, da razumeš i da tebe neko voli takvog kakav jesi.

U kojim trenucima pomislite da je ćerka vaša slika i prilika?

- Mnogo ličimo kao osobe. Ona je nekako finija i suptilnija, ali po navikama i senzibilitetu smo iste. U svemu smo slika i prilika, ali je učim da bude svesna da je svoja i da nije ničija kopija.

Da li ste Unu vodili na neko snimanje ili predstavu? Da li je imala priliku da vidi kako mamin posao izgleda izbliza?

- Radila sam u lutkarskom pozorištu dok je ona bila u stomaku. Do sedmog meseca igrala sam za decu, tako da je od početka bila sa mnom na sceni. Kod kuće sam joj glumila i pravila lutkarske predstave, a pošto je njen tata muzičar često smo joj svirali i pevali. Redovno sam je vodila na predstave za decu, najčešće u pozorište “Puž”. Kada sam radila kao dramski facilitator sa decom sa autizmom, ona je dolazila na moj posao, a gledala je i kako spremamo inkluzivne predstave. Vodila sam je na snimanje serije i odmah je na setu tražila autograme omiljenim glumcima.

Pokazuje li ćerka želju da krene glumačkim putem?

- Ide na časove glume, upisala sam je jer smatram da gluma pomaže deci da se izraze i da komuniciraju. Gluma razvija maštu i gluma je u osnovi igra. Istini za volju, nije zaluđena glumom koliko sam bila ja - već sa šest godina svima sam pričala da ću biti glumica. Una voli pevanje i u tome je jako dobra. Otac joj svira gitaru i bubnjeve, ja pevam, a s obzirom da smo joj oduvek pevali i svirali razvila je ljubav prema muzici.

Kako vas dve volite da provodite zajedničko vreme? Imate li neke male rituale?

- Obožavam kada Una nema obaveze, kada ne ide u školu, onda po ceo dan opušteno uživamo. Šetamo psa, idemo po prodavnicama, u parkove, na ručak, kod prijatelja, a volim i da joj dolaze drugarice. U društvu je sve lepše.

Una je krenula u treći razred. Imate li tremu na početku nove školske godine?

- Trudim se da sve gledam pozitivno. Škola ne bi trebalo da plaši dete. Kada učim sa Unom, pokušavam sve da joj objasnim kroz humor, zabavu i igru. Još nije vreme za ozbiljne odgovornosti.

Jeste li stroga mama?

- Nisam, ne podnosim strogoću. Ja sam mama zaštitnica, čuvar i zezator. Ne dželat.

„Ljudi moji, koliko ja volim tišinu i mir i samoću. Kada sam živela sa roditeljima i ostalom familijom, uvek sam ćutala i slušala, i uvek su me pitali šta mulim,” napisali ste nedavno na svom profilu na „Instagramu“. Koliko često majka malog deteta ima priliku da uživa u miru i tišini?

- Kada je dete baš malo, takve situcije su retkost, ali kako odrasta, možeš da se dogovoriš o svemu. Uostalom, čim dete ode u školu ili na put, tišina u kući postane dosadna.