Vesna Radusinović: Ne mogu da prežalim što mi je televizija otela muža

Spisateljica Vesna Radusinović napravila je veću pauzu i tek se ove godine ponovo vratila pisanju. Sklonila se da napravi prostor drugima, a vratila se kada je shvatila da od drugih nema ni traga, ni glasa. Dugo nije pisala, a sada piše treću knjigu u godinu dana. O tome ima li mere, koliko je književnost buran teren i kako pliva u braku sa voditeljem Milomirom Marićem priča u intervjuu za Alo!.

Vesna štampa se i treće izdanje vaše najnovije knjige „Vatra i led“. Istovremeno, izašlo je ko zna koje po redu izdanje knjige „Muškarci su kao čokolada“. Šta je recept za toliki uspeh, naročito na podneblju gde profesija pisca ne donosi uvek hleb?

- Znate, kada ono što ste stvorili traje tako dugo kao moji muškarci, onda se baš radujete, jer shvatate da ste čitaocima podarili deo sebe koji su oni prepoznali, prisvojili i prihvatili. Ta vas spoznaja čini i ponosnom. Ali ponajpre zato što nikoga niste slagali, obmanuli pukom fikcijom, već ste pružili istinu upakovanu u fini celofan, ali i u onaj grubi papir za pakovanje, sa sve oštrim kanapom koji ume da zaseče dlanove. Tu recepta nema. Ili ćeš kroz svoje romane davati po parče svoje duše, koja je beskrajna, ili ćeš biti neko ko piše iz pomodarstva, iz želje za pažnjom... Ja pišem zato što je to deo mog bića. Nikada se nisam vodila mišlju da će mi pisanje obezbediti parče hleba.

Kučke iz visokog društva n Imate li uzore u svetu književnosti, nekoga ko nije ruski klasik, već ko u modernom svetu uspeva da intrigira čitaoce umećem reči?

- „Doručak kod Tifanija“ Trumana Kepota najavio je eru Donalda Trampa jer se radnja romana i filma odigrava upravo u Tifanijevom butiku u prizemlju Trampove kule na Petoj aveniji. Kepot je prvi uveo u književnost kučke iz visokog društva, a ja sam to uradila kod nas i nadugačko i naširoko pisala o našim kučkama... Kao što je Džeki Kolins pisala o holivudskim. Iako su me upoređivali i sa boljim piscima, meni je bilo dovoljno i kada su me predstavljali kao srpsku Danijelu Stil.

Kako izgleda borba za čitaoce u Srbiji? Čujem da je književnost teška borba, kolegijalnosti manjka...

- Nisam od onih književnica koje svaku novu knjigu neke koleginice doživljavaju kao ličnu tragediju ili lični dan žalosti. Čak sam se bila na duže vreme sklonila da se sve što bolje iskažu. Pošto su se toliko proslavile i postale tako nezaboravne, mogla sam komotno i ranije da se vratim, kao da se ništa u međuvremenu nije ni desilo.

Da li su vam nekad skidali knjige iz izloga ili na neki drugi način pokušavali da vas sklone iz vidokruga čitalaca, kako bi neko drugi prodao više knjiga?

- Dobro ste informisani. Pokušali su i da me zabrane, iako su lepo mogli da me zamole da se sklonim. No ispade da je to za mene najbolja reklama, te da su sve radile u moju korist, čak i kada su pod okriljem noći panično skidali moje knjige iz izloga i vraćali ih u magacin. Pošto im ni to nije bilo dovoljno, očekujem da uskoro krenu po kućama i počnu da popisuju i otimaju moje knjige.

Važite za ženu koja se ne smiruje, kojoj je pero uvek u ruci. Šta sad spremate? Koja knjiga se krčka?

- Skoro mi je jedna prijateljica rekla da je moj život pun takvih događaja, ljudi, da mnogi ni delić toga ne dožive ni za čitav svoj vek na ovome svetu. Pa kako onda da budem sebična i da sve to što vidim, čujem, osećam i živim, ne podelim sa svima?! I, kao u svemu, nemam meru. Nije mi se godinama pisalo, a sada ću za samo jednu godinu objaviti tri knjige... Sada pišem jednu čudesnu priču, komplikovanu, a tako običnu... Pišem roman „Tri kapi mora“, uz koji ćete plakati, radovati se i tugovati... Ali ćete ga voleti.

Kako živi pisac u Srbiji? Možete li mladim talentovanim ljudima preporučiti pisanje ili ne?

- Bolje bi mi bilo da sam umesto knjiga potpisivala unosne ugovore i očešala se o državu ili kakvu stranku, kao toliko drugih talenata u Srbiji. Ovako sam ostala na vetrometini, da zavisim od osiromašenih čitalaca.

Kako komentarišete navalu samoproklamovanih spisateljica? Nekad su uglavnom bile voditeljke, a sad i rijaliti zvezde odjednom znaju da pišu knjige?

- Srećom odmah su videle da od knjiga ’leba nema, čak i one koje su bile junakinje poslednjeg Sajma knjiga, gde su, kako su javile novine, pobedile Matiju Bećkovića i Dobricu Ćosića... Kao i sve pametne žene, shvatile su od čega se živi, pa su počele da snimaju razne kućne čarolije za odrasle.

Vaša ljubav sa Milomirom Marićem traje već dugo, kako biste je sada opisali? Da li sa godinama koje prolaze ljubav prelazi u prijateljstvo ili varnice i dalje postoje?

- Najvažnije je da nam nikada nije dosadno i da smo neprestano na granici nervnog sloma i raskida. Neki stručnjaci kažu da je izraz najveće ljubavi život u kojem nema monotonije. A kod nas je toliko uzbudljivo da čak ni ja nisam u stanju da to opišem.

Marić svakodnevno zabavlja gledaoce duhovitim opaskama, da li je takav i u kući? Koliko je zabavan, a koliko naporan, kao što se nedavno rekli?

- Ne mogu da prežalim što mi je televizija otela muža. Ranije je zabavljao samo mene i ja sam u tome uživala. Od kada je počeo da zabavlja celu Srbiju, za mene tu ’leba nema. Mogu jedino da uključim TV i da ga gledam, da se malo nasmejem. Ali u to doba obično nisam budna. A hvali se da je najduhovitiji dok se ja ne probudim. Tako vam je to.