Uroš Jovčić i Dženifer Martin: Mi smo primer da je i nemoguće moguće i da ljubav pobeđuje sve prepreke

Upoznali smo se kad sam ja imao 21 godinu, a Dženi 15. Sreli smo se na Tenerifi, prilikom snimanja prve scene filma “Montevideo, bog te video”. Glumila je ženu vlasnika oronulog hotela u kojem je odsela fudbalska reprezentacija Jugoslavije. Imala je crne uvojke, koje su joj napravili za potrebe uloge. Nosila je šarenu letnju haljinu. Dopala mi se na prvi pogled. S obzirom na to da smo bili najmlađi u ekipi, bilo je sasvim logično da počnemo da se družimo... Uz ove reči glumac Uroš Jovčić prisetio se prvog susreta sa španskom koleginicom Dženifer Martin, koja je kasnije postala njegova devojka. U vezi su duže od četiri godine, a zbog ljubavi prema Urošu lepa Špankinja prošle godine preselila se u Srbiju. Iako je u međuvremenu prilično dobro savladala naš jezik, na početku razgovora priznala je da joj gramatika zadaje dosta muke, zbog čega redovno ide na časove. Ponovo je, kaže, upisala i auto-školu jer se u Beogradu ne usuđuje da sedne za volan, mada je u Španiji bila aktivan vozač.

- Ne razumem ovdašnje vozače - priznala nam je uz osmeh, i tu bi mogao da se zaključi spisak onoga što joj se ne dopada.

U Beograd je prvi put došla na premijeru filma “Montevideo”, a Uroš, sa kojim je ostala u kontaktu, preuzeo je na sebe ulogu domaćina.

- Bila je zima, sećam se. I bilo je mnogo hladno, ali ja sam uživala - kaže Dženifer. Njen izabranik u šali dodaje:

- Toliko joj je bilo lepo da sam morao da joj pozajmim jaknu da se ne bi smrzla. Španci ne znaju šta znači zimska garderoba, kod njih postoje samo kratki rukavi. Kad smo se upoznali, imala je nekog momčića, pa nisam hteo da se mešam. Nastavili smo da se družimo po završetku snimanja, pa i kada se posle beogradske premijere vratila kući. Ko zna koliko bismo se još dopisivali da ona u jednom trenutku nije “presekla”: “Mislila sam da dođem u Beograd na dve nedelje”. Obradovao sam se, naravno. Moj rođeni brat i sestra od strica potrudili su se da joj, zajedno sa mnom, učine odmor što prijatnijim.

- Svi su me divno prihvatili od prvog dana, tako je i danas. Srbi su mnogo slični Špancima, pa se ovde osećam kao kod kuće. Mojima je bilo malo čudno kada sam im rekla da želim da se preselim u Beograd, ali videli su da sam srećna sa Urošem i nisu mi branili. Evo, baš ovih dana očekujem mamu i tatu, dolaze već četvrti put. Ja idem kod njih najmanje dva puta godišnje, leti obavezno.

- Nikada nismo razmišljali o tome da li veza na daljinu ima budućnost. Prosto smo se prepustili emocijama i sve je krenulo svojim tokom. Da smo postavljali neke dugoročne planove i unapred se opterećivali šta ćemo i kako ćemo, sumnjam da bismo danas bili tu gde jesmo. Dženi je dolazila kad god je mogla i ostajala tri meseca, koliko joj zakon dozvoljava. Ubrzo smo ušli u štos sa svim birokratskim stvarima: kome treba da se prijavi kad stigne, koja dokumenta su potrebna... Međutim, rastanci su nam sve teže padali, tim pre što je naš odnos išao uzlaznom linijom. Ja sam 2012. dobio stalni angažman u pozorištu “Boško Buha”, krenule su uloge u serijama i filmovima, tako da nisam mogao često da putujem u Španiju. Na kraju, zaključili smo da bi najbolje rešenje bilo da se Dženi preseli u Srbiju. To je bilo 14. januara prošle godine, nekoliko dana uoči naše godišnjice.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani....

Na pitanje kako obeležavaju jubileje, otkrili su nam da najviše vole da u kućnom ambijentu pripreme romantičnu večeru.

- Oboje rado kuvamo, s tim što meni devojka pravi mediteranske specijalitete, a ja njoj srpske. Nekoliko puta se desilo da čujem glasove u kuhinji, pa kad provirim da vidim šta je, shvatim da Dženi uz neki video-snimak koji prati na telefonu savladava novi specijalitet. Inače, moram da kažem i to da se njena mama oduševila kada ju je videla prvi put od dolaska u Srbiju. Dženi, koja je uvek bila mršavica, uz pečenje i sarme uspela je da se, što bi rekle naše bake, “popravi”. Uzgred rečeno, uvek mi je bilo zanimljivo da čujem kako nas stranci doživljavaju, šta najčešće primete. Ako pitate Dženi, reći će vam da joj grad miriše na roštilj. To je prvo što oseti kad izađe iz aviona. (smeh)

Dženifer je u Madridu završila glumu, odigrala je nekoliko manjih uloga, a u slobodno vreme radila je na recepciji hotela koji je vodio njen otac. Maštala je da postane uticajna influenserka u modom svetu, ali, svesna da je na Tenerifi sve što nema veze sa turizmom u drugom planu, čekala je prave uslove za realizaciju tog sna. I dočekala. Kratki video skečevi, koje je emitovala na svom „Jutjub“ kanalu, u kojima je pričala o tome kako u Srbiji živi devojka iz Španije, preko noći su joj doneli veliku popularnost. Danas na „Instagramu“ vodi modni blog koji ima više od devedeset hiljada pratilaca.

- Dobro mi je krenulo. Imam ponude da snimam razne kampanje i često putujem. Radim ono što volim i prezadovoljna sam.

- Moram priznati da sam uz Dženi otkrio potpuno nove vidove komunikacije, da ne kažem paralelni univerzum. Nikada me nije zanimalo da otvorim profil na „Instagramu“, ni danas ga nemam, ali jasno mi je da sve više ljudi na taj način kreira posao od kojeg sasvim lepo živi. Uz nju sam naučio šta je blog, šta su pratioci, kako se plasiraju teme... U nekoliko navrata pomagao sam joj sa prilozima koje je snimala, jednom prilikom sam čak asistirao dok se šminkala. (smeh) Nekad mi je sve to zanimljivo, ali ima dana kada me mrzi da se time bavim, pa joj jednostavno kažem da zaboravi na mene. Ali, uporna je ona - iskren je Uroš.

- Šta da radim kad ne mogu sama - uzvratila mu je devojka, jasno stavljajući do znanja da neće odustati od “saradnje” sa njim.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Da li će, budući da su oboje školovani glumci, sarađivati i na tom polju?

- Pojavili smo se zajedno u seriji “Komšije”, u kojoj je Dženi dobila malu ulogu. Imala je tremu, ali odlično se snašla. Postoje planovi da na leto zajedno snimamo novu seriju, ali rano je da o tome govorimo. Ja bih voleo, što da ne. Dženi je rešila da joj fokus bude na blogu na „Instagramu“, i ja je podržavam. Svako ima svoje obaveze. Pošto živimo zajedno, nije loše da se razdvojimo na nekoliko sati, tek da se uželimo jedno drugog. (smeh)

- Volela bih da glumim u Srbiji, ali još nisam zadovoljna kako sam savladala gramatiku. Ima vremena, nigde ne žurimo. Baš zato što ne znam dobro srpski jezik ne mogu da ispratim serije u kojima Uroš glumi, ali njegove scene ne propuštam. (smeh) U pozorište idem redovno. Dugo mi je omiljena Uroševa predstava bila “Gospođa ministarka”, ali sada je to “Florentinski šešir”.

Talentovanog glumca trenutno gledamo u reprizama serija “Komšije” i “Ubice mog oca”, ali i u novim epizodama “Žigosanih u reketu”. Nedavno je imao premijeru predstave “Vrteška”, a sa komedijom “Boje šteka” često gostuje u zemlji i inostranstvu. Iako zbog profesionalnih angažmana nije kod kuće koliko bi želeo, Dženino društvo mu ne manjka. Simpatična i komunikativna, stekla je brojne drugarice.

- Uroševa sestra i devojka njegovog brata trudile su se da ne budem usamljena, jer u početku nikog nisam poznavala. Onda sam postala deo Uroševog društva, a s vremenom sam stekla i dosta drugarica. Većina se bavi istim poslom kao ja, a pošto imamo zajednička interesovanja teme za razgovor nam nikada ne nedostaju. Obožavam da se šetam beogradskim ulicama, posebno na Dorćolu koji mi je najlepši deo grada.

O braku još ne pričaju, a ni njihovi najbliži ih ne pitaju kad će svadba.

- Ne znam odakle je ta priča krenula, ali neko vreme se po novinama pisalo da je u planu venčanje. Nismo želeli ništa da demantujemo. Ako se i piše nešto što nije tačno, bolje da to budu lepe teme, nego neki skandali. Za sada ništa ne planiramo. Jednog dana na red će doći i svadba, ali lepo nam je i ovako - kaže Uroš, a na pitanje veruju li, posle svega, u sudbinu, uglas odgovaraju: “Apsolutno!”

- Znate kako, ja sasvim sigurno nisam išao na Tenerife da upoznam ljubav svog života. S druge strane, Dženi nije ni pomišljala da će jednog dana napustiti Španiju, da bi živela u tamo nekoj Srbiji. Ako je ljudima suđeno da budu zajedno, ukrstiće im se putevi s koje god strane sveta da dolaze. Nas dvoje smo primer da je i nemoguće moguće i da ljubav pobeđuje sve prepreke.