Verica Bradić: Porodicu štitim od javnosti, nisu oni birali ovaj posao već ja

Pre mesec dana televizija „Pink“ pokrenula je novi tok-šou “Hit tvit”, a u ulozi voditeljke našla se Verica Bradić, donedavno jedno od zaštitnih lica „Radio-televizije Srbije“. Mnogi su se začudili kada su je videli na “ružičastom” ekranu, budući da se transfer odigrao prilično tiho, gotovo pod velom tajne. Novinarka sa diplomom Pravnog fakulteta govorila nam je o razlozima zbog kojih je napustila Javni servis, njenoj profesiji nekad i danas, a na početku smo je pitali da li ju je iznenadila ponuda čelnih ljudi “Pinka” da postane deo njihovog tima.

- Nisam očekivala poziv. Sa Željkom Mitrovićem godinama nisam bila u kontaktu. Razgovor smo započeli rečenicom “Long time no see”.

Šta je presudilo da posle toliko vremena promenite radno okruženje?

- „Radio-televizija Srbije“ godinama nije ličila na kuću u kojoj sam pre skoro 15 godina počela da radim. Nedostatak konstruktivne, često bilo kakve komunikacije između novinara i urednika, trapavost i nesnalaženje u uređivačkoj politici, bespotrebno zabijanje glave u pesak, nedostatak hrabrosti da se artikuliše i dosledno zastupa stav „RTS-a“ kao javnog servisa prema široj javnosti, ali i prema zaposlenima u kući... Sve to, uz činjenicu da nisam bila zadovoljna sopstvenim položajem, dovede do toga da, ne bez nekog osećaja težine i sete, shvatite da je vreme da se kaže: “Doviđenja, želim vam sve najbolje”. U „Radio-televiziji Srbije“ ostalo je mnogo divnih ljudi koji su izuzetni profesionalci, moje kolege. Nadam se da će uspeti da se izbore za mesta koja im po zanimanju i sposobnostima pripadaju.

U dosadašnjoj karijeri radili ste na nekoliko televizija: od „Politike“ i „BK TV“ do „Radio-televizije Srbije“ i „Pinka“. Da li ste svaki put morali iznova da se dokazujete?

- Nisam morala, ali sam to radila. U manjoj meri drugima, u mnogo većoj meri sebi. I ne mislim da je to loše. To je nešto što smo naučili od Tijanića, koji je uvek zahtevao više i bolje od postignutog. I to je ono što me je veoma zbunjivalo posle njegove smrti. Nedostatak samokritike, umrtvljenost, deviza “pravi se da si mrtav, pa će proći”, nepostojanje profesionalnog autoriteta glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa, pa posmatranje direktora najveće medijske kuće u Srbiji koji ne ume da razgovara sa ljudima... Da sam po struci psiholog, verovatno bih imala više razumevanja.

Koliko ste, generalno, spremni na promene koje vam život nudi? Da li lako presečete i kažete “idemo dalje” ili vagate i procenjujete situaciju iz svih aspekata?

- Kako kad, zavisi od situacije, od toga koliko je procenite kao važnu. Odluku o odlasku sa „Radio-televizije Srbije“ nisam lako donela.

View this post on Instagram

A post shared by Gordana Stijacic (@stijacicgordana) on Aug 5, 2018 at 1:35am PDT

Kako su vas dočekale nove kolege?

- Nove kolege i nisu sasvim nove, neke znam vrlo dugo. Manji kolektiv, profesionalci, brže i lakše se donose i sprovode odluke. Potpuno drugačija atmosfera.

Prvi intervju na novoj televiziji uradili ste sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Da li je postojala neka posebna vrsta odgovornosti i treme, imajući u vidu da je bilo vaše prvo obraćanje gledaocima iz novog studija?

- Uvek imam određenu dozu treme, i naravno da se ona pojača kada radite intervju sa predsednikom države. Uz to, došla sam iz kolektiva koji je voljom odgovornih urednika kao najviši profesionalni standard proglasio čudnu veštinu komunikacije koja je podrazumevala da mnogo pričate, a da ništa važno ne kažete. Pre početka emisije, pokušala sam da se dogovorim sa predsednikom o pitanjima koja ću mu postaviti, na šta je on odgovorio: “Ne želim da znam pitanja, čuću ih u emisiji.” Iako ih nije znao unapred, bio je spreman za svako.

Da li ste očekivali da će vaša emisija “Hit tvit” od starta imati milionsku gledanost?

- Nisam očekivala baš ništa u tom smislu. Dugo se nisam bavila rejtinzima i gledanošću, zaboravila sam koliko je ona važna komercijalnim televizijama.

Kako reagujete na poređenje emisije koju vi radite sa onom koju vodi vaša koleginica Olja Bećković, tim pre što se “Utisak nedelje” emituje u istom terminu?

- Ne bežim od toga da postoji sličnost sa “Utiskom nedelje”, dugovečnom emisijom koja uspeh duguje upečatljivoj voditeljskoj ličnosti Olje Bećković. Što se samog koncepta emisije tiče, on nije naročito složen, i nije realno očekivati da za blizu trideset godina niko ne dođe na ideju da radi nešto slično. Naša ideja je da se taj, sada već klasičan obrazac, unapredi osloncem na društvene mreže, pre svega „Tviter“, koji veoma doprinosi dinamičnosti emisije. Što se konkurencije tiče, pa, ona je valjda legitimna. Moram da vas podsetim da nije neuobičajeno da se termin nedeljom uveče koristi za program političkog sadržaja i da postoje i neke regionalne televizije u Srbiji koje takođe imaju pregled događaja nedelje i izbor onih najzanimljivijih. Ali, na to se ne obraća pažnja. Mislim da deo medija insistira na tome da se konkurencija između ove dve emisije predstavi kao politički slučaj i politički rivalitet. To mi se ne dopada, ali tu ne mogu ništa.

Osluškujete li komentare, kako ljudi koje srećete u svakodnevnom životu, tako i onih koji vam se obraćaju preko društvenih mreža?

- Osluškujem dobronamerne, šta god imali da mi kažu. Na ostale ne trošim energiju, a ni vreme.

Koliko ste vi lično angažovani na društvenim mrežama, pre svega „Tviteru“? Držite li korak s novim vidovima komunikacija?

- Držim, ali malo i nevoljno. Uglavnom sam posmatrač, manje učesnik. Mislim da sam takva i u realnom životu kada su grupe u pitanju.

Često se može čuti da se promenilo mnogo toga, a pre svega novinarstvo. Po čemu se profesija s početka vašeg puta razlikuje od današnje?

- Što se mene tiče, a usudila bih se da kažem i mnogih drugih, iako će teško priznati, u novinarstvu je posle smrti Aleksandra Tijanića nastala praznina sa veoma slabim izgledima da u dogledno vreme bude ispunjena. Potencijalnim kandidatima ili nedostaje talenat ili hrabrost da progovore.

Svojevremeno ste izjavili da se držite maksime da novinarstvo mora da bude u službi običnog čoveka, jer u suprotnom postaje propaganda. Koliko je danas lako ili teško ostati dosledan tom principu?

- Teško je, ali ne zato što su pritisci na novinare jači. Oni su uvek postojali. Mi smo se promenili.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

U jednom trenutku napravili ste sedmogodišnju pauzu kako biste se bavili advokaturom.

- Neko vreme stažirala sam u poznatoj advokatskoj kancelariji. Zanimalo me je krivično pravo. Ipak, na vreme sam shvatila da nemam stomak za advokaturu, bar ne na način na koji se ona praktikuje u Srbiji. Divim se ženama koje su se opredelile za tu profesiju.

Šta vas je motivisalo da ponovo stanete pred kamere?

- Gajila sam tu vrstu dualizma od najranijeg detinjstva. Dugo nisam mogla da se odlučim da li ću raditi kao advokat ili kao novinar. Probala sam i jedno i drugo. Rešenje je, na kraju, došlo samo.

Da li je urbana legenda ili ste zaista, kao što mnogi prepričavaju, jednom prilikom pevača Tomu Zdravkovića pomešali sa političarem Tomom Nikolićem?

- Mislite, da li sam pomešala njihova prezimena? Jesam, događa se. Ali rekla bih da je od mog lapsusa zanimljivija reakcija javnosti koja se time zabavljala nedeljama kasnije. Brine me dokle smo došli ako su nam lapsusi izvor zabave.

Ljudima se dopadate zbog neposrednosti u komunikaciji, ali i zbog činjenice da nikada niste podlegli trendu estetskih intervencija.

- Ako ste u pravu, drago mi je. I jedno i drugo sam ja, kako god to bilo upakovano.

Izgleda da u vašem životu važi pravilo - nikad nije kasno. Negde sam pročitala da ste sa 35 godina počeli da pohađate časove baleta i da učite da svirate klavir, sa četrdeset godina rodili ste drugo dete, a uoči pedesetog napravili ste veliki poslovni zaokret.

- Sigurno je da vam neće uspeti profesionalno bavljenje sportom posle pete decenije, ali mnogo toga i te kako možete da radite, bez obzira na godine. Upisala sam master studije iz psihologije na „Singidunumu“, imam odlične profesore i zaista uživam u učenju.

Pokazuju li ćerka i sin interesovanje da krenu maminim stopama?

- Elena ima 18 godina i mislim da će otići nekim drugim putem. Andrej sa svojih deset živi u ubeđenju da može da postane ama baš sve što hoće, a često i mene uspeva da ubedi u to. Imam sreće sa decom, ponekad se pitam čime sam je zaslužila.

Ne govorite često o privatnom životu, pa pretpostavljam da je to razlog što je jedna od  odrednica kada se na „Guglu“ ukuca vaše ime: Verica Bradić - suprug.

- Suprug je zajedno sa decom moja oaza sigurnosti i mira, pa ih verovatno zbog toga i držim dalje od medija. Zajedno smo više od dvadeset godina. Želim da porodicu zaštitim od izlaganja javnosti. Nisu oni birali ovaj posao, ja sam.