Ljiljana Jakšić za Hello!: Većina žena ne krije da je briga o deci uglavnom na njima, čak i ako su u braku

“Sreća, radost, ljubav, ljubav, ljubav, blaženstvo do sada neotkriveno,” reči su kojima glumica Ljiljana Jakšić opisuje pet i po godina života sa ćerkom Darijom. Ime koje je izabrala za devojčicu, koju je u 52. godini rodila zahvaljujući vantelesnoj oplodnji, jasno govori šta ona za nju znači - dar od Boga.

Nasmejana, vesela, energična, raspoložena za priču sa znanima i neznanima, Darija je u tren oka zadobila simpatije svih koji su se zatekli u restoranu u kojem smo radili intervju. Usput nam je pokazala da nema tremu od javnog nastupa, pa nam je sa bine otpevala nekoliko pesama - na srpskom i grčkom jeziku, držeći u ruci zamišljeni mikrofon.

- Darija ima čitav niz interesovanja, pa i talenata, a tu spada i muzika - priča nam njena mama. - Već neko vreme nastupa sa horom “Čarolija” i to je beskrajno raduje. Devojka koja vodi njenu grupu na Novom Beogradu Sanja Lazović sjajan je pedagog. Nije važno da li će se neko od te dece baviti muzikom, bitno je da razvijaju osećaj za melodiju i ritam. Prosto, da su upućeni na muziku. Osim za pesmu i ples, Darija je zainteresovana i za ritmičku gimnastiku, koju vežba kod njene drage Slađe. Uskoro je očekuje prvo takmičenje, a ja ne mogu da dočekam taj dan. Čini mi se da sam više uzbuđena od nje. (smeh)

Da bi držala korak sa živahnom devojčicom, njena pedesetsedmogodišnja mama vodi računa o kondiciji.

- Prekorevam sebe što sam se ulenjila. Ranije sam vežbala svakodnevno, a sada tri puta nedeljno. Trudim se da to obavim dok Darija nije kod kuće, jer ako ona počene da mi pomaže, od tog posla nema ništa. Sad je u uzrastu kad oponaša vaspitačice, pa pomalo “komanduje” tako što mi određuje vežbe koje bi trebalo da uradim. (smeh) Najvažnije je da se nas dve dobro razumemo, slušamo jedna drugu. Možda sam stroga, ali disciplina se uči od najranijih dana. Moja ćerka vrlo dobro zna šta sme, a šta ne, i tu nema pregovora. Podrazumeva se da pre spavanja mora da pospremi svoju sobu, tako što će igračke vratiti na mesto. Prava je vrednica. Sad je kao počela da briše prašinu, onako kao što je videla da ja radim. Uža specijalnost joj je da mi “pomaže” u kuhinji u momentu kad negde žurimo i ja pokušavam da u što kraćem roku pripremim doručak. Iako mi je onda potrebno i dodatno vreme da pospremim za njom, ne želim da joj uskratim zadovoljstvo da muti jaja za kajganu. S malim detetom u kući ustaljenost ne postoji. Svaki dan je nova avantura i nova lekcija - kako za mene, tako i za nju. Njenim pitanjima nema kraja, a ja se trudim da joj na svako odgovorim. Nastojim da moja pojašnjenja budu kratka, jasna i efikasna, jer je još mala da bi mogla da isprati neke opširnije priče. Nema strpljenja za to. Uglavnom, kod nas je uvek zanimljivo i veselo.

Ljiljanin i Darijin dan počinje oko sedam sati, uz poljupce i zagrljaje.

- “Mama, dođi u moj krevet”, prvo je što čujem kad otvorim oči. Ako se probudi ranije, dotrči kod mene da se ušuška. Onda jedna drugoj pričamo kako smo spavale, šta smo sanjale, šta planiramo da radimo tog dana. U vrtić je krenula pre drugog rođendana, još je nosila pelene. Nisam imala izbora, moralo je tako. U početku mi je odvajanje teško padalo, ali brzo sam shvatila da je vrtić sjajan način da se dete socijalizuje kroz druženje sa vršnjacima. Nema sumnje da su mojoj opuštenosti doprinela i divna iskustva sa vaspitačicama; od jaslica do danas. Kad nismo zajedno, neplašim se jer znam da je u dobrim rukama. Najveća muka mi je bila kad je došlo vreme za prvi odlazak na zimovanje. Sa zebnjom sam je pitala da li želi da ide, a ona je radosno odgovorila: “Daaa. Jupi, idem sa drugarima. Baš sam srećna.” Objasnila sam joj da nekoliko dana neću biti uz nju, na šta mi je ona rekla: “Mama, ništa ne brini. Nacrtaću ti jedan crtež, najlepši na svetu. Kad ti nedostajem, ti ga stavi na dušu i biće ti lakše.” Tako je i bilo. Nacrtala mi je crtež i otputovala. Samo smo se jednom čule i to kratko. “Mama, mnogo mi je lepo ovde. Sad ćemo na večeru, pa moram da se spremam za maskenbal. Volim te.”

Iako ima samo pet i po godina, Darija je već savladala azbuku i brojanje do pedeset. Da nas ne bi ostavila da joj verujemo na reč, na licu mesta nam je sve izdeklamovala.
Sama piše drugaricama rođendanske čestitke - hvali je Ljiljana.

- Donedavno je “čitala” slikovnice tako što je prateći slike smišljala adekvatan tekst, a nedavno je zaista pročitala prve rečenice. Oduševila sam se. Dopada mi se što to radi s lakoćom. Ništa joj ne namećem, samo sledim njena interesovanja. To mi je plan i za buduće dane. Sama će odlučiti čime će se baviti, ja ću biti uz nju da je posavetujem i usmerim. Koji god posao da izabere, volela bih da ga radi na najbolji mogući način ili, kako ja to imam običaj da kažem, sa 120 posto. Po meni, to je jedini put da se čovek ostvari, potvrdi se i oseti radost života.

Uprkos tome što svoju ćerku, kao svaka majka, beskrajno voli, Ljiljana, sledeći roditeljsku dužnost, jasno postavlja granice. Zna se šta je dozvoljeno, a šta ne.

- Darija je divno dete, ali da ne bude da je samo hvalim. (smeh) Ponekad je “nemoguća”, ume da zaplače kad ne pobeđuje u igri, da se naljuti i duri celih deset minuta kad nije po njenom. Ume da bude preglasna, da se kikoće ili vrisne kad ne bi trebalo. Kad vidi da sam ljuta, eto je brzo kod mene: “Izvini, mama, nikad više neću ovako da se ponašam.” Tada je preslatka, izljubila bih je, ali glumim strogoću. Empatična je. Obožava ljude i životinje, sigurna sam da će izrasti u dobrog čoveka. Sa njom se lako može pronaći zajednički jezik. Ako želi da uradi nešto što ja ne odobravam, pažljivo sasluša moje obrazloženje zbog čega ne bi trebalo tako da postupi. Najviše pregovaramo o slatkišima koje bi, kao većina dece, jela bez granica. Inače, zna da mora da pojede ono što pripremim za ručak, i tu ne pravi pitanje. Imamo naš mali ritual da, kada se nađemo kod kuće, ispričamo jedna drugoj kako smo provele dan. Prvo ja njoj prepričam šta sam radila, onda ona meni. Ako krenemo od toga kako je bilo u vrtiću, dobiću odgovor: “Super, svašta smo radili”. Međutim, kad čuje od mene neke detalje, i ona proširi priču.

Na pitanje kako ona doživljava pomalo rogobatan izraz “samohrana majka”, Ljiljana Jakšić odgovara:

- Pričam sa mnogim mamama, a većina ne krije da je briga o deci uglavnom na njima, čak i ako su u braku. Muževi, odnosno očevi, mahom su posvećeni poslu. To im je alibi i za fizičku odsutnost. Žena, i kad je zaposlena, mora da brine o deci i kući. Nema predaha. Iz tog ugla gledano, pitanje je šta je samohrani roditelj. Nije jednostavno objasniti. Što se mene tiče, znam da sve oko Darije moram sama da obavim. Ako imam poslovne obaveze, prinuđena sam da organizujem nekog ko će mi pričuvati dete. Naravno, za novčanu nadoknadu. Moram da kažem da imam sreću što su uz mene neke divne žene kao što su komšinice Rada, Dragica ili Zoka, koja je čuvala Dariju dok nije krenula u vrtić. Njena dva unuka Dariji su kao braća. Moja familija je daleko, ali porodicu možemo da širimo i po liniji ljubavi i naklonosti koje gajimo za neke ljude.

Naša sagovornica iskreno priznaje da naiđu momenti kad kaže “ne mogu više, umorna sam”, ali sve što joj nije potaman stavi “ad acta”.

- Da se ne lažemo. Da je lako, nije. Na spavanje idem sa mišlju “šta sutra”. Raspored je gust i treba sve postići. Naiđu momenati kad kažem: “Ne mogu više, umorna sam”, ali sve što mi nije potaman stavim “ad acta”. U prvom planu je ono što moram, ali i volim i želim da radim. Ponekad kad odvedem Dariju u vrtić, vratim se u krevet da odspavam još sat-dva i prikupim energiju, a onda kreće novi krug obaveza. Ali, ne žalim se. To je život o kojem sam maštala. Naporno je, ali i prelepo, zato taj napor i ne osećam.

Želja Ljiljane Jakšić da oseti čari majčinstva svojevremeno je izazvala lavinu komentara, ali ona se nije ustručavala da pomera granice. Ćerku je rodila u 52. godini, a o odluci da se podvrgne vantelesnoj oplodnji i da sama odgaja dete hrabro je govorila u javnosti.

- Kada me žene pitaju za iskustvo kroz koje sam prošla, uvek im kažem ono što je mene vodilo napred - ogromna želja da postanem majka i upornost da ostvarim taj cilj. Upornost urodi plodom u većini situacija, bar je tako bilo u mom slučaju. Jedini recept je ljubav. Nema mesta strahu, pogotovo što je to priča koju vode lekari. Kada se prepustite stručnim rukama, na vama je samo da pratite uputstva koja dobijate. Posle svega što sam prošla mogu da kažem samo jedno - vredelo je.

Glumica, koja je niz godina zaštitni znak Skadarlije, zahvaljujući saradnji sa „Turističkom organizacijom Beograda“, boemski duh nekadašnjeg Beograda pronosi širom Evrope, pa je tako svoj umetnički program predstavila u Moskvi, Briselu, Beogradu... Svake druge nedelje, tačno u podne, u „Muzeju Vuka i Dositeja“ izvodi monodramu “Moj otac Vuk Karadžić.”

- Reč je o emotivnoj ispovesti Mine Karadžić, jake i važne žene u našoj istoriji, o životu njene porodice. Dobila sam divne kritike za ovu prilično zahtevnu ulogu, a i publika rado dolazi jer im predstava daje niz značajanih informaciju, budi emocije i omogućava da zakorače u neka davna vremena. Posle dugog dana u Skadarliji kući se vraćam kontuzovana od umora, ali čim otvorim vrata i ugledam moje divno malo biće kako spava, zaboravim na sve brige i zahvalim Bogu na sreći kojom me je blagosiljao. Ovo što imam ne bih menjala ni za šta na svetu.