Zoran Pajić, Stefan Buzurović i Žarko Stepanov - fantastični trio iz “Istina i laži”

Već prvog dana emitovanja postala je jedna od omiljenih porodičnih serija u Srbiji, dogodovštine njenih junaka pratio je milionski auditorijum, a šta se sve dešavalo kada bi se kamere ugasile za “Hello!” otkrivaju tri glavna aktera “Istina i laži”.

Glumci, koji su u međuvremenu postali veoma dobri prijatelji, uglas kažu da žale što je završeno snimanje i pričaju nam kako je Stefan na set dolazio motorom i hoverbordom, Zoran palio papiriće usnulom Žarku pred nosem i to snimao i delio na društvenim mrežama, dok ih je Žarko sve “izluđivao” ponavljanjem hita Elvisa Prislija na gitari.

Pred njima je zaslužena pauza koju će delom provesti na moru sa dragim ljudima, a delom radno, jer ih čekaju nove poslovne obaveze.

Žarko: Kada sa nekim dve godine snimate svaki dan, hteli to ili ne, postanete porodica. Ovaj projekat me je spojio i sa kolegama sa kojima pre nisam pio kafu, jer nije bilo prilike, a sada idemo jedni drugima na rođendane i slave. Dobio sam nove prijatelje.

Stefan: Svi slavimo „Svetog Nikolu“, pa je suviše komplikovano da se obilazimo. (smeh) Ali, svakako smo manje-više u kontaktu, preko zajedničke grupe na „WhatsAppu“ uključeni smo u životna dešavanja i redovno jedni druge izveštavamo o svemu. Posebno sam uživao kad bismo se posle seta Bule, Feđa, Bane organizator, Miša Vukobratović i ja našli na klopi i piću. Mi smo bili kafanska ekipa. Ne često, ali događalo se.

Zoran: Većinu sam znao od ranije, na primer Buzura. Imali smo istog profesora, Pecu Ejdusa, on je generacija posle mene. Nisam poznavao Janu Milić, a u njoj sam stekao prijatelja, pravog i iskrenog, za sva vremena. Od početka se naša trojka, mislim na Bojanu Ordinačev, Žarka i mene, lepo uklopila, pa smo nastavili da se družimo. Umeli smo da odemo na piće i pričamo šta se sve dešavalo na setu. A i to je dokaz da smo uživali u tome što smo radili.

Priželjkujete li nastavak i hoće li ga biti?

Žarko: Naravno da priželjkujemo, ne vidim ko ne bi to želeo, iz različitih aspekata. Volim da radim, najviše uživam u pozorištu, ali ova serija nam je omogućila da postanemo prepoznatljivi i otvarila nam i druge mogućnosti. Lepo je kad vas ljudi svako veče gledaju, lepo je saznanje da ste nekom ulepšali dan, makar na jedan sat, da su zaboravili na sve probleme koje su imali i razgalili se uz omiljene likove.

Zoran: Želeo bih da se nastavi, naravno, ali najbitnije je što i publika to želi. To je jedino merilo. Za sada nemamo nikakvu informaciju.

Stefan: Voleo bih da se nastavi, pre svega zato što je retkost da jedan ovakav projekat funkcioniše tako da cela ekipa “klikne” i ukači se toliko dobro da se sve vreme držimo zajedno i postanemo tim koji se svojim radom svakodnevno borio za uspeh. Uspeh je, iskreno, neočekivan. Drugi razlog je upravo zbog publike, jer sve ovo radimo zbog njih. I susreti na ulici velika su satisfakcija i potvrda kvaliteta našeg rada. Time je opravdan svaki sat proveden u studiju.

Da li je neko od vas priželjkivao ulogu onog drugog?

Žarko: Kod mene nije bilo takve želje, iako sam na kastingu radio lik Nikole, ali drago mi je što sam ipak dobio Slobu. Ne znam da li bih se snašao u toj ulozi i mislim da su u “Smart Media Production” dobro ocenili šta ko treba da igra.

Zoran: Kasting je odlično odrađen i to nam je pomoglo da što bolje iznesemo likove. Ni ja nisam poželeo neku drugu ulogu, moja je neponovljiva. (smeh) Iskreno, ne mogu nikog drugog da zamislim da igra Pavla osim Stefana, kao što smatram da niko nije bolji za Slobu od Žarka. Za Nikolu ne znam, možda. (smeh) Svi glumci su dobili ono što su zaslužili.

Dobro, a sad iskreno?

Stefan: Najiskrenije, nisam priželjkivao nijednu drugu ulogu, niti mogu da zamislim sebe u nekom drugom liku.

Šta vam je bilo najteže za ove dve godine koliko ste radili seriju?

Žarko: Najteže mi je bilo kad snimam od sedam ujutru do sedam uveče, onda pola sata kasnije imam predstavu i igram je do pola jedanaest, pa kući dođem u ponoć, a sledećeg jutra u šest me čeka auto i vozi na novo snimanje. Taj rolerkoster mi je bio naporan, ali i na to se navikneš, nekako se ubaciš u ritam. Istine radi, ne znate odakle vam ta snaga. Valjda uveče, negde oko sedam, utrnete, pa onda možete da igrate do besvesti. S druge strane, u odnosu na Zorana i Stefana nisam imao toliko snimajućih dana, a oni su bili maltene u svakoj epizodi, pogotovo u prvoj sezoni. Ja sam imao po 10-15 snimajućih dana u mesecu, što mi je bilo potpuno okej, ali dosta igram u pozorištu i zbog toga mi je nekad bilo naporno. Sve ostalo je bilo dobro, imali smo sjajne uslove.

Zoran: Šalimo se da Žare zbog tog tempa ima dobru liniju, dok sam se ja u prvoj sezoni ugojio deset kilograma, pa smršao isto toliko u pauzi, a onda u drugoj sezoni opet nabacio desetak kila. To mi je bilo najteže, mada kažem da sam sam kriv i samom sebi najteži. Što se ostalog tiče, bukvalno ništa mi nije bilo teško. Svaki dan sam jedva čekao da odem na snimanje, nije mi bio problem ni to što smo radili i po 13 sati, ni što bih, čim dođem kući, počinjao da učim tekst za sutra, ni što smo snimali ne znam ni ja koliko scena zaredom. Rad sa ovim ljudima pričinjavao mi je radost, jedva sam čekao da dođem na set i družim se sa drugarima. Kao u vrtiću. (smeh)

Stefan: Meni je najteže padalo što nisam provodio onoliko vremena sa porodicom koliko je trebalo, što sam propustio neke momente Nestorovog i Klarinog odrastanja, koje je Danijela zabeležila kamerom, i što nisam provodio vremena koliko sam želeo sa bakom i dekom koji su nedavno, jedno za drugim, preminuli.

Zoran: Moram da kažem da je Stefan najbolji tata na svetu, sve je nadoknadio u toku pauze, svaki trenutak koji je propustio. Ma, tvrdim da je najbolji ćale na svetu!

Stefan: Prestani da me hvališ, neću da te usvojim, rekao sam ti šest puta.

Zoran: A što? Šta mi fali?

Reklo bi se da je Stefan bio zadužen za dobru atmosferu na setu?

Zoran: Dešavalo se da nam koncentracija potpuno padne kad smo snimali po 12-13 sati dnevno, da nam se prispava i da ne znamo šta pričamo od umora, a onda dođe on i sve nas podigne. Vrištali smo od smeha zbog njegovih viceva i vratolomija. Svi su imali dobru energiju, a Buzur nas je uvek dizao.

 

Stefane, kako to radite, u čemu je tajna?

Stefan: To ne može na silu, to je dar. (smeh) Tajna je u tome što su oni imali razumevanje i za moje glupe fore i olakšavali mi "posao". Fora je u uživanju sa divnim ljudima.

Zoran: Moram da spomenem Dušana Kaličanina i Anju Mit, koji su takođe bili zaduženi za dobru atmosferu, pogotovo u tandemu. Kad sam snimao sa njima, nisam mogao da se uozbiljim, ponavljali smo scene po nekoliko puta. Njih dvoje u kadru - ludilo!

Šta ste radili u pauzi?

Žarko: Znao je da dođe na dva točka, ne znam kako se ono zove.

Stefan: Hoverbord. Inače, nismo imali mnogo vremena za „bleju“, radili smo udarnički.

Žarko: Jednom je došao motorom. I tako to. (smeh)

Zoran: Moje aktivnosti tokom pauze svodile su se na ležanje na trosedu, jedenje i gledanje šta drugi rade.

Žarko: Zato si, kad zaspim, umeo da me čačkaš, pališ papiriće ispred mog nosa, guraš mi olovku u uvo...

Zoran: Pa kad si mi zauzeo mesto.

Žarko: I da to obavezno snimiš i okačiš, da bi tvoji fanovi gledali kako me maltretiraš.

Žarko, jeste li ih vi dovodili u red jer delujete najstrože?

Žarko: Ne, ja sam tada obično spavao na kauču u kuhinji. Mnogo sam propuštao. (smeh)

Zoran: Mi smo bili tri musketara, a Žare je bio glavni za muziku.

Žarko: Uzmem gitaru i odem u neki kutak studija i kao na ekskurziji sviruckam nešto za svoju dušu.

Stefan: Znalo se da kad gitara nije u zajedničkoj prostoriji, to Žarko ili Đorđe Kreća sviraju nešto na setu.

Žarko: Tako sam ubijao vreme.

Zoran: Znalo se da će scenu početi i završiti Elvisovom pesmom, koju sam naučio na pamet. Bukvalno, tu jednu stvar pevao je godinu dana. I sad znam reči.

"Istine i laži" su vam donele ogromnu popularnost, a kakve promene su se desile u vašem privatnom životu?

Zoran: Nije bilo vremena ni za kakve veze, ako nas to pitate. Bukvalno nisam viđao roditelje, prijatelje, nikog, samo kolege. Pošto smo svi mi profesionalci, sem prijateljstava ničeg drugog nije bilo među nama. "Istine i laži" su nam centar života. Verujem da su stekle toliku popularnost zahvaljujući našoj ogromnoj posvećenosti i tome što smo dali sve od sebe, svoje vreme, živce i talenat.

Žarko: Uspeo sam samo da renoviram stan. To je jedina velika promena u mom životu. Inače, uživam u sređivanju enterijera, volim time da se bavim.

Stefan: Kad imaš malu decu, kao što je sa mnom slučaj, svakog dana se nešto menja. Uživam gledajući ih kako rastu.

Da li je kod vas zaživela čuvena, neprincipijelna koalicija “tata i ćerka”?

Stefan: Nismo se podelili. Njih dvoje su evidentno konformisti, po sistemu šta im kad odgovara.

Idete li uskoro na odmor ili imate još obaveza?

Žarko: Idem početkom jula, jer mi u septembru počinju probe za predstavu "Brodvejske vragolije" Nebojše Bradića, u „Teatru T“, mojoj matičnoj kući. Zato sam odlučio da odem rano na more, iako nemam taj običaj. Biću negde u Španiji.

Sa lepšom polovinom, naravno?

Žarko: Naravno, to vi kažete. (smeh)

A gde ćete vas dvojica?

Stefan: Radujem se odmoru, kombinovaćemo more i tradicionalno planinu Goliju. Idemo u Deviće, najlepše selo u zapadnoj Srbiji, gde imamo vikendicu. Obožavamo da tamo provodimo vreme sa divnim ljudima, u prirodnom ambijentu koji nas apsolutno relaksira od svega što preko godine preživljavamo u gradu. Deca mogu da se igraju do mile volje. Devići su aspolutni raj. Naravno, moraću i ja da kombinujem odmor i posao, pošto trenutno snimam edukativni serijal za najmlađe "Fin tim školica", nešto potpuno drugačije od svega što se kod nas prikazivalo. Radim i novu seriju Siniše Pavića, "Junaci našeg doba", a angažovan sam i u dva televizijska projekta.

Zoran: Idem malo do rodnog Požarevca da obiđem svoje i posvetim im pažnju, pošto to nisam uspeo u ovih godinu dana. (smeh) Potom ću malo na more, a onda me od 15. avgusta očekuju probe za predstavu "Strah od leptira" sa Dušanom Kaličaninom, u UK „Vuk Karadžić“. Radujem se tome i nadam se da će biti dobra predstava.

 

Žarko: Mnogo se radi, ali mi smo još mladi pa sve to na nogama izguramo. Međutim, posle stigne na naplatu. Treba naći neko svoje mesto, kao što Stefan ide u planinu, napraviti balans. Da se ne ponavljam da bi trebalo i da se zdravo hranimo, a teško je to primeniti, pogotovo u našem poslu. Kad god imam priliku, trudim se da uradim bar nešto što je vezano za zdraviji život. Inače volim fudbal, da vozim bajs, da treniram i budem pored vode.

Kako biste opisali jedan drugog u tri reči?

Stefan: Žarko je častan, tačan i drag, a Zoran je dobar, mio i privržen. Rekli ste sa tri reči. (smeh)

Zoran: Žarko je veliki emotivac, to zna da izrazi kroz muziku i pesmu, i svaka mu čast. Osim toga, čovek može da se osloni na njega. Kad god ga pozovem, znam da će biti tu. To je njegova osobina. Stefan je stabilan, odličan otac i muž, i neko koga takođe mogu da pozovem u pola dana ili noći, i da računam na njega. Za sve. Nisam skoro upoznao tako duhovitog i talentovanog čoveka. I Žarko je veoma talentovan.

Žarko: Sad ste me zatekli. Zoran je vrlo dobar čovek, previše dobar. Znate one ljude koji imaju strpljenje sa svima da razgovaraju, svima da pomognu... Plašim se da neko tu njegovu dobrotu ne iskoristi. Stvarno. Dobar je kolega. Stefan ima stav koji mi se dopada. Na primer, Zoki će na neke stvari da pristane i nećemo znati da li mu to odgovara, dok se Stefanu vidi kada mu nešto ne prija, i ja to apsolutno podržavam. Kad je o poslu reč, obojica su veoma odgovorni. Za Stefana, baš kao što je Zoki napomenuo, mogu da kažem da je dobar otac i suprug, da drži sve konce u rukama. On je i hedonista, voli život. Zoki je veliki drug, dobar partner. Uvek mi je neprijatno kad treba ovako nešto da pričam, znaju oni odlično šta mislim o njima. Uostalom, ne bismo mi sad sedeli ovde i razgovarali sa vama da ne prijamo jedan drugom.