Marija Savić-Stamenić: Kada sam nervozna volim da usisavam || Hello Magazin!

Nedavno ste napustili „Radio-televiziju Srbije“. Šta je bilo presudno da donesete takvu odluku?

- Mislim da sam i sebe na neki način iznenadila. Ne ide se tek tako sa „RTS-a“, posebno kada ste urednik i voditelj “Dnevnika”. Ali, kada ostvarite ciljeve koje ste zacrtali, poželite da otvorite neka nova vrata, da probudite u sebi novu energiju i motivaciju. Uticalo je i to što sam 2004. odbila ponudu Aleksandra Tijanića da sa „B92“ pređem na „Radio-televiziju Srbije“. Iako sam za pola godine ipak završila na „Javnom servisu“, ostalo mi je dovoljno vremena da se pokajem što nisam imala dovoljno hrabrosti da nešto menjam.

Zašto ste imali potrebu da to uživo saopštite?

- Želela sam da, pre svega, zahvalim gledaocima. Nisam mnogo razmišljala. Poželela sam to da uradim i uradila sam. Nisam očekivala da će dve rečenice pred kraj emisije tako odjeknuti.

Mnogima se učinilo da ste jedva zadržali suze. Greše li?

- Ne greše. Odlazak sa „Radio-televizije Srbije“ emotivno mi je teško pao, 15 godina je dug period. Tamo sam rasla i razvijala se kao novinar. Od reportera do urednika i voditelja. Korak po korak, stepenicu po stepenicu. Ljudi koji su bili uz mene na tom putu beskrajno će mi nedostajati. „RTS“ je zaista bio moja kuća, a iz svoje kuće nije lako otići, ma gde išli.

O čemu ste razmišljali tog trenutka?

- Da ne smem da zaplačem, jer imala sam i teže situacije u studiju, mnogo teže. Čak i tada sam uspevala da se kontrolišem. Ovo je samo bila emocija koja se na trenutak videla, mada to nisam želela.

Jeste li očekivali ovoliki odjek i da li ste mogli da pretpostavite koliko ljudi vas voli?

- Nisam očekivala ništa, jer živimo u vremenu kada najdalje odjekuju uvrede, psovke i svađe. A ja nisam uradila ništa od toga. Samo sam rekla “hvala”. Onda su drugi ljudi osetili potrebu da meni kažu ono što misle i osećaju. Beskrajno sam ponosna na sve poruke i reči koje sam čula od kolega, od ljudi koje poznajem, ali i od onih koje nikada nisam videla. To je moj najveći uspeh.

Svi su komentarisali da odlazi jedna od najlepših voditeljki. Prija li vam to?

- Naravno. Ne znam nikoga kome to ne bi prijalo.

Šta su vam ukućani rekli kad su čuli šta planirate?

- Podržali su me. Najviše su me iznenadili roditelji koji nisu rekli ono što bi, možda, bilo očekivano - da bi trebalo da ostanem na sigurnom.

O vama privatno gotovo se ništa ne zna. Da li je to slučajno ili namerno?

- Ni slučajno, ni namerno. Ja nisam samo voditelj i televizijsko lice, već pre svega novinar, i nikad nisam imala potrebu da govorim o privatnim stvarima, što ne znači da ih krijem.

Jeste li udati, imate li dece?

- U braku sam 13 godina, imam dvoje dece. Vuk ima 12, a Lena 9 godina. Oni su smisao mog života. Sve što radim, radim za njih.

Prošle godine u septembru navršilo se dve decenije otkako ste u Beogradu. Koliko se grad promenio od tada?

- Lepši je, uređeniji. Ali, ono što se nikad ne menja je šarm kojim Beograd sve osvaja.

Koja delove posebno volite?

- Porodilište “Narodni front”. Tamo sam doživela najsrećnije trenutke, u decembru 2006. i julu 2010. godine.

Imate li omiljenu kafanu?

- „Sokače“ na Dorćolu. Tu se uvek najbolje provedem.

Posećujete li često rodno Trebinje?

- Dva, tri puta godišnje. Rođena sam u Trebinju, ali sam odrasla u Gacku, gde mi i danas žive roditelji i brat sa porodicom. Ipak, Trebinje je za mene najleši grad na svetu. Miris Mediterana, ukus Hercegovine. Savršen spoj. Beograd je na jakoj drugoj poziciji.

Pred kamerama ste uvek ozbiljni. Kakvi ste privatno, koliko se te dve Marije razlikuju?