Lidija Vukićević: Što sam starija sebi sam sve zanimljivija i draža

Fotografije Lidije Vukićević u kupaćem kostimu, povezane sa činjenicom da je nedavno napunila 57 godina i to javno obelodanila na Instagramu, uz utisak koji se neminovno nameće - da je istinski zadovoljna žena, navele su nas da sa glumicom porazgovaramo o njenom odnosu prema životu, godinama i fizičkom izgledu. Ovih dana na društvenim mrežama kruži šala kojoj se i sama smeje. Ako je suditi po FaceApp-u, aplikaciji koja je zaludela svet, a koja pokazuje kakvo ćemo lice imati u starosti, Lidija će za trideset godina izgledati identično kao danas. Da li ju je baš to ohrabrilo da 20. jula proslavi rođendan sa znanima i neznanima, interesujemo se na početku razgovora za “Hello!”.

- Uvek obeležavam rođendane, jer je to moj način da zahvalim svakoj godini svog života. S tim u vezi, jedina želja mi je da sam zdrava. Kad imate zdravlje, imate sve. Ne zadovoljavam se malim stvarima. Ne očekujem da se desi nešto specijalno da bih bila ispunjena. Svakog dana sam srećna - i kad čitam knjigu u svojoj kući, i kad idem na pijacu.

Danas je retko čuti takav stav, kao što su retke i žene koje priznaju kada su rođene.

- Ja nemam taj problem zato što mislim da je svaka godina dar od Boga. Zar treba da se života stidimo? Ne krijem godine, sve su moje, ponosna sam na njih i nijednu ne dam. Što sam starija sebi sam sve zanimljivija i draža. Verovatno i zato što imam elementarnu zrelost - znam šta hoću, širi su mi vidici. Uvek sam bila fleksibilna, ali je s vremenom to došlo do izražaja. Moj duh pripada mladosti. Ponekad sam i detinjasta, što mislim da je dobra osobina. Dučić, u “Blagu cara Radovana”, ima divan opis naivnih ljudi za koje se obično misli da nisu mudri, ali to što olako poklanjaju poverenje samo je dokaz da su sačuvali ljudskost.

Neki se vode parolom “pamtim samo srećne dane”. Vi?

- Moj mozak automatski briše ružne stvari, tako je programiran. Nikad se nisam svesno trudila da zaboravim loše, jasno mi je da bez mraka ne bi bilo ni svetla. Ipak, moja svakodnevica puna je radosnih trenutaka koji “gaze” tužne. Često me prijatelji podsete kroz šta sam sve prošla, pa ih i nasmejem pitanjem da li je moguće da je tako bilo.

Kada biste mogli da vratite kalendar, šta biste promenili?

- Ništa, kroz isto bih prošla. Kad iz životnih lomova izađete sa iskustvom koje znate da definišete, kad steknete nauk koji umete da primenite, samo ste na dobitku. Često me ljudi pitaju u čemu je tajna mog pozitivnog stava. U slobodi. Hedonista sam, ali sam pre svega slobodan čovek. To je sloboda koja počiva na hrabrosti. Ne kažem, pravila sam i greške, ali i naučila lekcije koje su mi dale sigurnost.

Da li su vam godine donele i slobodu da, bez ustručavanja, kažete “okrećem novi list”?

- Ne okrećem list, menjam knjigu. Tu sam radikalna. Mnogo puta sam oprostila, ljudski je, ali oni koji vam nanesu zlo kad-tad će to opet uraditi. Kada me neko povredi ili izda samo se povučem, nisam svađalica i sve što imam da kažem u takvoj situaciji je: “Ubio si deo sebe u meni”. Nemam puno ljudi u najbližem okruženju, ali za njih sam spremna da učinim sve na ovom svetu, kao i oni za mene. Ne podnosim površnost - ili se dajem ili me nema. Ljudi uvek znaju na čemu su sa mnom, to je moja vrlina. Na kraju krajeva, nije problem ni osamiti se. Bolje biti zatvoren u sebe, nego bilo gde drugde.

Jeste li nekad požalili što ste se razveli, pomislili da je ipak lakše udvoje?

- Daleko od toga da je razvod nešto lepo ali, verujte mi na reč, ja sam se tada drugi put rodila. Draže mi je bilo da otvorim školu glume i trčim na sto strana, kako bih zadržala standard koji sam imala, nego što sam nekad uživala u mogućnosti da ništa ne radim već samo da uzimam. Prezirem izraz “samohrana majka”, a to što sam ostala sama sa dvoje male dece nisam doživela kao hendikep, već kao priliku da pokažem da sam borac. Izborila sam se. Pobedila.

Jasno je da su za vas godine samo broj. Postoje li, ipak, situacije u kojima se zapitate da li je ovo primereno za vas?

- Potičem iz izuzetno patrijarhalne porodice, vaspitana sam da poštujem i uvažavam druge, ali očekujem da i drugi poštuju moje izbore. To što sam oslobođena predrasuda spasilo me je u životu, pogotovo ako se ima u vidu kojom profesijom se bavim. Da li će ti ljudi, koji uzimaju slobodu da komentarišu moj život, biti uz mene kada budem rešavala neki krucijalni problem? Neće. To je sve što me zanima. Ja sam sebi jedinica za merenje vrednosti. Primereno je sve što meni odgovara. Ako imam figuru da ponesem usku haljinu koja će da istakne moju liniju, onda ću tako uraditi. Za sve treba hrabrosti, pa i za to.

Priznali mi ili ne, svi strepimo od starosti. Ima li istine u stavu da se lepe žene teže mire s promenama koje godine donose?

- To zavisi od ličnosti. Nemam pravo da budem nezadovoljna jer stasavaju moja deca koja su u godinama kada treba da im bude najlepše i najbolje. Ja moram da budem njihov vetar. Kada bih se sada trudila da izgledam kao da imam 25 godina - e, to bi bilo neprimereno. Poznajem žene koje se vode rezonom: “Izvela sam decu na put, sad je red na mene”. I ja to podržavam, do određene granice. Kao majka, želim da moji sinovi prolaze kroz sve najlepše što sam ja prošla i još prolazim. Cilj mi je da budem srećna pored njih, i oni pored mene, a nikako da izgledam kao njihovi vršnjaci. Dovoljno je što imam mlad duh koji mi omogućava da razumem njihove priče, uklopim se u njihove planove.

Ipak, kad budu videle vaše slike sa bazena, verujemo da će se mnoge žene zapitati: dobro, u čemu je štos?

- Ako postoji neka tajna, onda se može razotkriti iz svega što sam do sada ispričala. Da sam imala estetske operacije i ugrađivala neke plastike, to bi se već znalo. S vremena na vreme odem u laserski centar "Mirjan", tu radim "venus" i "zeronu", održavanje tela. Vodim računa o sebi od rane mladosti. Nema rezultata preko noći. Moja mama je bila prototip dame, nije tolerisala da sestra i ja izađemo iz kuće u stilu “može da prođe”. Obe smo se više plašile šta će ona da kaže nego dečko sa kojim izlazimo. (smeh) Učila nas je da samo negovana žena odiše ženstvenošću, a kao profesor književnosti usmeravala nas je da razvijamo duh. Mnogo smo čitale i izgrađivale se kroz literaturu.

Kakav muškarac najbolje pristaje uz ženu kao što ste vi?

- Teško pitanje. Poveriću vam nešto: imam problem što u ovim godinama izgledam tako kako izgledam. Ako izađem sa mlađim muškarcem, krenu komentari u tom pravcu. Ukoliko me vide sa starijim, kažu “eno je s dedom”, iako “deda” ima tri godine više od mene. (smeh) Uživam u ljubavi, to je moj pokretač, drugo me ne zanima. Iz mog ugla gledano, godine su važne samo kad je vino u pitanju. Istini za volju, osećam poglede na ulici i dilemu koja ih prati, a onda se i sama malo zamislim i zapitam šta mi je činiti. (smeh)

Jeste li razmišljali da napišete knjigu u koju biste smestili sve lepe i ružne trenutke, ljude koje ste sretali, one koji su vas voleli i u koje ste vi bili zaljubljeni?

- Jesam, ali sam u galijamatasu silnih pisaca koji trenutno objavljuju knjige shvatila da nije vreme za to. Kad se malo raščisti polje, možda nešto i napišem. Imala sam sreću u ljubavi, bila sam voljena i volela sam. Znala sam da dajem ljubav, a nekako sam uz sebe uvek imala muškarca koji je umeo da uzvrati na adekvatan način. Verovatno sam i svesno birala takve ljude jer prezirem površnost. Imala sam puno ljubavi u životu. Meni ništa ne znači sintagma “prva ljubav zaborava nema”, jer to mislim i za drugu, treću... (smeh)

Koji naslov biste izabrali za autobiografiju?

- Uzajamnost je reč koju najviše volim, koju smatram najlepšom. Na njoj se sve zasniva i iz nje sve polazi. Ljubav, sama po sebi, ne znači ništa. Uzajamnost je već nešto drugo, u svim sferama života.

Koja reč najbolje opisuje sadašnji period vašeg života?

- Sreća. Kad postanete većinski vlasnik sopstvenog života, ojačate, ne lutate već tačno znate šta hoćete, a uz to se i dobro osećate u sopstvenoj koži, možete reći da ste uspeli. Ja sam stvarno srećna.

Da li odlazak na godišnji odmor u Afriku spada u neko novo poglavlje, ispunjeno avanturama i novim iskustvima?

- Apsolutno. Avanturista sam i uvek mi je bila želja da posetim Afriku, pre svega Zanzibar. Živela sam širom sveta, Evropu poznajem u dušu, ostala sam zadivljena lepotom Iraka i Sirije, bila sam na Mrtvom moru, u Petri, u dolini reke Jordan gde je sveti Jovan krstio Isusa, obišla Vavilon... Obožavam civilizacije koje su nam, uprkos svemu, ostale nepoznanica. Iznova me fasciniraju ljudi koji su stalno nasmejani, iako ne poseduju ništa. Uvek pomislim da tražimo previše jer je za sreću potrebno tako malo.