Severina Kojić: "Buđenje" nekad zna da bude bolno, ali za život više nego korisno

U poslednjem intervjuu za “Hello!” u martu ove godine Severina nam je ekskluzivno otkrila da će po treći put zapevati pred beogradskom publikom. Obećano - ispunjeno. Veliki koncert u okviru turneje “The Magic Tour” zakazan je za 23. novembar u “Štark areni” i, kako nam je rekla, sve je spremno za novi spektakl na starom mestu. Budući da je turnejom “Dobrodošao u klub” postavila nove standarde, očekivanja Beograđana od predstojećeg koncerta opravdano su visoka.

U razgovoru sa regionalnom pop-zvezdom saznali smo kako teku pripreme za “The Magic Tour” i koliko magije i dalje ima u onome što radi pune tri decenije. Uz prepoznatljivi osmeh, koji otkriva energiju devojčice i prodoran pogled kroz koji se vidi mudrost zrele žene, četrdesetsedmogodišnja Splićanka otkrila nam je i koliko se njena dominantnost na sceni preslikava na privatnom planu, kako se postaje srećan i ko je zapravo Severina.

Očigledno je da ste u izuzetnoj formi. Kako održavate kondiciju i koliko je to važan faktor kada odlučite da krenete na turneju?

- Odmalena sam disciplinovana po tom pitanju, tako da ne namećem sebi torturu da moram da vežbam pred koncert. Sa devet godina počela sam da pevam, prvu ploču snimila sam sa 17, a tri godine kasnije, kada sam objavila i drugi album, krenula sam na prvu turneju. Četiri meseca nastupali smo svakim danom osim ponedeljka, a nekad smo imali i po dva koncerta dnevno. Tada sam naučila dosta toga, i dobrog i lošeg, što i danas pamtim, ali najvažnije je da mi nikada ništa nije bilo teško. Svoj posao radim iz zadovoljstva i uvek to činim srcem. Šta god da sam radila, od koncerata do pozorišnih predstava, radovalo me je da na probu dođem prva i odem poslednja. Nemam problema čak i ako traje pet sati. Uvek želim da naučim što više. Imala sam sreću da mi se ukažu dve prilike da glumim glavne uloge u “Hrvatskom narodnom kazalištu”. Prvo 2003. u “Karolini Riječkoj”, a četiri godine kasnije u “Glembajevima”. To vam je otprilike kao kada bi neka glumica snimila 12 albuma. Sa rediteljem Jagošem Markovićem napravila sam predstavu u sopstvenoj produkciji. Dobila sam kritike da sam odigrala izvrsnu monodramu, i tek sam se retroaktivno prepala. Nisam imala pojma šta znači ta forma, ali se nisam ni opterećivala time dok smo je pripremali. Za mene je to bilo samo “uživljavanje” u priču koja mi se sviđala. Zato je i uspelo.

Pojedini mediji nisu pisali istinu i možda je trebalo da ih demantujem, ali moj život, jednostavno, teče mimo drugih

Iz ugla publike, vaš posao satkan je od glamura i sjaja. S druge strane, vaše kolege sklone su da se požale na ne baš idilične okolnosti.

- Svaki čovek na ovim našim prostorima mogao bi da se žali, ali kada radite ono što volite, to ne predstavlja obavezu ni teret. Kad mi je nešto teško, onda to i ne radim. Pet godina nisam davala intervjue jer mi se to nije radilo. Pojedini mediji nisu pisali istinu i možda je trebalo da ih demantujem, ali moj život, jednostavno, teče mimo drugih. Mislim da bi trebalo da se svako toga pridržava, da sam za sebe definiše pojmove kao što su lepota, sreća i ljubav, i da tome teži. Treba se, naravno, suočavati i sa teškim situacijama, ali ne smemo sebi stvarati presiju.

Izjavili ste da se poslednjih godina o vama piše i priča toliko neistina da biste mogli da se bavite samo demantijima. Ipak, zapitali ste se jeste li pogrešili što dajete premalo intervjua jer se granica između istina i laži tako lakše zamagli. Zbog čega ste napravili distancu od medija, da li je to bio neki oblik samoodbrane ili revolta?

- Sada mogu da pobedim samu sebe. Kada sam to rekla, možda sam verovala da sam isključivi krivac, ali više ne mislim tako. Ni po jednoj tački optužnice. (smeh) Prošle godine bih vam, verovatno, rekla da sam proživela neke teške trenutke, ali sada mogu da kažem da je moj život prebogat i strašno zanimljiv. Od malih nogu sam se družila sa pametnim ljudima - piscima, pesnicima, slikarima, kompozitorima... To je veliko bogatstvo. Kada dozvolite da u vašoj glavi nešto bude bitno, onda postaje bitno, a kada odlučite da je nebitno, tako i bude. Sreća nije jednostavna stvar, ona se mora vežbati.

Sreća nije jednostavna stvar, ona se mora vežbati

Ali “mišići” nisu uvek spremni za tu “vežbu”, zar ne?

- Mislim da je to najteže u životu. Moramo trenirati i naše misli, one nas određuju. Osim toga, u zanimanjima koja su javna, ego ume da bude izuzetno velika prepreka. Ako poverujete kada o vama pišu dobro - gotovi ste. Isti slučaj biće ukoliko napišu nešto loše, jer nećete moći da se nosite s tim. Dva najbolja saveta dobila sam kad sam bila mala od moje teta-Lepe. Rekla mi je da uvek nosim čarape, ali nikako one sa likrom, jer na bini noga izgleda bolje, i da nikad ne poverujem u svoju fotografiju u novinama, pošto bih mogla pomisliti da sam to sve ja, a zapravo su darovi od Boga koje sam dobila po rođenju. Stvar je samo u tome kako ih osvestiti i na najbolji mogući način iskoristiti. Tek kada osvestite sebe, možete osvestiti ono što radite. Ujedno, mislim da je to najteža lekcija. “Buđenje” nekad zna da bude bolno, ali za život više nego korisno.

“Buđenje” nekad zna da bude bolno, ali za život više nego korisno

Ko je zapravo Severina, ona bez scenske šminke, zaštićena od tuđih predrasuda i oslobođena sopstvenih strahova?

- Mislim da nema razlike između mene na sceni i van nje, ali nemamo priliku da često ovako razgovaramo, kako biste se u to i uverili. (smeh) Nisam luda da svakog dana idem na televiziju, to rade samo političari jer moraju uveravati narod da su super. Mi ne moramo ništa, naše pesme su sve što ljudi žele da čuju. One koji me vole ne zanima ništa drugo sem moje muzike.

 

Za mnoge ste ideal lepote i sinonim za savršenu ženu. Koliko se obazirete na diktate „beauty“ industrije i teror mladosti koji vlada, i u kojoj meri šminkom stvarate tu “magiju”?

- Zapravo, privatno se skoro uopšte ne šminkam. Stavim samo, što kaže moja prijateljica, dva “zareza” na oči i izađem tako s namerom da budem neprimetna, ali me nekako prepoznaju. (smeh) Čak su mi rekli da sam bez šminke puno lepša. Kažu mi i da bolje izgledam uživo nego na ekranu. Po svemu sudeći, najbolje bi bilo da izbegavam mejkap i da se ne pojavljujem na televiziji. (smeh)

Kako se nosite sa predrasudama?

- Za razliku od političara ili sveštenika, ja nisam neko ko bi trebalo da bude uzor. Izabrala sam poziv zabavljačice i od mene se i ne očekuje više. Sve što preko toga napravim i naučim činim za lično zadovoljstvo. Besmisleno je meriti ljude po nacionalnosti, obrazovanju ili nečem trećem. Za mene postoje samo dve vrste - dobri i loši. Trebalo bi da odbacujemo stečene obrasce, da težimo jednostavnosti. Odmalena smo naučeni da nam mama stavi predivnu mašnicu u kosu, pa odrastamo sa željom da uvek budemo doterani i onda, ako kroz život na glavu ne staviš neki raskošan šešir, ne budeš srećan. Zapravo bi trebalo težiti tome da budemo zadovoljni i sa najobičnijim šeširom od slame. Ako si srećan i u tom izdanju, bićeš srećan uvek.

Sreća na emotivnom planu možda je i najveći izazov. Da li je za kvalitetan odnos bitno da su muškarac i žena pre svega prijatelji, pa tek onda ljubavnici, ili je privlačnost preduslov za bliskost?

- Idealno je kada vam je partner prijatelj sa kojim si jako strastven.

Šta je po vama ultimativni dokaz ljubavi muškarca prema ženi?

- Kada upozna sve vaše mane, zna sve najgore o vama, a i dalje vas voli.

Na sceni ste dominantni i izgleda da sve držite pod kontrolom. Da li i privatno volite da vodite glavnu reč ili rado pristajete da drugi brinu o vama?

- Nažalost, kod kuće nisam kao na sceni. Treba to naučiti. Svim ženama savetujem da budu jako razmažene, da pre svega vole sebe. Ako se u vezi ne osećate dobro, ne tražite razlog u drugima, već u vama samima. Ako ljubav i poštovanje ne nosite u sebi, ne možete očekivati da ih dobijete od druge strane. Samopoštovanje je preduslov svega. Što, opet, vodi do toga da moramo znati sopstvene granice, kojih često nismo svesni, pa postajemo tužni i nesrećni.

Ako ljubav i poštovanje ne nosite u sebi, ne možete očekivati da ih dobijete od druge strane

Iz vašeg iskustva, koliko je teško spoznati sopstvene granice?

- Antoni de Melo napisao je jednu zanimljivu knjigu, koju je počeo pričom o orlovom jajetu ostavljenom u kokošinjcu. Orlić koji se izlegao rastao je sa kokoškama, kljucao zrnevlje sa zemlje i radio sve što i one. Jednog dana pogledao je ka nebu i video predivnog orla kako leti. Pitao je koja je to ptica i kokoške su mu rekle, a on je spustio pogled i nastavio da kljuca. Okruženje, dakle, mnogo utiče na nas. Međutim, postoji i nastavak priče - orao je na kraju poleteo. A i ja sam.