Ana Lečić za "Hello!": Teško da će ocu i bratu bilo koji moj muškarac biti dovoljno dobar

Ako je i bilo “nevernih Toma” koji su dovodili u pitanje njen talenat, ulogom Olge u seriji “Dug moru” Ana Lečić lako ih je razuverila. Kada je nakon poslednjeg kruga kastinga saznala da će debitovati kao glumica, ćerka legendarnog Branislava Lečića iskoristila je poznato prezime kao dodatni motiv da i struci i publici pokaže svoju autentičnost. Studentkinja treće godine glume na Fakultetu savremenih umetnosti u klasi Vide Ognjenović u prvom intervjuu za “Hello!” govori o borbi sa predrasudama i otkriva zbog čega je odlučila da krene očevim stopama.

Kakve su reakcije profesora i kolega na vašu prvu ulogu?

- Presrećni su što sam bila deo tog procesa. Svi su došli na premijeru. A profesorka Vida Ognjenović na frižideru je napisala podsetnik da pogleda prvu epizodu, jer, inače, ne gleda televiziju. Rekla mi je “Odlično, hani”, tako me zove, i dodala da je lepo da ne “prodajem” lice. To sam razumela kao kompliment - da nisam išla na izgled, već na pokazivanje onoga što dolazi iznutra, a to mi je i bio cilj. Naša profesija je takva da ima dosta ljubomore i sujete. Zato je divno kada vas okružuju ljudi koji su iskreno srećni zbog vaših prvih koraka.

Kako je sve to izgledalo iza kulisa?

- Da ne zvuči lažno optimistično, ali bilo je sjajno. Počeci su uvek teški i, mada mnogi misle drugačije. Glumački posao nije baš med i mleko. Po ceo dan provodite na setu, mesec dana ste van kuće i uz to, u mom slučaju, fakultet dosta propati. To su situacije kada ste u minusu, ali nekada, da biste dobili, morate nešto i da izgubite. A ja sam dobila mnogo. Srećna sam i ponosna što sam na početku karijere deo nečeg tako hrabrog, što ne udovoljava masi, već traži svoju publiku.

Pročitajte i: Ana Lečić - Lakše mi pada ljubljenje sa ženama, nego sa nepoznatim muškarcima

Našli ste se rame uz rame sa Vesnom Trivalić, Sergejom Trifunovićem i Draganom Mićanovićem. Kakvo iskustvo nosite?

- Jednom rečju - fantastično. To su majstori svog zanata, i ono što unose u svaki kadar i što su meni preneli iskustvom u punom smislu reči je dragoceno.

Jeste li imali tremu radeći sa tako zvučnim imenima?

- Bilo je i toga, naravno, ali ne treme koja parališe, već one pozitivne, koja dodatno motiviše. Mnogi bi na mom mestu utrnuli od odgovornosti. Međutim, objasnila sam sebi da mi je olakšavajuća okolnost to što sam student i, ako mi je ikada dozvoljeno da grešim - to je sada. Kad pogledam šta sam i kako uradila, definitivno vidim prostora za više i bolje. Ali ne zaboravljam da mi je bio prvi put. Ne želim da budem surova i previše kritična prema sebi. Učim kako da budem zadovoljna onim što uradim.

Pročitajte i: Ana Lečić - Zaljubila sam se u buntovnu Olgu, koja je borac za istinu

Iako je serija vaš prvi projekat, scenom vođenja ljubavi pokazali ste glumačku smelost. Jeste li se dvoumili da li to da uradite?

- U sceni sam nosila brushalter, osećala sam da tako treba. Olgi je bio prvi put, ona nije u potpunosti prihvatila svoje telo i reditelj je to prihvatio. Golo telo je nešto najprirodnije, tako smo se rodili. A intimni momenat sa drugom osobom je, kao sastavni deo života, i sastavni deo glume. Smatram da, ukoliko je umetnički pokriveno, doprinosi ideji i temi. I na to ne treba gledati sa gađenjem ili zgražavanjem - iskreno kaže Ana i dodaje:

-  Važno je dobro proceniti sa kakvim motivom se to od vas traži. Uraditi takvu scenu samo radi privlačenja publike je banalnost. Ali ako je u korist umetnosti, apsolutno podržavam. Nije uvek jednostavno prihvatiti svoj izgled sa svim nedostacima, i fizičkim i karakternim. Posebno u današnje vreme kada se teži perfekcionizmu i kada se operacijama prave naizgled savršena tela. Velika je borba prihvatiti sebe do kraja, ali naučiš da voliš to što jesi i kakav jesi.

Pročitajte i: Ana Lečić: Lakše mi pada ljubljenje sa ženama, nego sa nepoznatim muškarcima

Šta kažu vaši najbliži?

- Mama je ponosna, revnosno prati svaku epizodu. Ne stignemo, nažalost, uvek da budemo zajedno, ali kada sam u prilici, najviše volim da gledam sa njom. Brat je bio u Americi, nije mnogo ispratio. Ali mi je obećao da će odgledati sve odjednom kada se završi prikazivanje, što se verovatno nikada neće desiti. Ne želim nikome da stvaram presiju. Ivan i ja imamo potpuno opušten odnos i ne očekujem od njega da po svaku cenu prati ono što radim.

Jeste li strepeli od očevog mišljenja?

- Leka retko hvali, štaviše on je “strašni sud”, ali bio je vrlo zadovoljan. Prvenstveno mu se svidelo što se publici predstavljam ozbiljnom i studioznom ulogom. A bio je vrlo srećan i zbog ekipe sa kojom radim.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...

Sa njegovim znanjem i iskustvom, kraj sebe imate učitelja kakvog bi svako poželeo. Daje li vam savete i smernice
kako da gradite karijeru?

- Rekao mi je da onome što radim dam lični pečat, da sledim sopstveni osećaj, ali da ne poletim, jer je najvažnije ostati čvrsto na nogama. To je sve. Među nama postoji neki prećutni dogovor da se ne meša u ono što radim i da gradim karijeru u skladu sa mojim shvatanjima. Naravno, uvek je otvoren za razgovor i znam da bi mi se našao ukoliko zatražim.

Kako se nosite sa komentarima: “Lako je njoj da ide već utabanom stazom”?

- Danas je druga priča, ali kada imaš 18 godina, a neko te na taj način etiketira, ne možeš da ostaneš imun. Na tome mora da se radi. Učiš da se izmestiš iz takve atmosfere i prihvatiš da će svako imati neki komentar. Uvek ću biti Lekina ćerka, ali me to više ne pogađa na taj način. S vremenom oguglaš, fokusiraš se na rad. I kada te neko prepozna zbog tebe samog, nevezano za roditelje, dobiješ vetar u leđa koji ti podigne samopouzdanje i veru da vrediš, da nisi nečija senka - kaže Ana i dodaje:

- Sve je do percepcije. Ukoliko izabereš da gledaš sa pozitivne strane, negujući osećaj ponosa, možeš samo da dobiješ dodatnu motivaciju.

Pročitajte i: Branislav Lečić - Razvod je težak, to je poremećaj života

Neko vreme bavili ste se manekenstvom. Zbog čega ste odustali?

- Drago mi je da ste to pomenuli, da jednom za svagda razjasnim priču o meni kao manekenki, jer to nikada nisam bila. Ne znam kako se dogodilo da me u javnosti tako predstavljaju. Moj jedini dodir sa tom profesijom bio je u osnovnoj školi. Tada sam učestvovala na dve modne revije, što je bilo dovoljno da shvatim da manekenstvo nije za mene. Tinejdžerska želja kratkog daha, ništa više od toga.

Kada ste shvatili da je gluma to što želite?

- Oduvek me je privlačilo analiziranje tuđeg ponašanja i izazivanje reakcije drugih ljudi. Kao mala priređivala sam predstavice. Volela sam da zasmejavam sve oko sebe i da ispadnem potpuna budala samo da se oni “kidaju” od smeha. To mi je bila dovoljna satisfakcija. Sada, eto, glumim u dramama, što je valjda neki životni kontrast.

Emocije su važan alat glumačkog izražavanja. Koliko vam je u tom smislu bitna emotivna ispunjenost?

- Vrlo je bitna jer glumac sve crpe iz života.

Jeste li trenutno zaljubljeni?

- Nisam.

Pročitajte i: Branislav Lečić - Dođe trenutak kada si ljubavi gladan, ali je nema dovoljno

Kakvim ponašanjem muškarac može da vas osvoji?

- To je uvek teško reći. Ono što znam je da me sigurno odbijaju reči koje nisu potkrepljene delima. Bitno mi je da neko razume da ima nežno biće pored sebe, koje zna da neguje, što, naravno, treba da bude obostrano. Romantični su mi dugi pogledi u oči, mislim da tu mnogo “piše”, a najromantičnije kad sa nekim kliknem, kada se prepoznamo i ništa ne forsiramo.

Vaš otac ima crni pojas 3. dan u karateu. Reklo bi se da je spreman za obračun sa udvaračima.

- Ozbiljno se pripremio. Šalu na stranu, Leka je u tom smislu opušten, najbitnije mu je da sam srećna i da ne idem naivno glavom kroz zid. Teško da će ocu, kao i bratu, bilo koji muškarac biti dovoljno dobar, sve i da je meni savršen. Oni će ga uvek gledati s rezervom i distancom, ali daleko od toga da osećam neku presiju sa te strane. Naprotiv, imam apsolutnu slobodu i poverenje.