Ana Stamenković: Ljubav i kad je neuzvraćena, pokreće || Hello Magazin!

Ana Stamenković, lepo lice „RTS-a“ otkriva kako pobeđuje sujetu, zbog čega plavuše imaju prednost i da je ljubav lek za sve, čak i kad nije uzvraćena

Šta za vas znači biti deo tima „Radio-televizije Srbije“?

- Velika je to čast i još veća odgovornost. U „RTS-u“ sam od juna 1996. Paralelno sam studirala i radila. Nisam preskakala stepenike: bila sam reporter sa ulica, vodila vremensku prognozu, pripremala reportaže, izveštavala iz Skupštine... Od 2004. fokusirana sam na teme iz oblasti zdravstva.

Živite li u skladu sa načelima koje promovišete?

- Pokušavam. Novinari nemaju radno vreme, zbog brzine posla neredovno se hranimo, pijemo mnogo kafa, telefon nam zvoni u svako doba dana i noći, što ume da bude stresno. Za 43 godine navikla sam da osluškujem svoje telo, idem na preventivne preglede, ali pronalazim ventile u vožnji bicikla, izlascima, prirodi...

Jeste li se, izveštavajući iz kovid-bolnica, plašili da ćete se zaraziti?

- Od trenutka kada su se pojavili prvi pacijenti, naša ekipa pokušavala je da uđe u tu bolnicu. Kontakt sa obolelima od zarazne i smrtonosne bolesti zahtevao je posebne mere zaštite, a medicinski radnici u prvi mah nisu imali vremena da, uz sve svoje obaveze, brinu i o nama. Čim se ukazala prilika, ušla sam bez ustručavanja. Ni na trenutak nisam pomislila vredi li toliki rizik zarad nekoliko minuta reportaže. Imala sam potrebu i želju da prikažem požrtvovanost naših lekara, borbu da sačuvaju svaki život.

Pročitajte: Ekskluzivno za “Hello!” - Danica Karić predstavila sina Bogoljuba

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели ana stamenkovic (@anastamen) дана 19. Нов 2018. у 11:59 PST

Koga biste izdvojili kao sagovornika za pamćenje?

- Uvek je to “mali čovek” i njegova životna priča. Ponosna sam na moju kuću koja je pokrenula niz humanitarnih akcija, pre svega kampanju za doniranje organa “Produži život”. Dosta smo uradili za decu obolelu od retkih bolesti. Skoro smo u “Dnevniku 2” emitovali reportažu o devojčici koja ima spinalnu mišićnu atrofiju. U roku od 24 časa poslato je 20.000 poruka. Nedostaje još novca za njeno lečenje i ovo je prilika da pozovemo ljude da pošalju 797 na 3030. Nažalost, nije ona jedino dete kome je neophodna naša pomoć.

Ana Stamenković sujetu pobeđuje profesionalizmom

Koliko vremena provedete ispred ogledala pre nego što stanete pred kamere?

- Ne mnogo. Kolege iz šminkernice su vrsni profesionalci, začas nas srede. Privatno mogu da se spremim i za tri i za trideset minuta. (smeh)

Da li vam se dešavalo da sagovornik ne dođe na dogovoreno snimanje?

- Bilo je situacija da dan ili dva ranije neko otkaže, ali ne i da se ne pojavi bez objašnjenja. Češće mi je glavobolje zadavala “skalamerija” za direktno uključenje sa terena, tehnika ume da zakaže.

Na koji način se u vašem poslu pobeđuje sujeta?

- Pobeđujem je tako što se trudim da svaki zadatak obavim maksimalno profesionalno. Nastojim da ličnim primerom pokažem da umem i želim, da nisam tu tek tako.

Šta smatrate gubljenjem vremena?

- To što i kada ne moramo da telefoniramo, ne ispuštamo mobilni iz ruku. Skoro da smo zaboravili kako izgleda život bez „Instagrama“, „Tvitera“...

Pročitajte: Jelena Trivan za "Hello!" - Ne mislim na smrt, nego kako će Bjanka živeti bez mene

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели ana stamenkovic (@anastamen) дана 26. Авг 2018. у 8:33 PDT

U kojoj situaciji je prednost biti plavuša?

- U svakoj. Izvinjavam se drugim bojama. (smeh).

Da li vam je, dok ste bili klinka, pisalo po sveskama „Ana voli Milovana“?

- Ne, ali su mi redovno govorili kada bih rekla kako se zovem. I danas to često čujem prilikom upoznavanja.

Koliko Ana imate u telefonskom imeniku?

- Mnogo. Dugo sam bila jedina Ana u redakciji, ali sada imam dosta imenjakinja u okruženju. Kad sam počela da radim, bila sam vrlo mlada, pa su me zvali “mala Ana”. Većina kolega me i danas tako oslovljava.

Ana Stamenković otkrila svoj najveći lapsus

Lapsus za sva vremena?

- Uh! Tokom prenosa sahrane premijera Đinđića, umesto Zoran rekla sam Vojislav Đinđić. Nedavno smo imali odličnu emisiju posvećenu borbi protiv korona virusa, u kojoj smo govorili o lečenju krvnom plazmom. Na kraju sam poručila: “Nadam se da će biti što više obolelih”, umesto “izlečenih”. U svoju odbranu mogu da kažem samo to da od marta do maja skoro da nisam išla kući, neprekidno sam radila.

Šta radite kad ne radite?

- Viđam se sa prijateljima, gledam serije i filmove, čitam. Uživam u muzici. „Resetujem“ se na suncu. Šetam maltezera.

Osim ljubavi i kašlja, šta se još ne može sakriti?

- Kilaža. (smeh)

Šta je lek za sve?

- Ljubav. Čak i kad je neuzvraćena, pokreće i motiviše.

Umete li da kuvate?

- Umem, ali ne radim to često. Ne stižem.

Pročitajte: Miloš Avramović za "Hello!": Moje “prokletstvo” je što nikada ne brojim do 10, već odmah reagujem

Šta vam najteže pada ujutru?

- Zvuk alarma koji se oglašava u pet. I tako godinama. Skoro da sam se navikla da ustajem rano, ali ako se desi da se uspavam, pa nemam kad da popijem kafu, eto problema. (smeh)

Gde ćete se sunčati ovog leta?

- Sa drugaricama sam još u februaru uplatila prvu ratu za odmor u Grčkoj. Videćemo šta će od toga biti. Mnogo volim more, ali ne bih se bunila ni da provedem odmor uz reku.

Ko bi bio idealan sagovornik za intervju kojim biste jednog dana završili karijeru?

- Volela bih, recimo, da razgovaram sa dobitnikom „Nobelove nagrade za medicinu“, koji je pronašao lek za neku neizlečivu bolest.