Anica Dobra: Treba da čuvamo svoj jezik, jer bez njega nema ni nas || Hello Magazin!

U novom komadu Duška Kovačevića "Hipnoza jedne ljubavi", koja je sinoć premijerno bila na repertoaru Zvezdara teatra, učiteljicu Soju igra Anica Dobra.

Anica Dobra "začarana" je glumom već godinama. Gotovo tri decenije (od 1987) član je Ateljea 212 i na njegovoj sceni ostvarila je mnoge zapažene uloge. Bila je i Liza, Lepa Kata, Hani Šnajder, Sofija Jegorovna, Barunica Kasteli. Na matičnoj sceni trenutno igra Ledi Dankan u "Makbetu", gledamo je i dalje u kultnim filmovima ("Crni bombarder", "Već viđeno", "Balkan ekspres", "Tito i ja"), a ostvarene uloge donele su joj dugi niz najprestižnijih priznanja. Jedan deo života provela je u Nemačkoj, pa joj je Kovačevićeva tema bliža nego drugima.

Za razliku od ostalih aktera na sceni, imate lično iskustvo života "na strani". Šta vam je život u Nemačkoj doneo, a šta uskratio?

- Bila sam kao dete u Nemačkoj kada je za mene svako iskustvo bilo dobitak, jer je detinjstvo uglavnom sklop nekih dobrih uspomena. Ili nam se to tako čini posle izvesne vremenske distance. Tako da je to što vi nazivate "ličnim iskustvom" zapravo nepostojeće. Pristupila sam studiranju ove uloge sa istih startnih pozicija kao i svi ostali glumci. Svi smo pod utiskom pred novim komadom Duška Kovačevića koji izražava brigu za opstanak. Ovih koji ostaju. Da pričaju sami sa sobom. Jer, svi odoše. A oni koji odu, njih više nema. Nisu tu. Soja, lik koji tumačim, učiteljica je u pustom selu sa samo pet učenika i perspektivom da dogodine nema više nijednog đaka. Ima zaluđenog muža sa teleskopom i ćerku koja je po svoj prilici "poludela". Da li je?! To je otprilike okvir ove višeslojne i krajnje inspirativne uloge.

Posle gotovo dve i po decenije ponovo ste na sceni Zvezdara teatra. U čemu vidite najveće promene?

- Nikada ne možemo zagaziti u istu reku, što reče antički filozof, pa je tako sada sve isto i sve potpuno drugačije. Sam život je neprekidna promena. Što je samo po sebi pozitivno, jer je vitalno. Drugačija je društvena stvarnost, drugačija je ekonomska situacija, drugačiji su običaji i moda, drugačije ljudi komuniciraju... I baš ti, ipak teško promenljivi ljudi, čine najveću promenu. Jer uvek imaju izbor da odluče kojim će putem. Moja stvarnost je takva da verujem da posle svih izazova i uprkos svim iskušenjima koje nam je novo doba donelo, mi imamo šansu da postanemo obzirniji, pažljiviji jedni prema drugima. I skloni da sačuvamo sve ono što vidimo da je dragoceno oko nas i u nama.

Snimili ste više od 80 filmova u zemlji i inostranstvu, dobijali nagrade i ovde i u Nemačkoj. Osim uslova rada, po čemu se najviše razlikuju ta dva iskustva?

- Citiraću vam repliku iz ovog komada. Duško u drami kaže: "Ceo svet je, stvarno, postao veliko selo." Ali odmah sledi i ova rečenica: "Nije. U selima se zna neki red: ko je iz koje kuće i familije, ko su mu roditelji, kakvi su ljudi". Ono što je u mom iskustvu nesumnjivo različito jeste jezik. Nemački je delimično jezik mog detinjstva, naučen kroz veliki trud i želju, tako da mi nije predstavljao prepreku za rad. Ali gluma na svom maternjem jeziku zahvata mnogo dublje i omogućuje da se celo biće preciznije izrazi. Možda mi je dvojezičnost omogućila da još više cenim svoj, srpski jezik, jer uviđam koliko sam u dobitku kad glumim i mislim na maternjem jeziku. I čini mi se da je baš ta mogućnost poređenja učinila da smatram kako treba svi da se potrudimo da negujemo i očuvamo svoj jezik. Inače ga uskoro, ili nekada u budućnosti, više neće biti. A onda nema ni nas.