Nataša Ninković: Verujem u ljubav za ceo život, ali je potrebno boriti se za to || Hello Magazin!

Hercegovačka lepota i šarm glavni su aduti Nataše Ninković, koja je zahvaljujući svom talentu, ali i upornosti skoro dve decenije jedna od naših najuspešnijih glumica. Bez obzira na mnogobrojne uspehe i nagrade koje je dobila u karijeri, naša sagovornica tvrdi da je i dalje svesna svojih nedostataka i slabosti, pa su česta preispitivanja sastavni deo njene svakodnevice. Među njenim najkonstruktivnijim kritičarima važno mesto zauzimaju njeni petnaestogodišnji sinovi blizanci, Luka i Matija, koje je dobila u braku sa biznismenom Nenadom Šarencom. Uloge supruge i majke najvažnije su u životu lepe glumice, koja je veoma posvećena svojim muškarcima. Dok ovu godinu završava zapaženim ulogama u seriji "Ubice mog oca" i filmu "Stado", Natašu naredne godine očekuje proslava značajnog jubileja - obeležiće dve decenije braka.

Koliko ste se ozbiljno pripremali za ulogu Natalije u seriji "Ubice mog oca"?

- To je mala, ali vrlo zahtevna uloga. Za kratko vreme, i u malom, ali dobro napisanom prostoru, morala sam da raspodelim sve što ona jeste. Da je sa minimalnim, ali jarkim potezima uvedem u prvu epizodu, da bi poentirala u poslednjoj, odnosno desetoj. Mnogo mi je pomogao reditelj, sa kojim se jako dobro razumem, a imala sam i vremena za razmišljanje kako bi se u meni sve sleglo i kako bih već na samom početku mogla da se osećam komotno u njenoj koži. Pošto je to za mene bio iskorak i nešto drugačije od onoga što sam do sada radila, kada sam ušla u taj njen svet tame, poroka i opsesije, moram da kažem da sam osetila neku slobodu i istinski sam uživala. Ovako raspoređeno po epizodama, ne znam koliko se to vidi, ali mislim da se, ako ništa drugo, bar naslućuje.

Već ste objasnili da prvo niste želeli da prihvatite tu ulogu, šta vam se nije dopalo, a zbog čega ste je potom, ipak, zavoleli?

- Nije mi se dopala ta njena mračna strana, ogorčenost i opsesija osvetom, jer nisam pronalazila motiv za to, a pošto sam pročitala poslednju epizodu, u kojoj se mnoge stvari razrešavaju, shvatila sam da je to pravi izazov za mene. Uopšte, čitava serija mi se dopala, žanrovski napisana je kao pravi triler, uzbudljiva je i napeta. Najlepše od svega je što smo to ostvarili i u igri i u celokupnoj realizaciji. Naravno, postojali su pojedini kompromisi koji su kod nas uvek prisutni, ali ne umanjuju kvalitet i ne utiču na moj opšti utisak.

Da li uloge češće birate "stomakom" ili raciom?

- I jednim i drugim, ali stomak je presudan. Čak i tokom rada, često ne mogu da definišem u trenutku stvaranja šta ne valja, ali uvek naglas izgovorim kada osetim da ne radim nešto kako treba ili da scena ne funkcioniše dobro, jer stomak reaguje. I to uvek pokušam da osvestim. To primenjujem i u životu, jer racio često može da nas prevari, da bude zamagljen našim željama, zahtevima, okolnostima, a o strahovima da i ne govorim. Strah često može da bude naš vodič, a da toga nismo ni svesni. Dajemo mu razna imena iz želje da se osiguramo i osetimo bezbednim.

Nedavno ste otkrili da i posle mnogo godina iskustva ne možete da se oslobodite treme, smatrate li da ona s godinama postaje veća zato što ste odgovorniji?

- Možda se u tom pogledu nešto i menja jer pred premijeru "Gozbe" u "Zvezdara teatru" nisam imala tremu. Možda i zbog toga što sam svesna da je odgovornost raspoređena na više nas, jer mislim da je osećaj odgovornosti uz perfekcionizam bio uzrok moje česte oduzetosti na premijerama.

Ostavljate utisak samopouzdane, nekada i nedodirljive osobe, a opet tvrdite da ste nesigurni i da ste veoma emotivni. Kakva je Nataša Ninković kada se ugase kamere?

- U suštini sam prilično samouverena, ali sam svakako vrlo svesna svojih slabosti i emotivnosti, što me čini ranjivom, ali ne i nesigurnom.

Imate li prave prijatelje među kolegama?

- Jednom sam čula od starije koleginice da istinsko prijateljstvo među glumicama ne postoji, ali ja još verujem u njega. I mislim da ga imam, ali sigurno nije lako održati ga, jer su iskušenja velika. Svi smo mi vrlo egocentrični, u većoj ili manjoj meri. Važno je to znati, prepoznati i priznati, da sve bude lakše.

Pružate li lako poverenje ljudima?

- Pružam poverenje i tu se vodim intuicijom, dok se ne pokaže druga strana medalje. Mogu da oprostim, ali i dalje se učim tome jer oprost je bitan za naše funkcionisanje i za naše zdravlje. Lako mi je da oprostim ljudima slabost u bilo kom obliku, jer sam je i sama svesna, ali zlo ne mogu. Čitala sam da i to moramo da oprostimo, ali ja se trudim da ga ignorišem i da se zaštitim od takvih ljudi.

Mada živimo u vremenu kada se malo polaže na kulturu i sve je manje dobrih uloga, nekako ste uspevali da održite kontinuitet u karijeri i da stalno radite. Da li je tu presudan faktor bio vaš talenat, predanost poslu ili je reč o sreći?

- Uvek mislim da sam mogla bolje i više, ali kad me zaposedne nemir zbog toga, uključim racio i postanem svesna činjenice koliko je naša zemlja mali prostor, rekla bih nedovoljan, a nas glumica je dosta. Imajući to u vidu, mogu da kažem - dobro je, a za kontinuitet u poslu sreća je bitna samo u početku, a posle - debelo zasučeš rukave i radiš. Nekada to prođe neprimećeno ili ti bar tako misliš, a kasnije sve dođe na naplatu, i rad i nerad. Uvek dođe taj trenutak, samo je potrebno strpljenje.

Prate li vaši sinovi vaš rad i jesu li oštri kritičari?

- Uglavnom prate ono što radim i mislim da su zadovoljni. Ne insistiram na tome da treba da prate sve što radim. Uglavnom im ispričam o čemu se radi u filmu, seriji ili predstavi u kojoj igram i ako ih to zainteresuje, sa zadovoljstvom im priuštim da to i pogledaju.

Ko je od njih dvojice sličniji vama, a ko vašem suprugu?

- Oni su svoji, različiti i mi im negujemo te zasebne individualnosti. Pošto su blizanci, ono čemu ih učimo je prihvatanje različitosti, različitih poimanja iste stvari i pomeranja ugla posmatranja.

Sa kojim se izazovima susrećete kao roditelj dvojice tinejdžera? Šta mislite koliko je tačna izreka: "Mala deca - male brige, velika deca - velike brige"?

- To su upravo iste stvari, odnosno prohodavanje, ali ne u kući po tepihu, već u društvenoj sredini, u školi, sa prijateljima, u pronalaženju hobija i strasti i izgradnji vrednosnog sistema. Postoji divna knjiga jednog američkog psihijatra Najdžela Lata "Tinejdžeri - kako im postaviti granice i pri tom sačuvati živce". Za sada dobro ide pošto su oni dečaci, pa je sport veoma bitan segment njihovog odrastanja.

Sledeće godine proslavićete dvadeset godina braka, po čemu ćete pamtiti to razdoblje?

- Pamtiću po ispunjenosti u svakom smislu reči.

Verujete li u ljubav za ceo život?

- Verujem, ali za to je potrebno boriti se.

Šta vas najviše usrećuje? Šta je to što svakog dana uradite za sebe?

- Trudim se da svakog dana za sebe odvojim bar jedan sat, kada radim, a kada ne radim, i više. Tada volim da pogledam neki dobar film ili seriju, da čitam knjige, slušam muziku, ispijam kafu i ručam ili večeram sa dragim ljudima. U svakom slučaju, nahranim dušu.