Biljana Krstić: Mislim da nikada više ne bih mogla da delim ljubav sa nekim pored svoje dece || Hello Magazin!

Grupi ne tako velikog broja umetnika koji mogu da se pohvale karijerom dugom četiri decenije ove godine pridružila se Biljana Krstić. Umetnica koja poslednjih decenija zvuke Balkana promoviše širom sveta jubilej je obeležila koncertom sa orkestrom “Bistrik”, 24. novembra, u Centru “Sava”.

Ova šezdesetjednogodišnja muzička urednica u “Radio Beogradu”, nakon koncerta, pred Novu godinu, rezimira svoje profesionalno stasavanje. Pored muzike, koja joj pričinjava neizmernu radost, rođena Nišlijka najsrećnija je u ulozi Miličine i Lenkine majke i bake male Noe, koja je pre tri godine postala novi član porodice. U prostorijama svoje druge kuće, “Radio Beograda”, gde poslednje trideset tri godine uređuje muzički program, poznata dama izuzetne energije i pitomog osmeha za magazin “Hello!” rezimira profesionalne uspehe, dok sa blagošću i ljubavlju u glasu govori o kćerkama i unuci, čije je rođenje promenilo neka njena gledišta na život.

Kako posle toliko godina održavate žar prema vašem pozivu?

- Ako vam je posao najveća ljubav i strast, nema ničeg lepšeg od toga. Kada sam počela da se profesionalno bavim pevanjem, bila sam oduševljena što mi neko plaća da radim nešto što toliko volim. Muzika oplemenjuje i sastavni je deo života, i u lepim i u tužnim trenucima. Ona nas dočekuje kada se rađamo i ispraća kada umiremo. Ako se na pravi način posvetimo onome što radimo, nikada ne možemo da izgubimo ljubav prema svom poslu. Ne smemo da dozvolimo sebi da nam posao bude nešto što otaljavamo. Meni se to zaista nikada nije desilo. A bilo je i teških trenutaka u životu. Prošle godine umrla mi je rođena sestra i ubrzo posle toga imala sam koncert. Bilo mi je teško da pevam, ali sam se setila koliko je moja Vera volela moju muziku i odlučila sam da pevam za nju. Usmerila sam emociju ka njoj i pronašla snagu. Sve je to život, a muzika ume da leči. Mene leči i raduje.

Ušli ste u sedmu deceniju. Razmišljate li o penziji?

- Verujem da ću, ovim tempom, još pet godina uspeti da se bavim muzikom, jer ne znam da li ću moći da stignem ovo vreme. Sve je toliko brzo. Vidim da mnoge stvari više ne mogu da stignem kao što sam mogla do pre dve, tri godine. Treba mi više vremena za sve, a vreme mi izmiče i nerviram se zbog toga. Mnogo sam posvećena poslu i ne volim površnost. Dajem sve od sebe i ako vidim da ne mogu sve da uradim onoliko dobro koliko želim, to mi se ne sviđa.

Za šta vam nedostaje vremena?

- Za prijatelje i moju decu najviše. Otkako smo ušli u ovu jubilarnu godinu, stalno sam bila u pokretu i u nekoj žurbi. Bez obzira na to što su Milica i Lenka velike i što je moja Noa porasla, nedostaje mi više vremena koje bih provodila sa njima. Nije da ga ne provodimo zajedno, ali to nije dovoljno. Fizički nisam u stanju da sve ispratim. Nedostaje mi baš ovo vreme, pred Novu godinu. Svih ovih godina 1. decembra moje ćerke i ja kitimo jelku. To je naš ritual. Unosi se jelka, pokloni su svuda po kući i sluša se božićna muzika. Naravno, pevamo karaoke, Milica peče kolačiće sa vanilom i cimetom, kuvamo čajeve i ispijamo ih u toj divnoj atmosferi. Meni je taj datum u stvari naša proslava Nove godine. Tu počinje naše praznično vreme i traje skoro dva meseca, do kraja januara. Prošle godine držali smo ukrase do sredine februara. To kod nas stvara jedno posebno raspoloženje, budi neku lepotu i dobrotu, i vlada taj pozitivan duh. Zato mi je važno da tog datuma budem kod kuće, da budemo zajedno. Jedva čekam 1. decembar.

Koliko ste, sa ove vremenske distance, zadovljni sobom kao majkom?

- Mislim da sam pravila greške, da sam bila stroga majka i moja deca se slažu s tim, ali kažu da sam jedinstvena. To volim da čujem. Mnogo toga sam i ja naučila i rasla sam uz njih.

Posle razvoda od njihovog oca Tihomira Arsića nikada u vaš porodični život niste uveli novog partnera. Jeste li svesno napravili tu žrtvu?
- Mislim da nikada više ne bih mogla da delim ljubav sa nekim pored svoje dece. One su mi na prvom mestu. Apsolutno svesno sam se odrekla toga. Naravno da je ljubav važna, pogotovo u ovom trećem dobu, kako ga zovu. Ali ja ne stižem da mislim o tome, jer sam srećna i zadovoljna kada vidim svoju decu. Najvažnije mi je da su ona živa i zdrava. Koliko god to nekome zvučalo otrcano, to je zapravo suština.

Pošlo vam je za rukom da izgradite uspešnu karijeru i izvedete decu na pravi put. Da li je to bilo jednostavno?
- Porodica mi je uvek bila na prvom mestu. Nisam nikada balansirala, pustila sam da se stvari same nameštaju. Kada sam rodila Milicu i Lenku, bilo mi je potpuno normalno da budem uz njih. Usput sam karijeru prilagođavala njihovom odrastanju. Kada su bile male, bavila sam se muzikom za decu, pa se to s godinama menjalo. Smatram da ne treba trčati za karijerom, nije to baš najvažnije u životu. Važno je imati mir i sklad, a ako radite ono što volite, sve dođe na svoje.

Kad biste krenuli ispočetka, šta biste promenili u svom životu?

- Kada bih se ponovo rodila, ništa ne bih menjala, što se muzike tiče. Kao mala govorila sam da želim da budem mašinovođa jer je moj tata radio u “Železnici”. Njegovi prijatelji vozili su lokomotive i meni je bilo fenomenalno što oni obiđu čitav svet i oduševljavala sam se njihovim pričama o predelima kroz koje su prolazili. To mi je bilo kao neka bajka. Ali ljubav prema muzici je bila jača.

I vaše kćerke su, poput vas i njihovog oca, odabrale umetničke pozive. Milica je odabrala industrijski dizajn, a Lenka završava istoriju umetnosti. Da li vam je drago što su se opredelile za umetničke pozive?
- To su geni. Danas vam niko ništa ne garantuje. Mislim da im ne bi bilo lakše da su završile nešto drugo. Borba je teška, ali isplati se ako verujete u ono što vam se sviđa. Nikada nisam odustajala i uspevala sam u tome što želim.

Poslednje tri godine fokusirani ste na ulogu bake. Koliko vas je rođenje unuke promenilo, kao i borba za njeno zdravlje s obzirom na to da je prerano rođena?

- Uloga bake je najlepša uloga na svetu. Srećna si i kada se ostvariš kao mama, ali kada dođe unuče, taj osećaj ne može da se prepriča. Drugarice su mi pričale o tome, ali nisam verovala u to i uvek sam se čudila što sve one tako polude za svojim unucima. Međutim, od kada je Noa ušla u naš život potpuno je zauzela poziciju broj jedan. I pored velike brige za njeno zdravlje, za nju osećamo najveću ljubav i pružamo joj maksimalnu podršku i radujem se danu kada ću znati da će biti bezbrižna. Čekam da život uhvati u svoje ruke i pokaže kako treba da se grabi ka životu.