Jelena Bačić-Alimpić: Umesto u mirnu životnu fazu zakoračila sam u period kada me posao bukvalno melje || Hello Magazin!

Autorka nekoliko bestselera Jelena Bačić-Alimpić nedavno je sa bliskom prijateljicom posetila Amsterdam, gde su zajedno uživale u poseti muzejima, gastronomskim specijalitetima, a najjači utisak na njih ostavio je odlazak u „Kuću Ane Frank“. U dobrom društvu, poznata Novosađanka potrudila se da pametno iskoristi svaki trenutak tokom četvorodnevnog boravka u Holandiji, a jedino što se nisu usudile da probaju je marihuana, koja se slobodno konzumira u pojedinim kafićima, ali ni da same voze bicikl, koji je u tom gradu najčešće prevozno sredstvo.

- Amsterdam je, za razliku od ostalih svetskih metropola, mali grad koji možete da prepešačite za pola sata i u njemu se stiska oko sedamsto pedeset hiljada ljudi, bez turista, na veoma malom prostoru. To ga čini ušuškanim i daje mu poseban šarm. Skoro svi žitelji Amsterdama govore engleski, veoma su ljubazni i vrlo lako stupaju u komunikaciju sa strancima. Moja prijateljica, doktorka Slađana Parežanin-Gluhović i ja provodile smo vreme uglavnom obilazeći kulturne znamenitosti, kao i odlične restorane. Mislila sam da sam prilično dobar poznavalac gastronomije jer sam veliki gurman, međutim, iznenadila sam se da se u Holandiji pravi tako dobar biftek, definitivno najbolji koji sam do sada probala - počinje priču Jelena.

- U pojedinim trenucima dok smo posmatrale sve one mlade ljude željne dobrog provoda i "zabranjenog voća" činilo nam se da smo u vremeplovu. Ipak, nas je interesovalo nešto drugo, jer kada u mladosti nismo eksperimentisale sa marihuanom, sada nije vreme za to. Mnogo mi je drago što sam posle dvadeset pet godina srela školskog druga iz Karlovačke gimnazije, koji u Amsterdamu živi već trideset godina i vlasnik je jednog od najposećenijih restorana. Videle smo „Kraljevsku palatu“, zatim Rembrantovu kuću, „Muzej Van Goga“ i nezaobilazni „Rijksmuseum“, čiji se jedan deo, nažalost, trenutno renovira, ali smo uspele da vidimo najznačajnija umetnička dela. Tu je i nezaobilazna ulica Crvenih fenjera, koju smo obišle tokom dana. Najviše mi se dopala „Kuća-muzej Ane Frank“ i zaista sam dugo bila pod utiskom onoga što sam tamo videla - iskrena je nekadašnja novinarka, koja tvrdi da je dugo plakala gledajući svedočanstva iz kuće Ane Frank.

Kada čovek tako nešto vidi, postane zahvalan za ovo naše vreme koje, koliko god da je loše, mnogo je bolje nego što je bilo ratno doba kada su ljude tretirali kao životinje

- Anin dnevnik pronašla je gospođa Meri En i rukopis je posle rata predala njenom ocu Otu Franku, koji je rat proveo u Aušvicu i jedini je iz njihove porodice uspeo da preživi. Ana i njena sestra Margo bile su u logoru Bergen-Belzen, gde su navodno umrle od tifusa. U kuću postoji snimak u kome Oto priča kako dugo nije imao snage da otvori dnevnik svoje kćerke, a kada je to naposletku uradio, i sam je bio zatečen mislima svoje petnaestogodišnjakinje, koja je prepuna ljubavi i razumevanja za ceo svet, ali odjednom shvata da u njemu preovladavaju zlo i mržnja i da će postati žrtva toga. Postoji snimak njene simpatije iz skrovišta koga su u njegovim poznim godinama pitali da li bi se nešto dogodilo između njega i Ane da je preživela, na šta je on rekao da je ona bila toliko posebna i fascinantna da sumnja da bi bilo koji muškarac mogao da se nosi sa njenom inteligencijom. Sama sam bila zatečena njenim rukopisom koji je poput kaligrafa. Ona je na belim stranama tako precizno ispisivala slova da je to prosto fascinantno. A tavan u kome su se krili zapravo je tako mali prostor, sa sobama nalik na kutije, da iz današnje perspektive prosto ne može da poveruje da je toliko ljudi provelu tu nekoliko godina. Kada čovek tako nešto vidi, postane zahvalan za ovo naše vreme koje, koliko god da je loše, mnogo je bolje nego što je bilo ratno doba kada su ljude tretirali kao životinje.

Utiske koje nosi iz ove posete najviše su oduševile Jeleninu kćerku Dunju, koja je sada u istim godinama u kojima je bila Frankova u vreme kada je pisala dnevnik. Ponosna majka kupila je svojoj mezimici ukoričeno izdanje „Dnevnika“ na engleskom jeziku sa Aninim fotografijama iz različitih perioda života.

- Dunja se najviše obradovala tom poklonu i odmah je počela da čita i englesku verziju „Dnevnika“, u kojoj često nailazi na rečenice za koje ne može da veruje da ih je napisala jedna devojčica - govori uspešna spisateljica, koja nam je otkrila da je njen sin Marko nedavno proveo pet meseci u Americi, što je njoj kao majci teško palo.

- Veoma sam teško podnela njegov odlazak. Kada je 31. maja krenuo na put, dobro sam se držala sve dok ga nismo ispratili i dok nisam izašla sa aerodroma, a potom sam prvi put doživela napad panike, toliki da nisam mogla da udahnem vazduh. Moje dete je otišlo u Jutu, gde nikoga ne znamo, i to je za mene bilo strašno. Sve dok mi nije javio da je pronašao posao kojim je zadovoljan nisam mogla da se smirim, a i tada mi nije bilo mnogo lakše. Kada se vratio, nisam mogla da ga ispustim iz zagrljaja i nije mi bilo važno ni što su mu zagubili kofere - iskrena je ponosna majka.

Marko je pre tri godine upisao prava, jer je želeo da nasledi oca Miroslava

- Marko je stekao ogromno iskustvo u Americi, izašao je iz svoje "zone komfora", mnogo je radio i shvatio šta znači zaraditi novac i brinuti se o sebi. Verujem da će mu to iskustvo doneti mnogo dobroga i u budućnosti. Na primer, savladavanje engleskog jezika koji je i pre odlaska govorio tečno, ali sada je mnogo bolji. Marko je pre tri godine upisao prava, jer je želeo da nasledi oca Miroslava, ali je u međuvremenu shvatio da ga više interesuju jezici, te je ostavio pravo i upisao engleski jezik i književnost, što mu odlično ide.

Nekada novinarka i autorka nekih od najgledanijih televizijskih emisija tvrdi da je pre nekoliko godina, kada je odlučila da definitivno napusti tu profesiju i posveti se samo pisanju knjiga, mislila da će joj novo životno poglavlje doneti mir i više vremena za porodicu, ali to se nije dogodilo.

- Umesto u mirnu životnu fazu zakoračila sam u period kada me posao bukvalno melje. Stalno dobijam pozive za književne večeri i druge vrste druženja sa čitaocima, što ne mogu da odbijem jer mnogo volim da se družim sa ljudima koji čitaju moje knjige, te sam često na putovanjima. Posle trilogije “Kazna za greh” počela sam da pripremam materijal za novu knjigu, ali potrebno je da prođe još vremena da bih se u potpunosti posvetila novom rukopisu.