Isidora Bjelica otkriva zašto se izolovala od svih i zbog čega je celog života patila zbog majke

Kada je nedavno na "Sajmu knjiga" promovisan novi roman Isidore Bjelice "Miris neba", umesto kontroverzne spisateljice na štandu "Lagune" pojavila su se njena deca. Lav i Vila bili su tu umesto majke koja od početka leta boravi u Crnoj Gori. Budući da je poznata po predusretljivosti prema novinarima i posebno svojim čitaocima, svima je bilo jasno da su je problemi naterali da ode u "izgnanstvo". Nedostupna za medije i većinu ljudi koje poznaje, potražila je spas u samoći i druženju sa prirodom. Krhkog zdravlja, revoltirana onim što je zadesilo njenu porodicu, bez zadrške je govorila za magazin "Hello!", ne skrivajući da je nada, vera i ljubav održavaju da istraje u naporima da bude zdrava.

Zašto ste se pre određenog vremena izolovali od sveta i javnosti, a nedavno je objavljen vaš novi roman?

- To nije samo pitanje čistog vazduha i duševnog mira, to je pitanje biti ili ne biti. Stresovi koje sam doživljavala u Beogradu bukvalno su pretili da mi ugroze život. Ja nisam osoba koja je samom činjenicom da uživa ogromnu ljubav običnog naroda računala s tim da ću ikad imati bilo kakvu naklonost establišmenta, ali ono što sam doživljavala bukvalno je ličilo na pokušaj ubistva u trenutku kada se pojavila naznaka da ima šanse da preživim najtežu bolest - četvrti put.

O čemu je tačno reč?

- Prvo sam trpela klevete i napade psihopata, onda su meni i mojoj četrnaestogodišnjoj ćerki na telefonskoj sekretarici ostavljene pretnje. Iako je glas prepoznatljiv, kao i leksika, a i kada biste pustili taj gnusni snimak u eter, svi bi prepoznali o kome se radi, policija od avgusta ništa nije uradila i izgleda da samo oni ne prepoznaju ko je ta žena. Ređali su se jedan za drugim slučajevi koji su potpuno ugrozili moje zdravlje. Ne očekujem da imam povlastice kao javna ličnost, ali, ako neko preti mom maloletnom detetu, a radi se o osobi poznatoj javnosti, koja me je i pre maltretirala, očekujem da policija zaštiti moju porodicu kao što štiti svakog drugog. Nasuprot tome, dete mi je privedeno na informativni razgovor po prijavi mentalno poremećene komšinice. To je previše i za zdravog čoveka. Ja, kao što znate, mogu da izdržim što niko ne može, ali ne i činjenicu da se preti mom detetu od četrnaest godina.

Od letos boravite u Crnoj Gori. Prija li vam "izolacija" i s kim održavate kontakt?

- Posle dvadeset godina promenila sam broj telefona. Morala sam. Ovde se ćuti da se brojevi javnih ličnosti preprodaju za pedeset evra, kao što se po istoj ceni prodaju informacije iz lekarskih ordinacija. Kontaktiram bukvalno samo sa pet osoba. Pritisak je bio toliki da sam dobijala pretnje da ću biti ubijena. Kao što govorim u novoj knjizi `Miris neba`, jedna od najtežih lekcija za osetljive ljude je da prihvate da zlo postoji. Ja sam se uvek razboljevala od tuđeg zla, jer me bolelo što nisam mogla da ga razumem. Nadam se, a vidim da mi to ljudi pišu, da će ova knjiga pomoći onima koji obolevaju jer ne mogu da izdrže tuđe zlo. Razbolevaju se jer ne mogu da izdrže zlo koje im drugi čine i onda taj bol okrenu ka sebi.

Da li je počela da vas opterećuje srpska javnost ili naša realnost?

- Balkan je brutalan, on melje i ubija ljude, tako je bilo uvek, čak više ljubomorom nego mržnjom. Pogledajte samo šta rade Novaku Đokoviću, šta onda bilo ko drugi može da očekuje? Svaka budala misli da ima pravo da mu sudi zbog toga šta nosi oko vrata ili jede. Nikad nisam razumela tu agresiju kod nas, prvi put sam se suočila s tim kad mi je čovek na radiju rekao da se raduje što sam dobila rak, jer sam putovala po svetu, a on nigde nije išao, a jedna žena mi je rekla da sam zasluzila rak je l' volim šešire. Doživela sam šok jer nisam razumela koliko je opasna i strašna ljubomora koja tinja u nekim nesrećnim ljudima. Vaspitana sam i odgajana tako da se zaista radujem tuđoj sreći, kao što se u muzeju divite slici koja nije vaša. Ovde ljudi moraju da kriju svoje kvalitete i uspeh. Toga nema nigde. Dok god sam iz dubine patila zbog tuđeg zla, moje zdravlje bilo je ugroženo, onda sam shvatila da moram pod hitno da se prebacim na gajenje biljaka ako želim da preživim svojoj deci. I zaista, masline, kaktusi, palme koje svakodnevno okopavam su divno društvo, nema sujete ni ljubomore.

Da li je vas, kao u vašem novom romanu "Miris neba", neko poveo na duhovni put samootkrivanja koji vam je, između ostalog, doneo rastanak sa zabludama i predrasudama?

- To je zanimljivo pitanje, ovaj roman je šok za sistem jer on objašnjava ono što drugi prećutkuju: da je osnova problema u duhovnim snobovima više nego u starletama i rijaliti-vedetama. Kao što je još Velmar Janković objašnjavao, problem je u našoj pseudoeliti, koja je puna predrasuda, koja je nadmena i ohola. Zato se duhovna inicijacija u mom romanu dešava u Chanel radnji. U ovoj knjizi sve je suprotno od očekivanog. Iskreno, ni ja nisam očekivala, s obzirom na to da je u pitanju autobiografska priča, da duhovnog gurua mogu da sretnem u Chanel radnji, ali život sve demantuje. Što se mene tiče, meni je glave došlo to što nisam imala predrasude, što sam sve ljude uzimala bez zadrške i primala ih širom otvorenog srca. Zauzvrat, dobila sam desetine noževa u srce i još više u leđa. Paradoksalno, mene su moja iskrenost i činjenica da sam uvek govorila šta mislim dovele do toga da se u četrdesetim borim za svaki dan života. I scena sa terapeutom koji se pretvara u manijaka koji me proganja - istinita je. Ponekad se pitam ono što se pitaju mnogi koji me vole, odakle mi snaga da sve ovo izdržim.

Koje ste zablude i predrasude uglavnom imali?

- Nikada nisam imala predrasude i zato su me neki osuđivali. Osuđivali su me što u svoj stan i televizijski studio ravnopravno dovodim akademike i uglednike, peva;ice, propalice, kriminalce... Što nisam sudila ljudima po obrazovanju i reputaciji, nego po srcu. To mi je bukvalno došlo glave. Što nisam bila oprezna i rezervisana. Moja prababa bi rekla da je to naivnost. Da, otvoreno ću reći, moja naivnost me je dovela dovde gde sam. Ali Bog valjda ima posebno strpljenje za naivne, pa tako i meni daje šanse kad izgleda da je sve izgubljeno.

U horoskopu ste dupla vatrena kombinacija. Mislite li da su te vaše osobine duplog Strelca udružene sa medicinom, oružje protiv bolesti?

- Bog, medicina i ta neverovatna sumanuta energija. Da li ste čuli da se neko pod hemioterapijama kupa u moru u oktobru, ili da sam sebe vozi hiljadu i po kilometara na terapiju, ili da iz bolnice ide u kafanu na derneke sa tamburašima do jutra? Ako moram da budem sasvim iskrena, mislim da to što sam još živa, pored Božje volje, ima uzrok isključivo u činjenici da nisam normalna i da ja zaista verujem u čuda, kao i da sam u stanju da u svemu vidim smešnu stranu. Kada pričam mojim drugaricama kako su me varali razni iscelitelji i lekari, one padaju po podu i valjaju se od smeha.

I meni je beskrajno smešno koliko sam bila naivna i glupa, ali čovek svašta pokuša da bi preživeo.

Šta se ispostavilo na vašem putu borbe za zdravlje, koje metode su najdelotvornije?

- Pre svega bolnica gde se lečim Acibadem Sistina u Skoplju i njihov tim lekara je zaista među najboljima u svetu, jer ovde jedna pogrešna procena lekara u vezi sa terapijom može da bude fatalna. Ko god vam kaže da su terapije svugde iste - laže. Nisu iste ni premedikacije, a kamoli terapije. Kod mene se kombinuje biološka terapija, hemioterapija i eksperimentalna terapija dendričkim ćelijama. Ne kažem da nema ljudi koje placebo nije doveo do izlečenja od ovog ili onog na bizarne načine, ali ja mogu da govorim samo iz mog iskustva i u svoje ime. Samo oficijelna medicina i savremena nauka uspevaju da ubiju ovo čudo koje se širi kao požar, a sve ostalo su bajke, bar kad je kancer jajnika u pitanju.

Svojevremeno ste rekli da ćete napisati scenario o svojoj bolesti i nazvati ga "99 terapija", da li ste blizu realizacije i jeste li počeli s pisanjem?

- Odustala sam od toga, dosadno mi je da pišem i govorim o bolesti. Zato sam napisala `Miris neba`, roman koji nas leči od zla i kretena, a istovremeno podiže raspoženje. Nebojša je odlučan u nameri da snimi film po tom romanu. Budući da je Lav neko vreme proveo kao pomoćnik producenta u Holivudu, mislim da će pokušati da ga ubedi da se pozabavi ovom knjigom koja bi trebalo da bude lakša za produkciju od filma `Đavo nosi Pradu`, jer ovde je glavni lik svetica u Chanel-u.

Nedavno se "dogodila" Draga Mašin, Ljubiše Ristića. Za tu ulogu izabrao je Natašu Bekvalac. Da li bi bila bolja vaša Draga, budući da ste svojevremeno Vesnu Vukelić Vendi videli baš u toj ulozi?

- Uvek sam jako poštovala Ljubišu i radujem se da ponovo radi, manje je poznato da sam svoj prvi komad u pozorištu upravo pisala za njegov `Šekspir Fest`, bilo je to po Borhesu Everything and Nothing. Ljubišina opcija je opreznija, populistička varijanta. Moj kasting je bio treš kemp, brutalan i na izvestan način zahvalna sam dragom Bogu što su mi te kasete sa filmom ukradene u montaži. Pored ostalih grehova samo mi je još trebalo da odgovaram pred Bogom što sam uzela šatorsku pevačicu da igra srpsku kraljicu. Neke moje ekstravagancije zaiste su preopasne po mene.

Odakle crpite snagu za borbu sa finansijama svakog meseca? Da li se desilo da kažete sebi "ja ne mogu više"?

- O, da. Koliko puta. Većina ljudi ima problem s novcem, ali kada ti život zavisi od toga da li ćeš moći da platiš injekciju dendričkih ćelija ili bočicu biološkog leka, e, onda je frka. S druge strane, mene je moja vera relaksirala što se toga tiče. Prosto, kada shvatimo koliko malo možemo da utičemo na bilo šta, onda odustanemo od sekiracije. Šta bude, biće.

Ostaje li vam još elana da estetizujete stvarnost kao što ste to oduvek činili?

- Da. To me drži, estetizacija je moj spas, ja volim sve da ulepšam, bilo da pravim novi šešir, kuvam, krečim, sređujem baštu. Lepota leči. Dok god vidimo lepotu u ovom svetu energija se regeneriše. A ja stalno nešto pravim, sređujem, uživam u tim malim stvarima, makar to bilo moje slušanje Marije Kalas uz kupku od sode bikarbone u koju stavim latice i mirišljava ulja. Lepa spavaćica i `Šanel 5` i najtežu situaciju učine podnošljivijom. Ja ne mogu ništa da uradim bez tog mog refleksa da sve ulepšam. Da budem iskrena, najviše razočaranja doživela sam od neestetičnih osoba.

Sada kada ste mesecima na primorju, brinete li za vašu decu? Čega se najviše plašite?

- Kao što sam rekla, moja Vila je na meti dve opasne manijakinje i to me mnogo brine, s druge strane, srećna sam što je sada u izvanrednoj gimnaziji `Arte i Media`, i što je tamo sa divnim ljudima i posvećena umetnosti. Što se tiče Lava, neverovatno je šta je taj dečak uradio za svojih dvadeset jednu godinu i kakav CV ima. Pozivaju ga sa raznih strana sveta i nude mu poslove, ali u Srbiji za njega nema ni mesta ni prostora, a on je veliki patriota i želi ovde da ostane. Pri tom, veliki deo vremena troši na brigu o meni. Samo ima štetu od toga ko su mu roditelji, deda i pradeda, čak. To je veliko opterećenje, jer u Srbiji si kriv ako su ti roditelji poznati ili uspešni u svojoj branši.

Lav je na promociji vašeg novog romana na "Sajmu knjiga" rekao da se Vila i on nerviraju zbog vaše bolesti, ali vam to ne pokazuju, kako ste reagovali kada ste to pročitali?

- Potresla sam se. Ja znam da to dvoje dece sve svoje muke i strahove kriju i sakrivaju od mene. Ne čitam novine, ne gledam televiziju, ali mi je jedna žena pokazala taj snimak.

Ko je povukao tu vašu osetljivu crtu karaktera, sin ili kćerka?

- Lav je psihički i karakterno više na mene, preosetljiv je. Vila psihički liči na Nebojšu i strašno je pravdoljubiva. Oboje su umetničke duše, naša deca su kao sa druge planete.

Imate skladan brak sa Nebojšom Pajkićem. Da li je vaš odnos strastan?

- Pa mi smo vam luđi od Salvadora Dalija i Gale, niko nikada ni od naših prijatelja ni neprijatelja zaista ne može da zamisli koliko je ovo strasan, opičen i, ako hoćete, artificijelan brak. Toliko strasti nisam videla ni u jednom filmu, a ja sam jako ljubavno ambiciozna osoba. Kod mene sve mora da bude romantično i preterano. Kad sam gledala njegove filmove, znala sam da je on dovoljno otkačen da može da me prati u ovoj `ljubavnoj avanturi ljubavnog preterivanja`. Mi smo ljubavno nerazumni ljudi i to je vrlo zabavno.

Rešavajuli se u vašoj kući problemi odmah i da li to činite zajedno, kao porodica, ili Nebojša i vi na neki način štitite decu od tih stvari i pokušavate da ih ne uplićete?

- U našoj kući nije kao u drugim kućama, što da se lažemo. Prosto, iako se većina javnih ličnosti trudi da se `uvuče` javnosti tako što tvrdi da su obični, normalni, skromni, ja ću vam reći da nismo ništa od toga. Drugačiji smo, i ama baš nimalo ne ličimo na ideal normalne porodice. Prosto, umetnici smo, da li mislite da scenarista filma `Dečko koji obećava` i `Davitelj protiv davitelja` i Isidora razumno rešavaju probleme? Ne, bliži su mi Skot Ficdžerald i Oskar Vajld nego svi savremenici i baš me briga šta ko misli. Nisam političar da berem poene kod građanstva koje nema hrabrosti da živi svoj život strasno. Nebojša i ja smo vrlo usamljeni otkako su nam otišli neki od najbližih prijatelja: od Kaljića, Brane Crnčevića, Milorada Pavića, Bogdana Tirnanića, Olje Ivanjicki... Još više smo upućeni jedni na drugo, kao poslednji mohikanci. Ja ne razumem stvaran život, a Nebojša i Lav pokušavaju da me zaštite koliko je to moguće.

Da li se u vas uselila tuga posle stresnog događaja iz prošlosti, prekida trudnoće koji ste imali. Razmišljate li i danas o tome?

- Da, nema dana da ne pomislim na to dete. Bila sam vrlo mlada, nekad sam se ljutila na mog tadašnjeg verenika, koji je danas poznati reditelj, što prosto nije rekao `nemoj da to uradimo, nemoj, važniji je taj život od naše karijere`. Njegov otac, tada poznata ličnost, zvao me je i molio da se venčamo, ali ne i on. On je bio nezainteresovan kao da to baš nema nikakve veze sa njim. S druge strane, moja majka je isto bila za taj abortus, mislila je da sam suviše mlada. Mlade devojke moraju da znaju koliko je strašno oduzeti život svom detetu. Mi nemamo dovoljnu ni fizičku ni duhovnu svest o tome. Zato sam javno progovorila o tome, nema dana da ne mislim koliko sam pogrešila i duša me boli. Da mi oproste dragi Bog i to nevino dete, nisam znala šta radim, ali mogu da kažem drugim majkama: `Preklinjem vas, nemojte svoje ćerke da terate na abortus jer vam se ne sviđa zet ili momci. Molim vas preuzmite odgovornost za taj novi život, saučesnici ste`... Kada umrem, i lično ću joj tražiti oproštaj, jer znam da bi bila devojčica. Evo, i sad sam se rasplakala.

Deca su vam mlada, savetujete li ih da rano postanu roditelji ili da sačekaju?

- Nema tu saveta, učim ih o zaštiti, ali za Boga miloga, ma koliko dete da mi ima godina, nikad ga ne bih terala na abortus. Volela bih više od svega da doživim unuče.

Vaš prijatelj Vlado Georgiev postao je otac, koliko vas je obradovala ova vest? Jeste li mu čestitali?

- Da. Odmah sam mu poslala poruku, to je velika blagodat, a sigurna sam da će Sofija pored lepote imati i mudrost i dobrotu na roditelje.

Prošle nedelje čestitali ste vašem ocu rođendan na društvenim mrežama vrlo emotivnom čestitkom u kojoj ste, između ostalog, rekli da vam je uvek pokazivao ljubav za razliku od vaše majke. Da li ste patili što ste sa ocem imali jaču vezu?

- Ceo život patim zbog toga. Ja moju majku beskrajno volim i baš zato me sve to jako boli. Iz njene tačke gledišta, verovatno je sve okej, ali ja nisam osoba koja se folira i laže. Ja sam moju dušu izvrnula svima na uvid jer sam pisac. Kako da vas ne boli kad vam majka letuje dok ste na hemioterapiji ili ako vam kaže da ne vredi da se zbog vašeg lečenja proda stan jer je dijagnoza tako loša. Ili kaže vašoj rođaci `ti se brini o Vili kad Dorica umre` ili kad vam svu dedovinu pokloni rođenom bratu - kao da nema ćerku i unuke. Ne znam, ceo život je volim i pokušavam da razumem ali kad sam i sama postala majka, tad sam shvatila da je ne razumem. Dešava se da neko voli brata više nego rođeno dete, ali ja mislim da ona svega toga nije svesna. U njenom panteonu vrednosti to je normalno i u redu. Ona je divna, čestita, obrazovana žena, ali verovatno sam ja suviše komplikovana ćerka sa kojom nikad nije znala da izađe na kraj, ali tako je zapalo. To vam je kao da ceo život govorite različite jezike.

Jeste li probali da to promenite i da li su vaši pokušaji urodili plodom?

- Milion puta, radila sam sa desetinom terapeuta, ali nema tu menjanja, stvar je u prihvatanju sa obe strane. Takođe, jako je naporna ta permanentna tenzija između nje i Nebojše, koja traje od prvog dana, jer pretpostavljam da mog muža nije zamišljala takvog. Prosto, čovek ne može da utiče na ljubav. Njoj je njen brat sve i svja, i to je tako. Ja zaista ne bih mogla da ne nazovem rođeno dete koje umire danima. Hodala bih gola i bosa za samo jedan dan života više moje dece. Ali Bog mi je dao na drugoj strani, dao mi je ljubav potpuno nepoznatih ljudi, hiljade njih, ne samo da se dan noć mole i brinu nego sam zahvaljujući njihovoj materijalnoj pomoći još živa. To je paradoks života.

Bez namere da izigravam psihologa, smatrate li da ste preterano osetljivi baš zato što niste imali dovoljno jaku vezu sa majkom u smislu traženja utehe i podrške u njenoj figuri?

- Toliko sam sve analizirala i samoanalizirala da je jednog dana sve izgubilo smisao. Sasvim sigurno, još kao devojčica patila sam što nikad nema vremena za razgovor, čak sam mislila da sam usvojena, ali znate, ljudi kažu oprosti. Nije stvar u tome, kad voliš, ti opraštaš samim tim što voliš, ali to ne znači da ne boli. Pre bolesti taj nedostatak podrške razumevala sam kao čeličenje, sve sam morala sama. Neki me osuđuju što o tome uopšte govorim, jer ovde ljudi sve kriju - od porodičnih problema do bolesti, ali moja duša plače. Ja ne mogu da glumim zbog komšija i rodbine. Srećna sam što sa Lavom ima lep odnos, sa Vilom, nažalost, ne, ne ide joj sa ženskim rodom. Sasvim sam sigurna da sve što je radila - radila je ili radi iz najbolje namere. Ne ljutim se, samo patim, mnogo boli.

Dugo ste buntom pokušavali da promenite nešto, što više nije slučaj. Šta ste od tada do sada shvatili?

- Tu sam prošla kroz različite faze, ali kao što objašnjavam u romanu `Miris neba`, nije reč o tome da svi budemo prema istom kalupu. Bog od nas traži samo da budemo autentični. Ja sam bila preveliki buntovnik, a onda sam pokušala bukvalno da kastriram taj deo moje ličnosti, što takođe nije dobro. Čovek bi trebalo da bude ono što je zaista izvorno. Buntovnici su neophodni ovom svetu, baš kao i sveci. Svako ima svoju funkciju i svrhu. Svako nasilje nad prepravljanjem sebe i drugih je blasfemija. Šokiraćete se, ali i potreba da promenimo sebe nabolji je oblik taštine. Stvar je u prihvatanju. Ko ne može da prihvati sebe i druge stalno bi nešto ispravljao i tako počinje nasilje. Nemam potrebu da menjam bilo koga, pa više ni sebe, izmučila sam se menjanjem i, znate šta, zaista me baš briga šta ko misli. U `Mirisu neba` znanja do kojih sam došla na najteži način, ko hoće da ga život boli manje - eto mu rešenja, ko neće - neka radi šta hoće. Ovde nije reč o književnosti nego o ljubavi i bolu.

Kakav je osećaj susresti se sa smrću i preživeti?

- To vas potpuno promeni. Menja vam tok misli, pogled na život, sreću, ljubav. Kada mi je moja babatetka, koja je preživela koncentracioni logor, rekla da posle toga više ništa nije isto, nisam to razumela. Ova bolest je gora od svakog zatvora i koncentracionog logora, i ako uspete da vam ne slomi želju za životom i radost, onda vaš život postaje kvalitetniji. Da mi je neko rekao da se ovo može izdržati, a da ne poludiš, ne bih verovala. Ali čovek ne zna ko je dok se ne nađe u najtežim situacijama. Ja sam doživela i dobro i loše, što neki nisu za deset života.

Čime se najviše ponosite, a za čime žalite?

- Ponosna sam na to što me humor ne napušta ni kada je najteže, a ako me pitate za čim žalim, razmišljala sam o tome: ja sam živela tako da uradim sve što mi je na umu, ma kako da je to nepromišljeno. Prosto, živela sam i radila iz srca i tu nema žaljenja, kao kod onih ljudi koji se na samrtnoj postelji suoče sa tim šta sve nisu uradili, a želeli su. Ja sam bar sve pokušala što sam poželela, ali ipak žalim što ranije nisam pila vino. To bi mi mnogo olakšalo život, ovako sam išla suviše trezna kroz život, a to je jako bolno. Sada se sa radošću opijem vinom i to mi umekša percepciju stvarnosti. Zavidim Nebojši što je uvek počinjao dan viskijem, što umnogome ublaži udarce stvarnosti o vas. In vino veritas.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +