Lepa Lukić iskrena: Ako nešto ne volim, to su ovi koji iz opanaka pređu u cipele, pa se pokondire || Hello Magazin!

Legenda narodne muzike Lepa Lukić kaže da joj je Bog dao supermoć, a to je njen glas, tako da i u ovim godinama može da otpeva sto pedeset pesama bez prestanka

Uskoro obeležavate pedeset pet godina rada, šta vam je muzika dala, a šta oduzela?

- Ništa mi nije oduzela, a dala mi je mnogo toga. Uvek sam se trudila da budem profesionalac i zato me valjda narod i voli sve ove godine.
Da li su postojali periodi kada vas je ponela slava?
- Nikada me nije opila slava. Ako nešto ne volim, to su ovi koji iz opanaka pređu u cipele, pa se pokondire. Nikada nisam želela ni obezbeđenje na nastupima, jer ne znam zašto bi me neko čuvao od naroda kome pevam.
Spremate li se polako za penziju?
- Ne. Kao prvo, i dalje pevam istim tonalitetom kao i na početku karijere, a drugo, smatram da vizualno još mogu da budem na sceni. Imam ogledalo kod kuće, pa ću znati da procenim kada više nisam za javnost i kada je vreme da se povučem.
O čemu razmišljate pred odlazak na spavanje?
- Poslednja tri meseca samo o 17. novembru, kada ću imati koncert u Centru “Sava”. Želim da publici priuštim nešto što do sada nisu videli ni na mojim prethodnim, ali ni na nastupima mojih kolega. Svakako ne planiram da visim sa plafona ili da se prevrćem naglavačke, ali imaću lepa iznenađenja.
Kakvi vam komplimenti najviše prijaju?
- Kada koleginice, koje jako cenim, na primer, Zorica Brunclik ili Snežana Đurišić, javno kažu: “Prva je Lepa, a posle sve mi”. Ja se sa tim ne slažem, mislim da smo sve ravnopravne, ali mi prija da to čujem.
Jeste li se nekada suočili sa ljubomorom kolega?
- Nikada tako nešto nisam primetila. Uvek dobijam samo komplimente jer sam i ja dobronamerna prema kolegama. Imala bih ja razloga da dignem nos, ali ne vidim poentu u tome.
Šta savetujete mladim kolegama?
- Mene niko ništa ne pita, pa im ništa i ne savetujem. A i kada bih odlučila da ih posavetujem, verovatno me ne bi poslušali. Znate, u svemu u životu postoji gradacija. Zna se koji su automobili bolji, a koji lošiji, koji je štof engleski, a koji nižeg ranga, među životinjama se zna koja je najsnažnija, samo se u muzici svima daje ista šansa da pevaju.
Kada ste se poslednji put rasplakali?
- Kada sam na televiziji videla da je jedan ludak ubio kučku koja je u tom trenutku dojila štenad. Male kuce nastavile su da sisaju, ne znajući da im je majka mrtva. To me je toliko pogodilo da sam plakala punih sedam dana.
Šta vas najviše iznervira?
- Ne volim neiskrene ljude, koji se foliraju. Nikada ne mogu da izdržim da im to ne kažem u lice, čak i kada smo u televizijskoj emisiji. Ja sam iskrena žena i ne trpim laž, a vidim da i narod to voli. Često mi televizijski novinari kažu da su im emisije najgledanije kada sam ja gost.
Koja je najveća neistina koja je napisana o vama?
- Bilo je tu svega i svačega i uvek me neistina potrese, čak i u ovim godinama. Međutim, i oni koji su umeli najviše da me ocrne nikada nisu mogli da napišu da ne znam da pevam. E, na to sam ponosna.
Poznati ste kao izuzetno duhovita žena, smeju li se često ljudi vašim šalama?
- Smeju se, i to me mnogo raduje. Ja sam ljudima zabavna zato što sam iskrena i kod mene nema lažnog uvijanja.
Koju supermoć biste voleli da posedujete?
- Meni je već Bog dao supermoć, a to je moj glas. Kada sam bila na početku karijere otišla sam kod jednog profesora da me posavetuje kako da radim na svom pevanju, a on mi je rekao da bi, kada bi radio sa mnom, mogao samo da pokvari moje pevanje, jer ništa ne može da se popravi. I u ovim godinama mogu da otpevam sto pedeset pesama bez prestanka. Noge i kičma sigurno bi mi otkazale kada bih toliko dugo stajala na bini, ali glas nikada.
Koga biste od kolega voleli da vidite na vašem koncertu?
- Mnoge, ali neću da kažem imena jer bi to onda njima stvorilo obavezu da moraju da dođu. Nikoga nisam ni zvala na koncert, jer ne želim da bilo ko bude tamo samo radi reda i da bi me ispoštovao. Želim da te večeri budu sa mnom samo oni koji zaista osete potrebu da dođu.