Zlatan Stipišić Džiboni: Ja sam Džon Vejn u muzici || Hello Magazin!

Muzika Zlatana Stipišića Džibonija je posebna! Lepota njegovih pesama ogleda se u tome što se ne mogu svrstati ni u jedan žanr i stil, a svaki koncert splitskog kantautora ima posebnu magiju. Jedan od najznačajnijih hrvatskih muzičara današnjice nastupiće 11, 12. i 15. novembra u beogradskom Sava centru, gde je i 2014. imao tri sjajna koncerta. Osim dobro poznatih hitova, Džiboni će predstaviti uživo i nekoliko pesama sa novog albuma “Familija” koji je snimio sa Oliverom Dragojevićem.

- Imam nove razloge i nove pesme da ponovo budem sa publikom u Sava centru - kaže za “Novosti” Džiboni. - Taj prostor mi se toliko dopao pre dve godine, da mi na pamet nije pala nikakva alternativa. Pokušavam da zadržim artistički pristup i cilj mi je da nastupi budu odlični, a ne da ih bude mnogo. Znam svoje limite i ne smem da sviram stalno da se to ne bi pretvorilo u rutinu. Moj fokus i pažnja moraju biti na ta dva sata i 30 minuta, koliko traje koncert. Ljudi to osete, možda nisam toliko dobar i od mene ima boljih pevača, ali publika vidi da mi je veoma stalo.

Muzika vam je spoj rokenrola, popa i dalmatinskog zvuka. Kako biste nazvali taj stil?

- I za mene je to velika enigma i ne znam kako bih je definisao. Kada razmišljam o uzorima, ne razmišljam isključivo o kompozitorima i pevačima, već o piscima ili filmskim radnicima. Ako bi to bio jedan stil, čini mi se da bih bio kao Džon Vejn, bio bi to vestern! Uvek su me zanimali filmovi koje su radili Vudi Alen i Kventin Tarantino, da od nekoliko stilova napraviš svoj. Uzbudljivo mi je kad počne film a ne znam kakav će biti kraj. Inspirišu me životi ljudi, a nalazim ih u filmovima, knjigama, pa čak i sportu. Jedna od omiljenih ličnosti mi je bokser Marijan Beneš, vanserijski sportista od kojeg je mogao da se napravi film za Zlatnu palmu u Kanu i Zlatnog lava u Veneciji. Ali nije! Nikad ne možemo biti maštoviti koliko to život ume. Romani su svuda oko nas.

Poseban šmek vašim pesmama daju arhaični izrazi?

- Moj pokojni otac je bio etnomuzikolog i to je jedan od razloga zašto to radim. Kroz istoriju su mnogi prolazili i ostavili svoje reči. Vremenom smo ih iskrivili, pa više nisu ni turske, ni italijanske, pretvorile su se u “mešano meso” što mi je šarmantno. U Dalmaciji ima mnogo italijanskih reči koje nemaju isti smisao kao u Italiji. Kroz vekove su dobile drugo značenje i prizvuk.

Kako ste od pevača hevimetal benda “Osmi putnik” postali pop romantičar?

- To je isto. Razlika je možda bila u imidžu i decibelima. Kada gledate ljude koji su ostavili nešto iza sebe i počeli solo karijere, imate dva potpuno različita razvoja situacije. Ozi Ozborn iz “Blek sabata” ništa nije menjao. S druge strane, Robert Plant koji je izašao iz “Led cepelina” nikad više nije radio albume po uzoru na taj bend. Išao je dalje i razvijao se kao muzičar. Između ova dva puta, biram drugi. Ne mogu da stojim u mestu.

Kako je sarađivati sa Oliverom Dragojevićem?

- Veoma mi se dopada što je operisan od megalomanije. Nikada ne govori o tome koliko je prodao ploča i imao koncerata. Uživa samo u muzici. Veoma je jednostavan. Kada razgovaramo o saradnji kao da se dogovaramo oko ručka, a ne oko nečega što će slušati ili gledati milioni ljudi. Pričamo samo o sadržaju, a ne o uspehu. Tu smo da napravimo nešto u čemu uživamo i ne moramo nikog da lažemo.

Rekli ste da ste donekle kao Đorđe Balašević, koga nisu znali u koji žanr da svrstaju?

- Kada je “JU rok misija” snimila pesmu “Za milion godina”, neko je pitao kako su to mogli da urade bez Balaševića. I to je tačno. Neko je rekao da Balašević ne pripada rokenrolu. Nema veze šta jeste ili nije, ali vredi više nego 90 odsto onih koji su tamo. Dok su gubili vreme gde da ga svrstaju, propustili su priliku da ga slušaju. Da budem neskroman, to podseća i na moj muzički put. Stalno se svi brinu gde da me stave. Nisam dovoljno radikalan da bih bio roker, pesme su mi previše sofisticirane i imaju teške tekstove, da bi bile pop. Dok su se drugi time bavili, snimio sam ne znam koliko albuma.

Objavili ste 2012. album na engleskom jeziku koji nije ispunio vaša očekivanja?

- Nije važno šta sam očekivao, na kraju je ispalo da je najvažnije to što su drugi očekivali. A očekivali su da ću u najmanju ruku biti Robi Vilijams. To je bilo nemoguće, jer sam muzički preširok za festivale. Svirao sam, na primer, u ponedeljak uveče pored Frankfurta, što je isto kao da radnim danom u klubu u Pančevu nastupa bend iz Moldavije. Pa, ko će doći da ga sluša? Drugi problem je bila moja socijalna politika. Rekli su mi da se poslednjih 30 godina ništa nije dogodilo na svetskoj muzičkoj sceni, ako nije bio kvartet. To je jedino rentabilno, a ja u bendu imam 12 ljudi. Shvatio sam da je moja socijalna politika da se vratimo kući. Najugledniji ljudi su mi govorili da sam performer iz doba Vudstoka.

Mada ste po struci kamenorezac, isklesali ste velike hitove. Da li ste nekad radili ono za šta ste se školovali?

- Ja sam u stvari vajar bez akademije, da se totalno raskrinkam. Postoje tri kategorije kamenorezaca, jedna je stručni radnik za estetsku obradu kamena, a to su ljudi koji rade mermer na nadgrobnim pločama. Upišeš nečije ime, napraviš ukras, saksiju od mermera sa nekim ornamentima. Eto, to sam radio u školi. Mislim da ljudi kojima je to profesija nemaju gastritis. Neka se drže toga. Ja sam se prepoznao u muzici i tu ostao.