Mira Banjac: Potrebno mi je da budem korisna || Hello Magazin!

Ime Mire Banjac zlatnim slovima upisano je u našoj umetnosti, kulturi i tradiciji. Ostvarila je nezaboravne uloge, čiji tačan broj ne zna, i ovenčala se svim priznanjima koje glumac u ovoj zemlji može da dobije. Svojim raskošnim talentom inspiriše i danas, u osamdeset šestoj godini. Život joj je, kaže, podario nadljudsku energiju, koju kanališe radom.

Kada je iz rodnog Erdevika polazila na školovanje, nije imala rezervni plan, već samo jednu misao - da se istim putem neće vratiti.

Publici je nedavno predstavljena autorizovana biografija "Ne daj se", autorke Tatjane Nežić, inače peta knjiga o slavnoj glumici. Legenda našeg glumišta za magazin "Hello!" govori o lepoti trećeg doba i otkriva da su knjige možda i najveće priznanje za njen rad.

- Kada vas neko otvara na taj način, počevši od vaših ranih godina, moglo bi se reći da je to jedna vrsta hirurgije nad vama. Ali glumac, kada odluči i pristane da bude glumac, mora da se pomiri sa tim da je ogoljena osoba u izlogu koja radi za narod. Ja izuzetno cenim svoju publiku i s tim u vezi rekla bih da su knjige jedna uzročno-posledična reakcija te dugogodišnje veze i rada.

U bliskoj prošlosti napustile su nas legende srpskog glumišta - Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Mira Stupica...

- Razgovor na tu temu veoma mi teško pada. Svi oni bili su moji prijatelji. Mira Stupica je pored neverovatnog talenta posedovala retku mudrost i sposobnost da se “bavi” životom, a ne samo glumom. Marinko Madžgalj bio je nada, mladić koji je imao sve što je jednom glumcu potrebno, a otišao je tako mlad. Gaga Nikolić je tek sad, u svom zrenju, mogao da ponudi toliko toga. Bata Stojković, Zoran Radmilović, Manda... Sve su to glumačke gromade koje, osim što nedostaju nama i bližnjima, nedostaju i srpskom glumištu.

Vaša karijera traje gotovo sedam decenija. Kada se osvrnete, imate li osećaj da su vam godine proletele?

- Osećam to vreme jer imam osamdeset šest godina i još radim. Ali to je ono što me održava - rad. Odavno ne jurim ni za karijerom ni za novcem. Potrebno mi je da budem korisna, da se družim sa tom svojom porodicom.

Iza vas je nebrojeno mnogo uloga. Znate li im tačan broj?

- Nedavno me je na Palićkom festivalu gospodin Zelenović, nekadašnji direktor "Kinoteke", podsetio da sam igrala u "Boju na Kosovu". Na moje čuđenje šta bih ja tamo glumila, ispostavilo se da je reč o jednoj televizijskoj komediji u režiji pokojnog Bate Konjevića. Ne može čovek da zaguši sebe. Kada bih u sebi imala sve te uloge, poludela bih. Stvari morate da selektujete. Srećom, postoje ljudi koji su na izuzetan način sve to dokumentovali, na meni je da sednem i pomno se prisetim svih mojih rola.

Postoji li još nešto što biste mogli da uporedite sa ljubavlju prema "sedmoj umetnosti"?

- Novinarstvo bi moglo da bude alternativa, jer je ta profesija, baš kao gluma, izuzetno provokativna. Mene pokreću ljudi. Da biste tumačili neki lik, morate dobro da poznajete čoveka. Igrala sam onolike ženske karaktere sa najrazličitijih podneblja. Morate da ih istražite, ne smete da ih vređate. Naučila sam, recimo, da su seljani izuzetno mudri ljudi, a mudri ljudi važniji su od intelektualaca. Trudila sam se da to donesem na pravi način, da prikažem tu lepotu. I ono najvažnije - ljude morate voleti.

Prepoznatljivi ste po osmehu koji širi toplinu. Da li je za sve ovo vreme u njemu utkano više radosti ili tuge?

- Mnogo više radosti. Veliki sam optimista i kao takva dajem sve od sebe da pronađem i najmanju pukotinu kroz koju ću stvari lepše posmatrati. U sebi treba dokučiti lepotu, deo dobrote uz koji ćete lakše prebroditi nevolju. Nažalost, nismo uvek rudari, mada bi trebalo da svoje biće dobro poznajemo i da budemo spremni za sve bitke.

Kažete da ste sa kolegama kao što su Bata Stojković i Zoran Radmilović negovali gotovo porodični odnos, da ste na sceni jedni druge "osećali". Primećujete li nešto slično među mladim glumcima?

- Porodična atmosfera zavisila je od onoga ko vodi pozorište. Primer za to bila je čuvena Mira Trailović. Uverena sam da iza svega dobrog, baš kao i rđavog, stoji čovek. Mira je silno želela da budemo porodica. U pozorištu smo provodili sate, dok su uloge na velikom platnu bile svojevrsna čast i privilegija. Danas je drugačije. Film i televizija su u ekspanziji. Mladi žure, radi se ekspresno, trče za brzom karijerom i nemaju vremena da se druže, što je veoma opasno.

Postoje li mladi glumci kojima predviđate karijeru poput vaše?

- Mnogo je takvih. U poslednje vreme radila sam sa više mladih glumaca i zaista verujem u njih. Postoje dve, tri generacije koje su izašle sa Akademije, izuzetno vaspitane i vredne, obrazovane, pozorišno i literarno obaveštene, mladi ljudi koji rade na sebi. Često traže savet od nas starijih, što je lepo i zrelo. Međutim, tužno je što im kao društvo ne dajemo dovoljno prostora za rad i razvoj u jednoj mirnoj dokolici, da stvaraju, a da ne moraju da jure za novcem. Nadam se da će im zrelost doneti mudrost, da će s vremenom shvatiti da nije sve u parama i karijeri, već u lepoti stvaranja.

Za koju ulogu biste sebi dodelili nagradu za životno delo?

- Ni za jednu. Nikada na taj način nisam mogla da ih selektujem. Svaka mi je nešto donela i nešto oduzela.

Postoje li role koje ste žarko želeli da odigrate, a niste?

- Imala sam tu sreću da igram karakterne uloge koje su me nekako uvek same pronalazile. Bila sam, recimo, opsednuta Isidorom Sekulić, tom gotovo hermetički zatvorenom ženom, a tako velikom književnicom. U zrelijim godinama osetila sam potrebu da igram Gospa Nolu sa palanačkog groblja i priču o prolaznosti. Nažalost, niko se nije dosetio da adaptira taj roman, tako da je to jedina želja koja me je mimoišla.

Smrti se, kažete, ne plašite. Jeste li ispunili sve svoje ovozemaljske zadatke?

- Naravno da nisam. Toliko je toga ostalo, lepog, ružnog, nerazjašnjenog... Nesporazumi sa sobom, sa životom, razmišljanja o tome šta je ostalo neispunjeno, a možda je moglo biti. Ništa od toga, međutim, nije toliko bitno da bi mi oduzelo radost stvaranja i uživanja u onome što ću ostaviti iza sebe.

Više puta izjavili ste da vam je žao što se niste ostvarili kao baka. Čime ste nadomestili tu prazninu?

- Život negde oduzme, a negde doda. Bog ne daje sve. Meni je dao karijeru. Znala sam da se nađem na drugom kontinentu i da me uhvati nemir kako sam baš u tom trenutku najpotrebnija svom detetu. Kada dođete u pozne godine, misli često umeju da odu u pravcu koji vas rastužuje. Moj sin i ja obožavamo decu i zato su sada sva tuđa deca u našoj kući. Imam mnogo prijatelja koje čuvam kao oči u glavi, jer i to je porodica. Prijateljstva su ulog koji vam se uvek vraća sa kamatom.

Zamerate li sebi nešto?

- Kako da ne. Smatram da nemam nešto mnogo dara, talenta, a ni uspeha u privatnim poslovima. Često sam se u životu gubila i tražila. Bilo je trenutaka kada sam bila umorna i od života i od karijere. Zameram sebi što možda nisam bila prodornija, ali ni za tim ne žalim, jer mi je život kroz karijeru doneo sve o čemu sam kao mlada sanjala. Videla sam sve kontinente, upoznala sve rase i kulture, razne mudre i pametne ljude, stekla vredna prijateljstva i shvatila da mi više od toga ne treba.

Iako ste u Beogradu živeli dvadeset dve godine, vratili ste se svojoj Vojvodini.

- Beograd mi je nesumnjivo poklonio karijeru, taj grad je moja druga kuća. "Atelje 212" nekada je bio čista egzotika, a ja u njemu među zvezdama. Međutim, čeznula sam za zemljom. To korenje je tako duboko u meni. Sećam se kako sam kao formirana glumica otišla za Beograd i kako sam bila očajna jer nisam videla Mesec. Odrasla sam u širini, u neraskidivom prostranstvu čoveka, zemlje i neba, zbog čega sam se na kraju i vratila u Novi Sad.

Dobijate li od obožavalaca poklone?

- Jedan posebno pamtim. U gradiću u Crnoj Gori igrala sam u to vreme popularnu monodramu složene forme koja govori o teškom životu jedna žene. Po završetku predstave prišla mi je starija gospođa i skinula vunenu maramu, koju je, pretpostavljam, često nosila, i prebacila mi je preko scene. Bila je pod utiskom, a nije imala ništa drugo. To nema cenu.

Početkom sledećeg meseca napunićete osamdeset sedam godina. Kako danas obeležavate svoj rođendan?

- Obično u krugu porodice i nekoliko prijatelja. Ispričaću vam nešto zanimljivo. Moja koleginica, novosadska glumica Anđelija Vestić, sa kojom sam išla u školu, rođena je istog dana i godine kad i ja, a i deca nam se isto zovu. Čak i kada nisam bila tu, kada sam bila na turnejama, nikada se nije desilo da bar telefonom jedna drugoj ne čestitamo rođendan.

Sa ovom mudrošću i životnim iskustvom, šta smatrate da je u životu zaista važno?

- Važno je da, ukoliko vam je Bog dao, radite ono što volite. Mnogi nemaju tu privilegiju. Važno je da to radite valjano i za narod, nikako samo radi sebe. Da se osećate kao deo života. I najvažnije - da ličite na svoj narod.