Sergej Trifunović: "Izvini" je vrlo moćna reč, ali je ljudi teško izgovaraju || Hello Magazin!

Sergej Trifunović je sjajan glumac, koji ne voli da daje intervjue. Tek kad postoji nešto što mu je veoma bitno ili drago, pristaje na razgovor. Ovog puta to je film "Jesen samuraja", u kojem glumi inspektora čije ponašanje, blago rečeno, nije primereno. No, razgovor za "Hello!" nije počeo pričom o ovom ostvarenju, već otkrićem da filmove gleda veoma retko.

- Umorio sam se od loših filmova, pa zato gledam samo one koje mi preporuči više ljudi u čiji ukus verujem. Nedavno mi je prijatelj, reditelj Predrag Ličina, rekao da je ove godine pogledao sto pedeset filmova - sto užasno loših, dvadeset pet u redu, dvadeset vrlo dobrih i pet sjajnih. Ne iznenađuje me što je "Jesen samuraja" za desetak dana videlo pedeset hiljada ljudi, jer je reč o veoma bioskopskom filmu. Ako ga već poredimo s "Malim Budom", sigurno je da je bolje režiran i mnogo ozbiljniji. Bećko, Bojana, Andrić i Strugar najviše su izrasli od prošlog do ovog filma - kaže proslavljeni glumac na početku razgovora za "Hello!".

Da li ste čuli komentare da ste do te mere hteli da izreklamirate "Jesen samuraja", da ste uradili ono što inače ne činite. Na premijeri ste se držali za ruku sa koleginicom Jovanom Guzijan?

- Ne, uradio sam najnormalniju stvar - pozvao sam svoju partnerku iz filma da bude sa mnom na crvenom tepihu. Ne vidim što se toliko diže prašina.

Znali ste da će se upravo to desiti.

- Naravno, jer znam da su ljudi debili. Muka mi je od toga.

Koliko često vam se dešava da nekoga okarakterišete kao debila, a kasnije shvatite da nije?

- Pogreši čovek, ali kad god mi se to desi, kažem "izvini". To je vrlo moćna reč. Ljudi je teško izgovaraju, valjda misle da će im pasti kruna s glave. Meni to uopšte nije problem.

Na jednoj pres-konferenciji stali ste na stranu gospođe koja je pitala da li je u filmu moglo da bude manje psovki, ali ste rekli da i sami psujete. Iz navike ili samo u afektu?

- Voleo bih da je manje psovki u filmovima, a za moje psovanje postoji niz razloga. Često to činim kad nešto objašnjavam, pa hoću da budem slikovit. Psovka je legitimna, jezička stilska figura. Vuk Karadžić je napisao "Crven ban" u kojem ima najmanje osam psovki po stranici.

Važite za osobu koja ne haje za pravila, počevši od zanemarivanja satnice događaja do toga što ćete, bez obzira na okolnosti, reći ono što mislite.

- Zavisi o kakvim je pravilima reč i ko ih određuje. Nigde ne piše da čovek ne treba da govori ono što misli. To nema veze sa pravilima, već sa karakterom.

Stiče se utisak da vas "smara" sve što je vezano za posao glumaca, a nije sama gluma.

- Upravo tako. Ovaj film jako volim, pa mi nije teško. Generalno, kad nešto volim, nije mi problem da se potrudim.

Šta je sledeće zbog čega ćete se potruditi?

- "Don Žuan" u "Jugoslovenskom dramskom", ako bog da polovinom novembra.

Glumite Don Žuana?

- Ja sam Zganarel, a Don Žuan je Vojin Ćetković.

Jedan vaš kolega rekao je da glumac ne može da bude uspešan ako nema veliko samopouzdanje. Slažete li se?

- Ne, jer je u suštini svih velikih glumaca koje poznajem ogromna stidljivost. Samopouzdanja čak nema.

Čini se da vama nije nedostajalo. Da li je raslo sa postignutim uspesima?

- Smanjivalo se. Na početku je bilo izuzetno veliko, jer sam bio debil. Kad imaš sedamnaest godina mnogo čega nisi svestan, ali vremenom se svedeš na realne okvire.

Pitanje je da li smo sposobni da spoznamo svoje realne okvire?

- Realni okviri su uvek oni koje ti tvoj mozak odredi. Ne postoji drugi kriterijum.

Budući da ste bili u Americi, da li se pitate - gde bi bili vaši "okviri" da ste ostali?

- Ljudi ne kapiraju da to nema nikakve veze.

Većina vaših odgovora je toliko sažeta da bi stali u "tvit". Da li ste privatno pričljiviji?

- Mnogo, a možda bih i sada bio rečitiji da istovremeno ne razmišljam o tome da je tri sata, a da treba da idem na neku svadbu, da odem u poštu da uplatim pare i da stignem u Mladenovac na predstavu.

Ni inače niste baš orni za priču, kad ona treba da završi na stranicama novina.

- Moj problem sa intervjuima je taj što se dijametralno razlikuju način na koji ja gledam to što radim i pogled medija. Oni se trude da stvore sliku koja će zadovoljiti pretpostavljene mase. Misle da te ljude ne interesuje sadržaj filma, već "devojka" Sergeja Trifunovića, s kojom je bio na premijeri. To unižava celu profesiju kojoj pripadam, za koju se borim, uz koju sam rastao, jer mi je otac glumac.

Da li vas teši što će određeni broj ljudi pogledati "Jesen samuraja", potaknut tekstovima o vašoj devojci?

- Ako hoće, doći će isključivo zbog filma. Nikad nikoga u bioskop nije dovela priča o devojci sa crvenog tepiha.