Borka Tomović: Za mene je poražavajuće što znanje danas nije na ceni || Hello Magazin!

Iako je oduvek uživala gledajući filmove i predstave, nikada nije ni pomislila da bi jednog dana mogla da bude deo te magične scene. Gluma je u život Borke Tomović ušla prilično kasno. Želja joj je prvo bila da studira dramaturgiju i pred sam prijemni donela je odluku koja je odvela na drugu stranu.

Prošla je audiciju iz prve i tek je onako iz radoznalosti htela da proveri da li je izabrala pravi put. Međutim, postupila je, priznaje, veoma naivno. Jer, kad gluma uđe u nečiji život, postaje mu nasušna potreba, kao što se, kaže, i njoj desilo u jednom trenutku.

Ko vas je najviše podržao u izboru da postanete glumica?

- Kad sam ušla u uži krug na FDU pozvala sam sestru Anu i napravila foru kao da nisam prošla, a ona je rekla "Joj, divno", a kad sam joj otkrila istinu, ona je na to ponovo rekla "Aaaa, super". Naravno da je kao starija sestra imala dosta uticaja na mene kad su neki moji izbori u pitanju. Budući da je pozorišni reditelj, imala je već iskustvo i donekle je znala da je gluma nesigurna profesija, te stoga i nije bila sigurna koliko je za mene.

Zato mi je sada najbolji savetnik. A i dok sam studirala i ponekad posustajala, bila mi je velika podrška.

Čime vas je gluma očarala, a šta vas je naučila?

- Tokom 10 godina aktivnog bavljenja ovim poslom naučila sam dosta o sebi. Kroz glumu se stalno preispitujem, istražujem svoje granice, ona me tera da se stalno usavršavam i postavljam sebi razna pitanja... Pripremajući novu predstavu baš sam razmišljala kako je moj posao divan, koliko se radujem kad idem na probu, upoznajem nove kolege i radim sa njima. Ako glumu ikad doživite kao "moranje" onda se gubi ta njena čarolija, ali i magija koju glumci mogu da prenesu na publiku.

Uskoro počinje i emitovanje povratničkih "Fazona i fora", u kojima se pojavljujete sa petogodišnjim Vidom, sinom vaše starije sestre Ane i Vuka Ršumovića. Kako je protekla saradnja između tetke i sestrića?
- Za Vida moram da kažem da je najveći profesionalac kojeg sam upoznala. Prvog dana je došao sa napamet naučenim scenariom za svih petnaest epizoda. Kada bi bio umoran ili bi mu glas utihnuo morala sam da smišljam načine kako da ga animiram, pa smo organizovali takmičenje u glasnoći, a on bi posle svakog kadra pitao Vuka: "Tata, je'l da da sam bio glasniji od Boke?"

Obožavate da igrate epohu, šta vam je u pričama iz prošlosti najveći izazov?

- Mislim da to potiče iz onog detinjeg u meni, jer sam oduvek volela te kostime i menjanje vizuelnog identiteta. Samim tim što se sve dešava u davnoj prošlosti mnogo toga izgleda drugačije, i scenografija, način komunikacije i odnosi među ljudima. Interesantno mi je i to što me sve te priče izmeste iz sadašnjeg vremena.

Šta je to u prošlom vremenu toplije i srdačnije, pa mnogi od nas žele da se kroz neke priče stalno vraćaju?

- Kad sam bila mlađa uvek me je nerviralo kada neko kaže "Eh, kako je bilo u naše vreme". Ali, evo, sad sam i ja došla u te godine kada mislim da je nekada možda bilo bolje, lepše, romantičnije. Vrednosti koje su tada postojale, sada su potisnute, zaboravljene, skrajnute. Znate, za mene je poražavajuće što znanje danas nije na ceni. - ispričala je Borka u intervjuu za Novosti.