Duh Skandinavije u Beogradu: Dom Slobodana Stefanovića uređen u minimalističkom stilu || Hello Magazin!

Ljubav prema glumi i muzici prvak "Pozorišta na Terazijama" Slobodan Stefanović tokom godina usmerio je i na druge oblike umetnosti. Osećaj za lepo preneo je i na svoj životni prostor, koji je uredio u skladu sa svojim temperamentom i stilom života. Prostor koji odiše skladom upotpunio je detaljima, koji pažljivo razotkrivaju njegovu ličnost i posetioce uvode u razigrani svet poznatog umetnika. Dok otkriva detalje života pod krovom starogradnje u centru Beograda, tridesetdevetogodišnji Vojvođanin za “Hello!”, između ostalog, govori o uzbudljivom poluradnom, polupardnom letu, kao i sjajnoj radnoj sezoni koja ga očekuje ove jeseni.

Zbog čega ste iznenada doneli odluku da promenite svoj životni kutak?

- Nekoliko godina živeo sam u manjem stanu i bila mi je potrebna promena. Prilično neplanski, prodao sam taj stan. Agent za nekretnine sa kojom sam već sarađivao slučajno me je srela i u šali pitala da li bih prodao stan. Bio je ponedeljak, a u nedelju sam već zaključio ugovor sa kupcem. Nije mi dugo trebalo da nađem novi stan. Pre ovog, živeo sam u novogradnji koja ima svoje prednosti, ali i mane. Ovog puta hteo sam staru gradnju i stan koji ću urediti po svom nahođenju. Želeo sam otvoren prostor između kuhinje i dnevne sobe, dobru organizaciju prostora, veliku terasu, mir i tišinu, stakleni zid, pogled na dvorište zgrade i da budem vrlo blizu mog matičnog "Pozorišta na Terazijama". Našao sam upravo takvu gradnju i kompletno renoviranje završio za nemogućih mesec i deset dana, uz pomoć mog prijatelja i izvođača radova, gospodina Bogdana Đumića. Izrazito je bitno gde živimo i provodimo vreme.

U kom stilu ste uredili stan, jeste li imali i stručnu pomoć?

- Volim skandinavski i minimalistički stil, velike prozore, zelenilo, belu boju, jednostavnost i lepotu koju ona pruža. Ne volim previše detalja, volim ravne i čiste površine, koje su ujedno i lake za održavanje. Najveću zahvalnost za sadašnji izgled i funkcionalnost stana dugujem svojoj prijateljici, arhitekti Aleksandri Todorović. Sve moje ideje je stavljala na papir, usmeravala me pravim savetima, zajedno sa mnom nadgledala gradilište, i odabirala boje i materijale koje smo koristili prilikom uređenja. Nije me mrzelo da obiđem pola grada zbog fotkanja najbanalnije stvari kao što su slavine za kupatilo, da bismo onda zajedničkim snagama odlučivali koja će se najbolje uklopiti. Verovatno bi stan izgledao drugačije da nije bilo Aleksandre. Bio bi više eklektičan, a ovako smo postigli stilsku ujednačenost, minimalizam sa toplinom. Volim činjenicu da moji gosti ne žele da odu kući tako lako, jer je energija stana dobra.

Koliko dugo živite na novoj adresi i zbog čega ste odabrali baš ovaj kraj grada?

- Već dve i po godine sam na ovoj adresi i moji bližnji se šale kako je već vreme da prodajem i ovaj stan, kao i prethodnih nekoliko. Kažu, dugo sam na istoj adresi. Volim da se bavim kreativnim poslovima, građevinom, preraspodelom i uređenjem prostora, i mislim da mi to dobro ide. Imao sam ponude za opremanje tuđih stanova, koje nažalost nisam prihvatio, ali mi se sad čini da je to realnija opcija nego da svaki čas prodajem stanove da bih imao novu igračku. Zato, ponude su dobrodošle. Šalu na stranu, ako nešto ne mogu da nađem, ja to napravim. To je bio slučaj sa setom stočića, u dnevnoj sobi, u industrijskom stilu. Moj tata Mićko i ja zajedničkim snagama smo napravili ovaj, meni možda najznačajniji deo nameštaja u stanu.

Imate i kutak za priznanja i nagrade koje ste dobili?

- Lepo se slažu uz sivi zid. Šalu na stranu, naravno da je lepo kada vas nagrade za vaš trud, neki bi rekli da je nagrada kruna jednog posla, a ja mislim da su priznanja podstrek i opomena da nema opuštanja. Moraću da napravim i kutak za sve poklone koje dobijam posle odigranih predstava, sve cveće i jagode u čokoladi, keksiće sa nazivima mojih predstava, dečje crteže, knjige, dekupaž kutije. Okružen sam divnim ljudima koji vole pozorište i beskrajno sam im zahvalan na tome.

Koju nagradu priželjkujete?

- Najveća nagrada mi je kada dobijem novu ulogu, tome se mnogo više radujem, naravno, ako je uloga dobra i zahtevna. Nama glumcima posao se svodi na čekanje. Čekanje da dobijete ulogu, čekanje da nameste svetlo za vaš kadar, čekanje da vam jave da li ste prošli kasting, čekanje… A kada ste na sceni ili ispred kamere, to je zadovoljstvo, igra, ljubav, život.

Pravite li često kućna druženja sa prijateljima?

- Na nedeljnoj bazi. Imam samo jedan uslov, da se gosti u mom domu izuvaju, bez izuzetka. Šta ću, “provincijalac” iz Veternika, kod mene ili tako ili nikako. Stvarno, bole me te štikle na novom parketu. Međutim, kod mene nema okupljanja bez obimne večere i dobrog vina, druženja ne traju kraće od pet sati i niko nikad više ne spomene izuvanje kao prepreku.

Koliko ste umešni u kuhinji?

- Svakodnevno kuvam, ali to su uglavnom brza jela koja se spreme za petnaest minuta. Trudim se da vodim zdrav život i koristim samo zdrave namirnice, izuzev kad imam ješne goste. Tada kuvam za dušu i ne zazirem od ukusnih sosova, raznih sireva u zanimljivim kombinacijama, tartova sa voćem ili čokoladom.

Imate i poseban kutak za umetnost i osamu uz knjigu.

- Iako sam vrlo druželjubiv, moram da imam svojih "pet minuta". To podrazumeva vreme koje posvećujem sebi, svojim mislima, knjigama ili učenju nekog teksta ili nove uloge. Zato mi je veoma važno bilo da nađem stan koji je izrazito miran s obzirom na lokaciju. Iapk, moja pasija su putovanja i tu se najviše opuštam i prikupljam energiju za pozorišnu sezonu i nove izazove.

Prvak ste "Pozorišta na Terazijama". Umete li komšijama da priredite poneku “generalnu probu” mjuzikla u stanu i kako reaguju na pozorište u kući?

- Čudno je što nikada nisam imao stege kada je posao u pitanju. Ako spremam ulogu, pevam nasav glas. Pita mene komšinica pre neki dan: "Komšo, pa gde si ti, nema te, ne čujem te da nešto pevaš? Već sam se zabrinula". Sećam se i tih večeri dok sam studirao, vraćao sam se kući kroz široki veternički šor i stalno ponavljao i uvežbavao tekstove sa Akademije ili pevao zadate pesme sa tehnike glasa. Sretne me u neko doba komšinica Đuka i kaže: "Jao što lepo pevaš, sine, samo pevaj, šta te briga što svi misle da si malo lud". Slatko sam se nasmejao, i eto, ostade priča kako je glumac pevao svako veče niz ulicu.

Sledeće godine zaokružićete četvrtu deceniju života. Kako ste zadovoljni do sada pređenim životnim putem?

- Nisam baš spreman za rekapitulaciju i svođenje računa. Srećan sam što sam sve u profesionalnom životu postigao svojim trudom i zalaganjem, ništa nisam dobio u kafani i na lepe oči. Svoj sam, i to je nekad dobro, a nekad ne. Da se menjam neću, da se prilagođavam mogu.

Priželjkujete li da se uskoro skrasite kraj voljene osobe ili vam još uvek prija samački život?

- Evo, da prodam još ovaj stan i skrasiću se. Šalu na strnau, meni prija da živim svoj život onako kako želim, a ne da mi ga kroje društvene norme. Dok je meni u mojoj koži lepo, ne menjam ništa. Svaka promena je dobra, ali ne pošto-poto i ne zato što vam neko kaže da bi trebalo. Lepo Duško Radović kaže: "Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drukčije".

Jeste li zahtevni u partnerskim odnosima?

- Umereno sam zahtevan, ali postoje bitne stvari koje se grade i do kojih se dolazi vremenom, poverenje na prvom mestu. Iskrenost, neposrednost, otvorenost, prirodnost, marljivost, ostvarenost, urednost… Izgleda da sam ipak zahtevan pomalo.

Šta smatrate svojom najslabijom karakternom crtom?

- Empatija i često neodlučnost. Zbog svog saosećanja prema drugima često mogu da popustim i pred najzahtevnijim izazovima. Umem dugo da vagam između krajnje nebitnih stvari, jer svemu prilazim studiozno i ne volim da grešim. Otud neodlučnost.

A najsnažnijom?

- Radoholik. Uvek sa ciljem.

Leto za nama proveli ste radno, ali i paradno.

- Leto sam proveo prelepo na proputovanju kroz Crnu Goru, Španiju, Hrvatsku, Nemačku i Austriju. U pauzama putovanja radio sam seriju "Zaboravljeni umovi", u kojoj sam oživeo lik vajara Ivana Meštrovića. Zatim, radio sam ozbiljan bolivudski blokbaster, gde sam tumačio jednu od najbitnijih uloga u filmu, vođu albanske mafije. Ovo iskustvo u akcionom indijskom filmu ne može da se meri ni sa jednim snimajućim iskustvom. Način rada, scenario, brzina rada, postavka kamere, apsolutno sve potpuno je novo i drugačije. Očekuje nas premijera filma u aprilu sledeće godine u Mumbaiju. Jedva čekam da vidim to ostvarenje i da posetim Indiju, što mi je dugogodišnja želja. Uskoro me očekuje snimanje novih epizoda serije “Sinđelići”, a sledeće godine počinjemo sa radom na predstavi "Fantom iz opere". "Pozorište na Terazijama" otkupilo je prava, a moja uprava vidi mene kao sledećeg svetskog Fantoma. Velika je to čast i radost, jer Srbija zaslužuje da ima ovu predstavu na kulturnoj sceni, posle trideset godina svetskog izvođenja najpoznatijeg Veberovog dela. To je ogromna stvar za nas.

Šta priželjkujete na profeisonalnom planu?

- Ništa posebno ne priželjkujem. Neka sve ide svojim tokom i ja sam zadovoljan. Ako ne znaš da uživaš u trenutnom, nećeš znati ni u mnogo većem, jer to veće nije nikakav garant za sreću.

Čemu se u narednom periodu najviše radujete?

- Radujem se početku sezone u mom matičnom pozorištu i skorom putovanju u moj omiljeni grad - London.