Jelisaveta Seka Sablić: Radujem se kada se ljudi smeju zbog mojih uloga || Hello Magazin!

Heroina domaće kinematografije i pozorišta Jelisaveta Seka Sablić još jednom je obradovala televizijsku publiku briljantnom ulogom Simke u seriji “Nemoj da zvocaš”, koja se svakodnevno prikazuje na “Prvoj” televiziji.

Zajedno sa kolegom Borom Stjepanovićem, domaća “kraljica komedije” odlično je dočarala supružnike u penziji koji svakodnevno proživljavaju zanimljive životne situacije.

Uz retke izuzetke, karijeru slavne glumice obeležile su komične uloge, poput legendarne pijanistkinje Kristine u filmu “Maratonci trče počasni krug”, za koju je nagrađena “Zlatnom arenom” na Filmskom festivalu u Puli.

Nezaboravne su i njene role u filmovima “Kako sam sistematski uništen od idiota” i “Davitelj protiv davitelja”. Uporedo sa filmskom i pozorišnom karijerom Sablićeva je uspešno radila i na televiziji, a njene replike iz serija “Bolji život”, “Srećni ljudi” ili “Ljubav, navika, panika” i danas se često izgovaraju.

Tokom pola veka duge karijere, poznata umetnica nerado je govorila o privatnosti, ali je uvek ponosno isticala to što je majka sina Stefana, danas uspešnog pozorišnog reditelja. Od pre tri godine Seka je i baka unuka Leona kome posvećuje sve svoje slobodne trenutke.

Jesu li reakcije publike na seriju “Nemoj da zvocaš” očekivane i da li posle godina iskustva lako možete da predvidite kako će gledaoci prihvatiti vaše nove uloge?

- Reakcije publike su uglavnom očekivane i u najvećem broju slučajeva mogu da ih predvidim, ali trenutno od nedostatka vremena i velikog posla, jer je snimanje još u toku, nemam povratne informacije od šireg kruga poznanika i ljudi. Mislim da je moja uloga odlično napisana i da će sigurno biti prihvaćena, pogotovo kod ženske populacije.

Da li je Simka slična Seki i da li privatno često zvocate?

- Jeste, slična je. Ne zvocam. Slovo A u mome životu je da ne komentarišem nikoga, ni bliže ni dalje ljude oko sebe. Takođe, ne bih podnela da mene neko komentariše, savetuje, sugeriše mi šta da radim i upravlja na neki način mojim životom.

Pored vašeg imena često stoji epitet “kraljica komedije”, da li tu titulu sa ponosom nosite?
- Da, nosim je sa ponosom. Radujem se kada se ljudi smeju i raduju zbog mojih uloga. Mislim da sam toliko u zanatu da komiku mogu da doziram i da osetim koliko je potrebno publici koja je ispred mene.

Da li je u današnje vreme teško nasmejati ljude?

- Nije, ljudi se često smeju na veoma jeftinu ponudu.

Šta vas motiviše da radite gotovo istim tempom kao na početku karijere?

- Motiviše me to što mi je dobro u životu, što su svi moji dobro, ali naravno uvek postoji životna i ljudska nesreća koja te nikada ne može ostaviti da si potpuno srećan.

Doživljavate li sebe kao slavnu glumicu ili kao sasvim običnu ženu?
- Veoma precizno znam koliko vredim, ali ne očekujem da i drugi to znaju.

I danas živite na Čuburi, gde ste i rođeni, koliko se taj kraj promenio od vremena vašeg detinjstva?

- Za mene se ništa nije promenilo, ovde se sve slabo menja.

O čemu najčešće pričate sa ljudima iz vašeg komsiluka?

- Uvek žurim, tako da nemam mnogo vremena da pričam sa tim dragim ljudima. Ponekad imam pitanja u vezi sa zgradom, ali rešenja se teško nalaze i realizuju, pa mi je glupo da o tome žvaćem u prazno.

Jesu li vam bolji prijatelji bile koleginice ili kolege, i da li ste se tokom karijere suočavali sa ljubomorom u poslu?

- Veoma sam malo imala prijatelja iz svog staleža. Nekad su se ta prijateljstva bez ikakvog razloga završavala i nestajala. Nemam bliskost sa kolegama, a nemam ni vremena za druženje. Što se tiče ljubomore, odgovor je ne, nisam nikada primetila ljubomoru u poslu.

Mnoge holivudske glumice poslednjih godina podižu glas zbog toga što imaju znatno manje honorare od svojih kolega, da li je i kod nas slična situacija?

- Ne znam, jer kada dogovaram honorare tražim svoje i ne zanimaju me tuđi dogovori i honorari.

Smatrate li da i dalje živimo u pretežno šovinističkom društvu ili polako dolazi vreme rodne ravnopravnosti?

- Mislim da je to pitanje perioda mode u istoriji sveta. Otkad postoji svet ono se pojavljuje kao nešto prirodno i, obratno, neprirodno i osuđivano.

Nakon što ste sa Severinom snimili spot za pesmu “Silikoni” otkrili ste da ste i sami tokom mladosti korigovali nos, da li vam je promena izgleda svojevremeno dala na samopouzdanju?

- To je bila toliko mala intervencija da se promena nije čak ni primetila. Nije mi dala na samopouzdanju, ali sam se i te kako smirila.

Da li vam je kao ženi bilo teško da sami koračate kroz život?
- Nisam primetila da mi je bilo teško.
Mislite li da bi vam život ipak bio lakši da ste se kod kuće imali “mušku ruku”?
- Sada već znam da ne bi.

Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se susretali tokom odrastanja vašeg sina?

- Blesave škole kroz koje je prolazio, histerične male mature, strašni pritisci na decu od četrnaest godina, koji i dan-danas postoje i funkcionišu.

Jeste li danas ponosna majka?

- Naravno da jesam.

Kako izgledaju vaše saradnje sa sinom Stefanom i koliko često se u vašim razgovorima provlači tema posla?

- Pričamo samo kada ti razgovori imaju veze sa njegovim projektima, mada ponekad i ja njega pitam ponešto o svojim projektima.

Nedavno ste izjavili da unuk Leon može najlakše da vas nasmeje, čime vam je poslednji put izmamio osmeh?

- Teško mi je da se setim. Verovatno moja podsvest ne želi da vam to poklonim. Ali, evo jedne pričice u vezi sa Leononom. Kada je nesiguran i malo uplašen, Leon mi pruža rukicu i autoritativno kaže: ”Baba, idemo svi”. To mi uvek izmami osmeh.

Spadate li u bake koje su uvek spremne da ispune sve želje svom unuku?

- Sasvim sigurno da spadam. Nema umora za Leona.

Nedavno ste veoma iskreno priznali da ste imali priliku da probate narkotike, mislite li da je senzacionalistička reakcija medija bila preterana?

- Nemam reči na tu reakciju, sve je to paket jeftinoće življenja u kome smo.