Ivona Pantelić: Sa ćerkom delim uspehe i poraze, i ne osećam se kao da sam sama || Hello Magazin!

Savršenom dikcijom obojenom nežnim glasom, voditeljka Ivona Pantelić duže od dve decenije informiše gledaoce „Radio-televizije Srbije“ kao voditeljka “Dnevnika”.

Iako bi se mnogi od njih složili da se za sve ovo vreme njen lik nije mnogo promenio, Ivona je uverena da se tokom godina na njemu neminovno razotkriva unutrašnje raspoloženje, kao i karakter osobe koja se obraća ljudima sa druge strane ekrana.

Blaga i nenametljiva, četrdesetsedmogodišnja voditeljka pravi odmerene životne korake, maksimalno koncentrisana na odgajanje petnaestogodišnje kćerke Maše, učenice „Treće beogradske gimnazije“ i nacionalne juniorske prvakinje u ritmičkoj gimnastici.

Poznata majka sa kćerkom deli sve životne izazove, svesna da je njena devojčica sve bliža ulasku u svet odraslih, istovremeno ponosna na to kakva je osoba postala.

U intervjuu za magazin “Hello!” Ivona otkriva kako neguje naizgled svevremenu lepotu, govori o životu van studijskih kamera informativne redakcije „Radio-televizije Srbije“, novom profesionalnom izazovu, kao i trenutnom emotivnom statusu.

Prija li vam kompliment da ste jedno od najlepših televizijskih lica?

- Prija, naravno, svako voli da na ekranu vidi prijatno lice, ali to ne znači samo “lepo”. Na licu se ogledaju unutrašnje raspoloženje i karakter, kako vreme prolazi i voditelj se opušta u poslu i na ekranu, sve više se otkrivaju i pokazuju upravo osobine same ličnosti koja prezentuje vesti. Lepota tada postaje samo prateća osobina.

Koliko godina ste u svetu novinarstva i kako održavate žar i entuzijazam prema poslu?

- Imala sam sreće da u “Radio-televiziju Srbije“ dođem sa dvadeset dve godine, kada su prezenteri i spikeri bili perjanica televizije, sa dikcijom i akcentima bez greške. Tada nije svako mogao “na ekran”, strogo se vodilo računa o svemu. Lepota je bila jedna od osobina, naravno, i za žene i za muškarce. Doajeni ovog posla bili su već pred penzijom kada sam ja počela da radim, retko ko se seća kako su u mladosti izgledale Dušanka Kalanj, Staka Novković-Đorđević, Mića Orlović, Danka Novović. Oni su postavljali visoke standarde za izlazak pred kamere i što se tiče fizičkog izgleda i što se tiče interpretacije. Ti standardi važili su kako za prezentere tako i za novinare, urednike, koji su mogli pred kamere tek posle ozbiljne pripreme, vežbe, a tu je i taj faktor “lepote” koji je od prirode dat i samo malo može da se koriguje.

Jeste li u nekom trenutku razmišljali da karijeru usmerite u nekom drugom pravcu, recimo, ka pejzažnoj arhitekturi koju ste završili kao student generacije?

- Maštala sam da radim u struci, možda i da odem u inostranstvo. Slučajno, na očev nagovor prijavila sam se na audiciju u “Rdio-televiziji Srbije” i ostala do danas. Odnedavno radim na projektu “Jedno drvo za jednog ratnika” i tako sam na neki način okrenuta i osnovnoj struci. Uživam što sam stekla nova profesionalna poznanstva i divne prijatelje. Projekat je pokrenulo Ministarstvo pravde, a partner su “Srbijašume”. To je projekat pošumljavanja Srbije u spomen na stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Osuđenici će za četiri godine posaditi milion trista hiljada sadnica drveća u spomen na isto toliko rodoljuba stradalih u Velikom ratu.

Koliko je vašoj kćerki interesantan posao kojim se bavite, posećuje li vas na radnom mestu i ima li želju da jednog dana radi u istom radnom prostoru?

- Odmalena je dovodim na posao. Kao svaku devojčicu, najviše je interesovala šminkernica, ali sada primećujem da se interesuje i za druge stvari. Zainteresovana je za televizijski program, gleda ga kod kuće, komentariše zajedno sa mnom i nekad se iznenadim kako zapravo obraća pažnju na sadržaj. Tu je možda ponekad nesvesno upućujem u neke tajne moga posla. Ona je drugi razred „Treće beogradske gimnazije“ i za sada je interesuju prirodne nauke, ali nikad se ne zna gde to može da je odvede.

Da li se i dalje bavi ritmičkom gimnastikom?

- Sada je seniorska reprezentativka. Prošle godine bila je prvak države kao junior i provela je mesec dana u Rusiji u nacionalnom trening-centru “Novogorsk”. Tamo je imala priliku da vidi kako treniraju Ruskinje i kako se odnose prema ritmičkoj gimnastici, koja je sport broj jedan za žene. Ona obožava taj sport, svakodnevno trenira i ide na takmičenja. Imala je jednu krizu u prvoj godini gimanzije, ali sada kada se uverila da može sve da postigne, mislim da neće skoro napuštati ritmiku.

Maša je u tinejdžerskom periodu. Kako se nosite sa izazovima roditeljstva u ovoj fazi odrastanja?

- Primećujem promene u ponašanju, ali što se nje tiče, iako je tinejdžerka, njen pubertet je nekako pomešan sa sportskim životom koji vodi. Više ne znam šta je pubertet, a šta su problemi vezani za sport. Nekada i ne stižem da mislim na njen pubertet, živimo dosta brzo, a ona ima svakodnevne treninge, dijete, tu i tamo neka povreda, umor. Najveći problem joj je kako da stigne da se odmara. S druge strane, moj posao nema klasično radno vreme, pa planiramo od dana do dana, zajedničkim snagama.

Spominjete dijete. Koliko je to dobro za nju u tim godinama?

- To jeste malo kontradiktorno, jer su treninzi dugotrajni i naporni, a ishrana mora da bude ograničena. Za razliku od nekih drugih sportova, gde bi sportisti trebalo da budu što jači i da imaju što veću fizičku snagu, u ritmičkoj gimnastici je drugačije. Njima ne preporučuju da dobro jedu u smislu mnogo, već kvalitetno, a u manjim količinama. To se kosi sa apetitom u ovim godinama, ali istrajna je zbog ljubavi prema tom sportu. I kada stane na tepih na takmičenju i zablista u onom šljaštećem trikou i odvežba dobro, sve teškoće zaboravimo.

Kako vi održavate kondiciju, posećujete li fitnes-centre?

- Leto uvek iskoristim da mnogo plivam, volim prirodu i šetnje, mada teško pronalazim vreme za to. Genetika je sigurno prisutna, ali uz Mašu i ja se drugačije hranim. Povrće je dominantno, i meso, slabo jedem žitarice i generalno vodim zdrav život. Ne pušim i trudim se da ranije legnem, do ponoći najkasnije volim da sam u krevetu.

Vi ste najveća podrška kćerki. Ko je vama podrška, s obzirom na to da ste posle razvoda postali samohrana majka?

- Nas dve živimo pod jednim krovom, međutim, ja sam dosta vezana za porodicu, majku, oca i sestru. Moj otac još radi, majka je u penziji i pošto sam ja prilično zauzeta, ona je zadužena za ishranu svih nas, tako da u šali kažemo da Maša ima svoj tim koji brine o njoj. Delimo uspehe i poraze, i ne osećam se kao da sam sama. Nemam bračnog partnera koji živi sa mnom, odgovornost je veća, kao i težina života, ali imam sa kim to lepo da podelim.

Koliko je Mašin otac prisutan u njenom životu?

- Ne toliko fizički, s obzirom na to da ne žive pod istim krovom, ali uvek je tu za nju, stalno su u kontaktu i informisan je o svemu šta se dešava. Viđaju se, dolazi na njena takmičenja i imaju jedan lep odnos tate i ćerke.

Možete li sebe ponovo da zamislite u ulozi supruge?

- Zašto da ne, mogla bih to da zamislim, iako zaista ne razmišljam o tome. Trenutno nemam partnera, proteklih godina posvetila sam se odgajanju kćerke, ali ona je skoro odrasla, ko zna šta me čeka. Nikad se ne zna šta nosi dan i ništa ne bih zaključala rečju “ne”, sve mogućnosti su otvorene.