Gojko i Duško Pijetlović: Porodica nam je mirna i inspirativna luka || Hello Magazin!

Kada su kao deca na predlog svog oca Jovana, inače velikog zaljubljenika u vaterpolo, počeli da treniraju ovaj sport, Gojko i Duško Pijetlović nisu ni slutili da će godinama kasnije pokoriti ceo svet. Upravo to desilo se nedavno u Riju, gde su sa nacionalnim timom zabeležili istorijski uspeh. Na grudima reprezentativaca konačno je zasijalo olimpijsko zlato, jedino koje im je nedostajalo u riznici velikih sportskih podviga.

Iako srčani i nepokolebljivi u bazenu, poznata braća privatno su odmereni i skromni momci. Ostvareni kao supružnici i roditelji, u svojim porodičnim oazama u Beogradu vode miran i povučen život. Kada su zbog profesionalnih obaveza razdvojeni od najmilijih, oslanjaju se na svoje lepše polovine koje, kažu, u kući često preuzimaju ulogu kapitena.

Da li je ovo period najveće satisfakcije u vašoj karijeri?

Duško: Poslednjih nekoliko godina ima posebnu draž. Ekipa smo koja neguje perfektne međusobne odnose, osvajali smo takmičenje za takmičenjem, a kao šlag na tortu došlo je zlato na Olimpijskim igrama. Rio je bez sumnje kruna jedne sjajne generacije.
Gojko: Za mene je trijumf na “Olimpijadi” nešto najlepše što mi se desilo u karijeri. Činjenica da imamo zlato sa svih takmičenja najbolje govori o kvalitetu i karakteru nacionalnog tima. Atmosferu iz Rija pamtiću dok sam živ.

Finalna utakmica imala je posebnu težinu. Koliko vam je u tim trenucima značilo što uz sebe imate brata?

Duško: Lepo je igrati finale bilo kog važnog takmičenja, o Olimpijskim igrama da i ne govorim, a kad je tu neko sa kim ste prošli sve u životu, osećaj je jedinstven.
Gojko: Imao sam tu sreću da sam sve medalje osvojio zajedno sa Duškom.

Ko od vas dvojice teže prihvata poraz?

Gojko: Na poraz isključivo gledam kao na novu lekciju. Teško ga podnosim, što je logično, ali iz njega daleko više naučim nego iz pobede.

Kritikujete li jedan drugog posle loše partije u bazenu i ko je osetljiviji?

Duško: Obojica smo dovoljno samokritični da smo vrlo svesni kada odigramo lošu partiju. Najvažnije je da jedan drugog bodrimo u svakom trenutku. Još se nije desilo da se Gojko ili ja naljutimo, jer smo svesni da je svaka kritika dobronamerna.

Sa ponosom ističete da ste poreklom iz Bosne, gde imate najvatrenijeg navijača - baku Grozdu. Viđate li često familiju?

Duško: Nažalost, dugo nisam išao u Bosnu. Nikako da nađem vremena zbog klupskih i reprezentativnih obaveza, ali baba svaku zimu provodi u Novom Sadu kod naših roditelja pa se često viđamo. Mama i tata su letos vodili Gojkovu decu u Bosnu i bilo im je mnogo lepo, pa i ja u bliskoj budućnosti nameravam da odem sa svojim sinom.

Otac vas je usmerio na vaterpolo. Da li ste od početka obojica delili njegove želje?

Duško: Ja sam zapravo samo išao Gojkovim stopama. On je prvi počeo da trenira, ja sam ga sledio, i moram da priznam da mi se sve to odmah dopalo.
Gojko: Otac je želeo da treniramo vaterpolo prvenstveno zbog zdravlja. Sećam se da me je radovao svaki odlazak na bazen.

Kakve uspomene vas vezuju za odrastanje u Novom Sadu? Odlazite li tamo često sa svojim porodicama?

Duško: Naselje u kome smo odrasli bilo je izuzetno mirno pa smo celo detinjstvo proveli igrajući se u ulici sa društvom iz komšiluka, kasnije iz škole. Rado odlazimo u Novi Sad. Svaki put kada smo u Srbiji obavezno posetimo roditelje, a najlepše je kad smo svi na okupu.

Kako podnosite odvojenost od najmilijih tokom priprema?

Duško: Meni je upravo to najteži deo sporta. Kada se Petar rodio, već sledećeg dana morao sam da budem u Budimpešti na Evropskom prvenstvu. Nije bilo lako. Hvala Bogu, tehnologija je napredovala, pa smo stalno na Skajpu ili Vajberu.
Gojko: Slažem se sa Duškom, ali kada imate razumevanje porodice kakvo mi imamo, sve se lako prebrodi.

Kako profesionalni sportista ispunjava roditeljske obaveze?

Duško: Na naše supruge pada veliki teret budući da su često same u inostranstvu, gde nema ko da im pomogne oko dece. Trudim se da budem uz porodicu koliko god je to moguće i svaki slobodan trenutak provedem sa njima. Kada nisam tu, može se reći da je supruga kapiten u kući.

Gojko, vaša supruga je balerina. Čemu su Jovan i Mia više naklonjeni, sportu ili umetnosti?

Gojko: Iva igra balet u Pozorištu na Terazijama i drago mi je da se bavi onim što najviše voli i što je ispunjava. Jovana, logično, balet ne interesuje, kao svaki dečak njegovih godina opčinjen je sportom i igračkama, ali je zato Mia fascinirana baletom, pa redovno odlazi sa mamom u pozorište.

Kako se vaša deca slažu sa Petrom, sinom vašeg brata, koji je nedavno napunio dve godine?

Gojko: Obožavaju da se igraju zajedno, lepo se slažu i uvek mi je puno srce kad ih vidim na okupu.

Priželjkujete li da kao vaš brat posle sina dobijete i kćerku?

Duško: Voleo bih da ima veliku porodicu i nadam se da ćemo je ubrzo proširiti. Pol deteta mi u suštini nije važan.

Hoćete li, poput vašeg oca, sinove usmeravati na sport?

Duško: Život profesionalnog sportiste je lep i svakako da ne bih imao ništa protiv da Petar jednog dana krene mojim stopama. Vaterpolo mi je mnogo dalo i bio bih presrećan da mi sin doživi isto, ali biću mu podrška i ako se opredeli za drugačiji put.
Gojko: Voleo bih da se Jovan bavi sportom pre svega zbog zdravlja. Kao što kaže Duško, šta god da izabere od supruge i mene imaće punu podršku.

Ko je stroži roditelj u vašoj kući?

Duško: Mama je popustljivija, dok sam ja pravi strogi tata. Naravno, trudimo se da svaka odluka bude zajednička i da je se oboje držimo.
Gojko: Ja sam takođe nešto stroži, mada brzo popuštam.

Čemu planirate da se posvetite po okončanju karijere?

Duško: Za sada je sve još na nivou planova. Na ovu temu konkretnije ćemo razgovarati kada počnem sa realizacijom.
Gojko: Ja bih voleo da ostanem u sportu, ali nikad se ne zna gde će me život odvesti.