Ivan Ivanović: Unapred žalim svoju devojku || Hello Magazin!

Danas mnoge tradicije nestaju, a nove zbog tempa kojim živimo ne stignu da se stvore.

U medijima je to još izraženije, jer se sagovornici i događaji sve brže smenjuju. Međutim, intervju sa Ivanom Ivanovićem, koji objavljujemo pred početak svake televizijske sezone, prerastao je u tradiciju magazina “Hello!”.

Na konstataciju da ga sada prvi put čitaocima predstavljamo kao pravnika, naglasio je da nije diplomirani pravnik, već samo pravnik.

- To je takozvana mala diploma, koja se tretira kao nešto između više škole i fakulteta. U svakom slučaju značajna je za mene i moje roditelje, jer se u kući dvadeset godina govorilo o tome. Posle ovoga, u mom životu ne postoji ništa nedovršeno - kaže poznati voditelj.

Verovatno znate da će mnogi reći “on je, kao, učio” ili nešto slično.
- Na “Tviteru” se odmah poteglo to pitanje, a onda se javilo mnoštvo studenata koji su sa mnom polagali ispite. Na “Beogradskom univerzitetu” fakulteti imaju obavezu da obezbede javnost ispita. Mislim, čak, da na Pravnom ispit ne sme da se polaže “jedan na jedan”, već da moraju da budu prisutni drugi studenti. To je ključna razlika između privatnih i državnog fakulteta. Znao sam da će biti raznih budalaština, ali to je normalno u zemlji u kojoj je masa diploma pod znakom pitanja. Kad je već tako, što se ne bi sumnjalo u voditeljsku.

Nekad su govorili: “Sad, kad si diplomirao, prvo da se zaposliš, pa oženiš”. Vi ste išli obrnutim redom.
- Govorili su i: “Imaš parče hleba u rukama”. Ja sam se prvo oženio, dobio dete, razveo, pa diplomirao.

Kako se nastavlja niz u emotivnim zbivanjima?

- Emotivno sam sasvim u redu, ali mislim da to nije tema za moje intervjue. Unapred žalim svoju devojku, jer znam šta je čeka kad se bude saznalo za nju. Videli ste koliko je naslovih strana bilo zbog fotografije na kojoj sam sa drugaricom. Trudim se da ignorišem postojanje neprofesionalnih ljudi u ovom našem esnafu, jer mislim da bi mi koji se ozbiljno bavimo novinarstvom trebalo da postavimo ogradu prema njima. To je način da sačuvamo profesiju, da ne dozvolimo da se sve svede na prenesene “tvitove” ili fotografije sa “Instagrama”.

Budući da imate više od pola miliona pratilaca na “Tviteru”, šta god da se objavi za nekoliko minuta možete da demantujete.
- Ne osećam potrebu da se branim, jer prema celom tom svetu osećam gađenje. Kad reaguješ, pokazuješ da ti je bitno šta su napisali i da oni imaju neku snagu, a nemaju je. Najkraće rečeno, to su nečasni ljudi. Iskreno, nebitno je šta se piše po novima ako tvoja porodica i prijatelji znaju kako živiš, a kod mene se to zna. Odmah ću reći i to da svakoga ko veruje tabloidima smatram idiotom, baš kao i one koji smišljaju te besmislice. Ako si takav, ne trebaš mi ni kao fan, ni kao gledalac, nikako.

Razgovaramo u subotu pre podne. Neobično vreme za nekoga ko je često pominjao “lude noći u kafani”.
- Sada se one dese pet puta u godini, što je sasvim u redu, a pre je bilo pet puta nedeljno. Nisam imao problem sa alkoholom ili bilo čim drugim, već sam samo voleo da izađem, provedem se, ostanem celu noć, ali više nije vreme za to. Kad napuniš četrdeset godina, ne samo da bi trebalo da počneš da živiš ozbiljnije, već organizam počne da ti šalje poruke da više ne možeš da “voziš” kao ranije.

Kada ste u emisijama govorili o četrdesetom rođendanu, delovalo je da se šalite, ali izgleda da ste ga ipak doživeli kao prekretnicu.

- Svakome je prekretnica, a i psihijatri kažu da je prirodno da čovek tada pravi presek - šta je postigao, šta je mogao da uradi drugačije, gde je pogrešio. Nisam oduševljen činjenicom da godine i život prolaze, ali je tako. Za razliku od većine ljudi bio sam baš zadovoljan tim svojim rezimeom. U godinama kad maštamo šta ćemo i kako ćemo jednog dana ovako nešto nisam mogao ni da izmaštam.

O čemu sada maštate?
- U ovom trenutku više razmišljam o potezima u privatnom životu, nego u poslovnom, jer moja karijera ne zavisi od mene. U televizijskom biznisu igra je veoma prljava, te je potpuno nebitno da li radiš dobro ili loše. Odlučuje se na osnovu uskogrudih i neprofesionalnih parametara. Jedino me zanima šta mi ljudi na ulici govore o emisiji, da li im se sviđa, šta bi menjali. Mislim da je posle ovih deset godina jasno da sam sve vreme radio baš za publiku. Nikada nisam pravio kompromise sa centrima finansijske i bilo koje druge moći. Ne umem da pogodim šta ekipa koja trenutno drži televizijski biznis u Srbiji misli da je dobro ili ne, jer ne govorimo istim jezikom i ne razmišljamo istom glavom. No, promeniće se stvari, valjda, jednom.

Hoćemo li to dočekati?
- Hoćemo. Realno, pozitivne stvari nam ne dolaze često, ali dođu. Važno je da smo zdravi. Čovek mora da se nada da će biti bolje.

Stres utiče na zdravlje, tako da smo opet u problemu.
- Jedno američko istraživanje pokazalo je da je prosečni vek ljudi koji više od dvadeset godina rade u televizijskom biznisu šezdeset četiri godine, što je skoro dve decenije ispod proseka. Ovo je posao u kojem ti se iz čistog mira na glavu sruči sve što si mogao da zamisliš, pa i preko toga. Generalno, neophodno je da se trudiš da što manje oštećuješ sopstveno zdravlje, jer će to oni drugi sigurno uraditi.

Vama se, izgleda, svakih pola godine nešto sruči na glavu.

- Ne, to se dešava na tri meseca. Znam da će ovo zvučati kao floskula jer je bezbroj puta ponovljeno, ali jedna od najvećih istina je da mi Srbi nikada nismo mogli, ne možemo i nećemo moći da podnesemo da je neko naš napravio uspeh. Ako taj uspeh potraje neko vreme, ljudi počinju da te mrze, jer moraju sebi da objašnjavaju zašto oni nisu uspeli, a odgovor je uvek isti - nisu se dovoljno trudili.

Uzimate li u obzir faktor sreće?
- Naravno, bez nje ništa, ali njeno učešće u uspehu je deset odsto. Moraš da se izboriš da sagradiš ovih devedeset da bi ti Bog poslao tih deset.

Pričamo u vašem restoranu “ID”. Postoji nepisano pravilo da ljudi, koji su uslovno rečeno kafanski tipovi, ne bi trebalo da se bave ugostiteljstvom.
- Važno je da ne čašćavaš previše jer nešto treba i da zaradiš. To je to. Ljudima pružam ono što znam da im prija, pre svega brigu o njima. Ovo je jedan od retkih restorana u čijem jelovniku piše - ako imaš bolju ideju nego mi, samo reci konobaru. Od namirnica koje imamo možeš da napraviš kombinaciju kakvu god poželiš.

Za razliku od mnogih, kasno ste uradili prvu tetovažu.

- Hteo sam da se tetoviram već sa osamnaest, devetnaest godina, ali sam pomislio da bi bilo dobro da vidim da li ću i sa trideset pet želeti isto. Budući da se to što sam voleo nije promenilo, s tetoviranjem sam počeo pre nekoliko godina. Japanka se našla na ruci zato što je Japan bio i ostao moja velika inspiracija. Čaša i pesnica su “skinute” sa naslovne strane knjige Dušana Prelevića “Kako je umro Baš Čelik”. Istu tetovažu, na istom mestu, ima i moj brat. Želeli smo pravu, bratsku tetovažu, a slika je takva da dobro objašnjava velike delove našeg života.

Za nekoliko godina vaša kćerka imaće ozbiljnije veze. Ako primetite da vas njen dečko podseća na vas kad ste bili mladi, da li ćete joj reći - beži od takvog?

- Smatram da svaki otac ćerki treba da bude bezrezervna podrška. Jedino što želim je da Staša bude srećna, ali ne tako da joj ja određujem sreću. Nikada nisam bio pristalica agresivnog mešanja roditelja u ljubavni život dece i to sigurno neću raditi, iako bi se to možda od mene očekivalo.

Šta vam je od onoga što je svojstveno njenoj generaciji najteže da razumete?

- Nemam problem sa razumevanjem, ali neke stvari smatram opasnim za budućnost, a to je pre svega otuđenost. Telekomunikacioni dometi im stvaraju utisak da imaju prijatelje po celom svetu, ali prijateljstva nema ako nećemo sesti, zajedno nešto pojesti, pogledati se u oči. Kad se okupi veće društvo, mi matori “kokodačemo”, a oni sede i gledaju u svoj telefon ili ajped. Eventualno, ako treba da se pređe na viši nivo igrice, konsultuju se jedni s drugima. Bez druženja neće moći da razviju humanistički pristup životu i ljudima. Kukala nam majka kad oni počnu da vladaju, a mi budemo u penziji.