Davor Štefanek: Dolores me je osvojila svojom dobrotom i lepotom || Hello Magazin!

Kada u životu sve podredite postizanju vrhunskih rezultata i to i ostvarite, ne preostaje vam ništa drugo nego da se prepustite uživanju u slatkom ukusu pobede.

Više od mesec dana posle trijumfa na “Olimpijskim igrama” u Riju, zlatom ovenčani rvač Davor Štefanek i dalje se raduje trijumfu koji ga je upisao u sportsku istoriju naše zemlje.

Nedavno je tim povodom u Beogradu upriličeno slavlje u organizaciji “Rvačkog saveza Srbije”, na kojem je tridesetogodišnji Subotičanin okupio najbliže saradnike, porodicu i prijatelje.

Najvažnija zvanica te večeri bila je njegova emotivna partnerka Dolores, kojoj je Davor priredio veliko iznenađenje.

- Osvojio sam olimpijsko zlato, ali moje najsjajnije zlato si ti. Na strunjači sam svoje protivnike bacio na noge, a ti si ta pred kojom ja klečim. Hoćeš li da se udaš za mene - ovim rečima srpski rvač zaprosio je svoju devojku, koja je u šoku ostala nema nekoliko trenutaka.

Posle njenog “da” prisutni su oduševljeno aplaudirali, a verenici su dugo ostali zagrljeni, ophrvani emocijama.

Usledilo je celovečernje slavlje, koje se sa Dedinja preselilo u jedan noćni klub.

Po povratku u Suboticu, budući bračni par spakovao je kofere i uputio se na romantično putovanje u Italiju, gde uživaju jedno u drugom.

Neposredno pred polazak, Davor i Dolores za magazin “Hello!” pričaju svoju ljubavnu priču, započetu još pre deset godina, koju bi, posle zasnivanja braka, što pre voleli da krunišu prinovom.

Prošlo je više od mesec dana od osvajanja zlatne medalje na Olimpijskim igrama. Možete li da kažete da su se utisci konačno slegli?

Davor: Utisci su se donekle slegli, ali još nisam svestan težine te medalje. Lepo mi je ovako, uživam u rezultatu i ne razmišljam mnogo o tome. Mislim da ću tek za desetak godina shvatiti šta sam uradio. Taj uspeh doživljavam normalno, kao rezultat napornog rada.

Koliko je podrška vaše emotivne partnerke Dolores doprinela uspehu na Olimpijskim igrama?

Davor: Njena podrška mi je najvažnija i mogu da kažem da je jedan od glavnih faktora koji može da me vine u nebo i isto tako baci na zemlju. Na svu sreću, Dolores je razumna i ne priređuje mi neprijatnosti i negativna iznenađenja, pa je sve prošlo sjajno.

U čast osvajanja olimpijskog zlata, “Rvački savez” vam je priredio veliko slavlje u Beogradu. Vi ste iskoristili tu priliku da pred najbližim prijateljima, porodicom i saradnicima zaprosite svoju devojku. Kako ste se odvažili na taj čin?

Davor: Drago mi je da sam uspeo da ih sve iznenadim, jer mi je to bio cilj. Sa mnom su te večeri bili meni dragi i važni ljudi i želeo sam da budu prisutni u tom trenutku. Bio sam vrlo nervozan, uhvatila me je veća trema nego pred finalni meč u Riju. Na strunjači se nisam nikoga bojao, ali u tom trenutku kada sam stao ispred nje bio sam jako uplašen. Tresao sam se dok sam joj stavljao prsten na ruku.

Jeste li se pribojavali kakav će biti njen odgovor?

Davor: Nisam se bojao, ali kada me je pitala šta da kažem, malo me je uplašila. Ali nisam sumnjao da će pristati.

Dolores, kako ste se vi osećali u tom trenutku, da li ste u nekom momentu pomislili da bi mogao to da uradi?

Dolores: U nekoliko navrata pričali smo o tome, a i kroz šalu već i radili to, ali u tom trenutku nisam bila svesna šta se dešava. Pogledala sam snimke i tek tada mi se “vratio film” i sećanje na ono što se desilo. Bila sam u šoku, pozitivnom, naravno.

Kako su vaši najbliži reagovali na prosidbu?

Dolores: Davorova porodica je znala, ali moja ne. Tako da su moji bili prijatno iznenađeni i oduševljeni Davorovom hrabrošću. I njegova porodica je bila vrlo srećna. Mi se svi mnogo volimo i moram da kažem da imam divnu svekrvu.

Čime vas je Davor osvojio?

Dolores: Davor i ja poznajemo se deset godina, i ranije smo već bili u vezi, ali to je trajalo kratko. Ovog puta osvojio me je svojom promenom i zrelošću. On je jedna veoma dobra i iskrena osoba, pametna i uporna. Volim kako razmišlja i kako se ophodi prema meni. Veliki je džentlmen. Nije mi samo dečko, sada verenik, već i prijatelj. Uverena sam da kada se dvoje prepoznaju, razumeju i međusobno dopunjuju, a ujedno vole i poštuju, nema potrebe čekati određeno vreme, godine. Mi smo jednostavno “kliknuli”. Davor je moj šampion, sa medaljom ili bez nje.

Čime vas je Dolores osvojila?

Davor: Nas dvoje se poznajemo desetak godina i naša priča počela je već tada. Nekako, uvek kada smo se sreli na ulici i progovorili, imao sam neki čudan osećaj, drugačiji od svega. Osvojila me je svojom dobrotom i lepotom. Znači mi što me podržava i što me voli. Osećam da je njena ljubav jaka.

Zabavljate se nešto duže od pola godine. Kada ste shvatili da je Dolores “ona prava”?

Davor: Kada smo počeli sa se zabavljamo, video sam koliko je iskrena i dobra. To mi se najviše svidelo. To što je bila uz mene poslednjih pola godine kada mi je to bilo najpotrebnije, što mi je davala podršku, hrabrila me i zajedno sa mnom izdržala sav taj pritisak i pre i posle „Olimpijskih igara“ za mene je dovoljno. Puna je razumevanja, čak i kada sam i sam svestan da preterujem u nekim situacijama. Nju ne zanimaju moji uspesi, već samo ono što činim za nju i za nas. Nas dvoje smo veliki prijatelji i mnogo se volimo. Zbog svega toga ona je “ta”.

Da li ste već počeli da pravite planove za venčanje?

Dolores: Pripreme još nisu počele, tome ćemo se posvetiti sledeće godine. Sada smo se posvetili opremanju stana.

Davor: Neće to biti velika fešta, ali biće lepo, u krugu najbližih ljudi. Nismo još počeli da pravimo planove, ali smo odredili datum. Venčaćemo se na dan kada smo se verili - 9. septembra 2017.

Jeste li već otpočeli zajednički život?

Davor: Nismo. U toku je opremanje stana i nadam se da ćemo se useliti što pre.

Maštate li da uskoro postanete roditelji?

Davor: Naravno da maštamo. Jedva čekam da postanem otac. Voleo bih da Dolores i ja budemo roditelji dvoje dece, možda čak troje.

Hoćete li insistirati na tome da vaša deca nastave porodičnu tradiciju i budu profesionalni rvači?

Davor: Insistirati neću, ali bi mi bilo drago da bude tako. Odvešću ih u salu, pa ćemo videti. Voleo bih da se bave tim sportom i budu bolji rvači od mene, ali ih neću primoravati na to. U svakom slučaju, voleo bih da treniraju neki sport, pa makar to ne bilo rvanje. Iako bih mi to bilo najdraže.

Koliko vam se život promenio po povratku iz Rija?

Davor: Ljudi me prepoznaju na ulici, to je lepo i drago mi je što mogu da promovišem svoj sport i napunim rvačke sale. To je pozitivna stvar i trenutno moj najveći cilj. Ostajem u sportu, nastavljam da treniram i da se trudim da postižem dobre rezultat, kao što sam i do sada radio.

Protivnik koga ste porazili u finalu žalio se na rezultat. Koliko vas je to iznenadilo?

Davor: Ko gubi ima pravo da se ljuti, mada mislim da su to mediji malo preuveličali. Ali mene to ne zanima. On je pokazao kakav je sportista. U porazu treba da budeš još veći nego kada pobediš. Tu se pokazuje snaga.

Odakle tolika ljubav prema rvanju, koji do sada nije bio toliko popularan sport kod nas?

Davor: Mogu da kažem da sam prohodao na strunjači, jer su mi se i ujak, i deda, i stric, i brat bavili rvanjem. Kada sam bio klinac, moj stric bio je u prvoj ekipi subotičkog “Spartaka” i reprezentativac. Išao sam da gledam njegove mečeve i tako zavoleo ovaj sport. Kada bih se opet rodio, opet bih trenirao rvanje. Zaista ga volim i nikada ga ne bih menjao za neki drugi.

Kakvi su vam planovi i ambicije u rvanju, a kakvi na privatnom planu?

Davor: Neostvarena želja je zlato na „Evropskom prvenstvu“, koje ću pokušati da osvojim sledeće godine u Novom Sadu. Ambicija mi je da budem trener reprezentacije i želja mi je da moji učenici jednoga dana budu veći šampioni od mene. Naravno, porodica je moja velika želja, a na dobrom sam putu da mi se to i ostvari.