Ana Sofrenović: Mi umetnici smo skloni da razmazimo decu || Hello Magazin!

Glumica Ana Sofrenović oduvek je plenila lepotom, kako fizičkom, tako i onom unutrašnjom, kojom na pozorišnoj sceni zrači podjednako kao i na malim i velikim ekranima.

Sofisticirani glumački izraz zapravo je samo odraz njenog unutrašnjeg bića, oplemenjenog bogatstvom duha i radoznalošću koju neguje i u petoj deceniji života.

Dok publika s nestrpljenjem iščekuje njene nove uloge, četrdesettrogodišnja umetnica ove jeseni upušta se u potpuno novi profesionalni izazov.

Majka osamnaestogodišnje kćerke Ive i dvanaestogodišnje Lene, koje ima iz braka sa bivšim suprugom, glumcem Draganom Mićanovićem, ove jeseni vraća se u školsku klupu.

Ovoga puta u ulozi pedagoga. U “Insitutu za strane jezike” u Beogradu u kojem je uz svoju majku Šilu, englesko-irskog porekla, lingvistu i prevodioca engleskog jezika i književnosti, provodila mnogo vremena kao dete, ovog septembra naći će se sa druge strane katedre.

Dok opisuje povratak na mesto za koje je emotivno vezana, rođena Beograđanka otkriva da je kćerka Iva nedavno napustila porodični dom i otvoreno govori o izazovima sa kojima se susreće kao majka, umetnica i žena. Na početku razgovora glumačka heroina osvrnula se na novi profesionalni angažman, koji je prihvatila s neizmernom radošću.

- Oduševljena sam projektom dramske sekcije za najmlađe, koji ćemo ove jeseni realizovati u “Institutu za strane jeziku”, koji je moja druga kuća. Direktorka Marina Dinić i profesorka Marija Gajić inicirale su priču o radionici na engleskom jeziku za decu i mlade od devet do osamnaest godina, kroz koju će imati priliku da engleski jezik upoznaju na malo drugačiji način. Meni je cilj da kroz program provučem englesku kulturu, humor i razigranost, i da deci izgradimo i obogatimo samopouzdanje kako ne bi imali osećaj sramote kada izađu pred druge ljude. Oslobodiće se u glumačkom, fizičkom, mentalnom, emotivnom i, naravno, jezičkom smislu. U decembru će odigrati predstavu pred publikom i sigurna sam da će biti ponosni na ono što ćemo napraviti.

Nije slučajno što ste baš vi angažovani na ovom projektu s obzirom na vaš istorijat sa Institutom.

- Kada se moja majka, koja je Engleskinja, doselila u Beograd, njen prvi posao bio je u Institutu. U jednom periodu svog života išla sam na časove i to nam je nekako uvek bila druga kuća. Sadašnja direktorka Marina Dinić bila je moja profesorka.

Kako vam se dopada ovaj novi profesionalni izazov?

- Meni je igra uvek izazov. Deca su tu apsolutno najveći resurs i njihova imaginacija. Ja sam, inače, infantilna, to moja deca najbolje znaju i vole sa mnom da se zafrkavaju da sam ja veliko dete. Tim pre, jedva čekam da počnemo sa kursom.

Vaša starija kćerka uveliko je zagazila u tinejdžerski period, dok je mlađa na njegovom pragu. Kako se to odražava na vaš odnos?

- Baš tako, jedna je prava tinejdžerka, a druga u povoju. Ono što sam se trudila da izgradim kod njih, i mislim da mi je to uspelo, jeste jedna vrsta nezavisnosti, orijentisanost na pokušaj da sam rešiš problem. Podrška mame i tate uvek je tu, kao i baka i deka, ali učim ih da se trude da sve reše same. Mislim da je to jako važno. Ja sam, recimo, kao dete kroz detinjstvo bila izuzetno zaštićena, živela sam u drugačijem vremenu i potpuno drugačijem svetu, ali mislim da u ovom vremenu, u kojem one žive, moraju da nauče da se same bore. Naravno, uz svu našu podršku. Mislim da je to jako važn, čak presudno za njih.

Jeste li stroga majka ili ste popustljivi?

- Prilično sam popustljiva, nekad možda i previše. Mi, umetnici, skloni smo da razmazimo decu. Gledamo da im pokažemo smernice, ali važno je da pokušavamo da ih najbolje što možemo pratimo u onome što one jesu i što žele, a ne da ih mi kreiramo i oblikujemo kako mi zamišljamo. Mislim da je važno decu pratiti gde ona idu, a ne gde bismo mi voleli da ih vodimo. One su vrlo različite i svaka ima prostor u kome može da se pronađe.

Kakva su njihova interesovanja?

- Obe su umetničke duše. Starija je potpuno posvećena učenju i veoma joj lepo ide, fantastičan je kapaciet i divno peva. Još je u gimnaziji i istražuje. Podržavam to što nema odgovor na pitanje šta želi da bude. Mislim da je rano. Ako bude imala pet različitih odgovora, i to će biti sjajno. Svet ide u pravcu u kome će oni koji rade samo jedan posao biti prilično nezaposleni. Svet sada nudi jednu paletu stvari koju ljudi mogu da rade i mislim da to nije loše. Ima raznih mišljenja, bojazan postoji, ali satramm da dolazi renesansno vreme u kojem će se ceniti upravo ta paleta sposobnosti.

Iva je u septembru školovanje nastavila u inostranstvu. Kako ste podneli razdvajanje od kćerke?

- Ja sam tu malo severnjak, uopšte nisam balkanski tip. Ovo je kultura koja je prošla mnogo toga. Englezi su kroz istoriju mnogo više osvajali, a ovde se mnogo više trpelo. To je suštinska razlika. Ovde su duvali razni vetrovi i ta potreba da se deca štite i drže uz sebe najviše dolazi iz te istorije. U Engleskoj je potpuno prirodno da se deca odvajaju od roditelja prilično rano i zapravo više se ne vraćaju, kreću u svoj život, postaju emotivno i finansijski nezavisni. Meni ćerka strašno nedostaje, ali sam navijala da joj se ukaže mogućnost da ode. Ako jednog dana bude želela da se vrati i ostane ovde, meni će to biti fantastično, ali u ovom trenutku ona prati neke mogućnosti koje joj se otvaraju i bira odskočne daske. Presrećna sam da smo u mogućnosti da joj to pružimo. Još se svi privikavamo, Iva je otišla pre nedelju dana, pa smo trenutno svi u periodu navikavanja.

Kako se mlađa ćerka nosi sa odlaskom starije sestre?

- Lena će sada svakako dobiti neki svoj prostor i mislim da će verovatno brže rasti. To je neminovno. I ona je divno dete, sanjar je. Ima neki svoj prelepi svet, živi u crtežu, u slici, u animaciji i u izmišljenim karakterima. Prava je umetnička duša koja se obično ne slaže najbolje sa školskim sistemom, ali mislim da se dobro snalazi. Odrasta i shvata da je ta struktura važna. Koliko god da umetnici vole slobodu, moraju da imaju jedan segment života gde su strukturirani, da bi njihovi potencijali došli do izražaja. Ona to polako shvata i dobija na ozbiljnosti. Ali tek joj je dvanaest godina, još je mlada, ali je na dobrom putu da se ostvari u tom svetu, ima tu umetničku crtu i ne verujem da će je ikada izgubiti.

Oba roditelja su im umetnici, a ta oblast je dugo već u društvenom zapećku. Koliko ste zbog toga oprezni kada je reč o njihovim izborima?

- Mi se trudimo da ih podržimo, ali gledamo da shvate realnost. Nemam odgovor na pitanje kako će umetnici živeti za deset, petnaest godina, ali normalno je da nemamo sve odgovore. Pokušavamo da ih usmeravamo na osnovu tipa ličnosti i da budemo njihova podrška.

Plaši li vas svet u kakvom odrastaju vaša deca?

- Ja sam u životu dosta smelo postupala. Da li grešim ili ne, to je druga stvar, ali mislim da je u ovom svetu strah najveći problem. Strah je u redu, ima svoju svrhu, ali ne sme da bude parališući. Moramo da imamo strpljenja i sebi damo vremena da dišemo. To govorim i svojoj deci. Pokazujem im svojim primerom da postoje oscilacije u životu, čovek prolazi kroz razne faze, ide dalje, i u tome je najvažnije da ima pozitivan stav prema životu.

Iako više niste u braku, vi i Dragan sjajan ste roditeljski tandem. Kako to postižete?

- Roditelji smo i prijatelji, stvorili smo dva prelepa bića i to je prioritet. To je deo života, rastemo drugačije, razvijamo se drugačije, ali mi smo prvenstveno roditelji i to je ono što se nikada neće promeniti.

Šta vas pored profesije i porodice najviše ispunjava?

- Ja sam veći deo života bila jedno urbano biće, volim taj asfalt i buku, ali sve više okrećem se prirodi i punim baterije u njoj, što mi je pre deset godina bilo nezamislivo. Ali to su faze u životu koje dolaze. Volim tišinu i energiju koju priroda donosi. Analognost spram degitalnog sveta. Okružujem se stvarima koje me ispunjavaju i hrane energijom, naročito finim ljudima. Došlo je vreme kada mi je to s kim radim čak važnije od toga čime se bavim. Uživam sa ljudima koji čuvaju lepe vrednosti, oni su dragulji današnjeg vremena, koje moramo da čuvamo i dozvolimo im da ono dobro prenesu na našu decu.