Nataša Ilić-Jovanović: Osmehom protiv svih nedaća || Hello Magazin!

Duže od dve i po decenije karijere i rada pred televizijskim kamerama Nataša Ilić-Jovanović obeležila je osmehom i vedrim duhom. Poslednjih meseci gledaoci „Radio-televizije Vojvodine“ prate je u emisiji “Neka pesma kaže”, u kojoj sa „Velikim narodnim i tamburaškim orkestrom“ pokrajinskog „Javnog servisa“ podseća na neke od najlepših tradicionalnih i starogradskih pesama.

Četrdesetpetogodišnja Novosađanka u žiži javnosti našla se pre četiri godine, kada je prvi put progovorila o borbi sa opakom bolešću, tumorom pljuvačnih žlezda koji je uspela da pobedi.

Najveći motiv u toj važnoj bici bila joj je kćerka Katarina, kao i suprug Siniša, sa kojima se i danas zajedno obračunava sa svim životnim nedaćama.

U intervjuu za magazin “Hello!” poznato televizijsko lice govori koliko je raduje povratak u medijsku kuću u kojoj je počela karijeru i otvoreno priča o promeni koju je doživela posle bolesti, zbog koje je kormilo života okrenula u drugom pravcu.

- Pauza nije toliko dugo trajala koliko se možda čini gledaocima. Pošto sam na ekranu od osamnaeste godine, nekima verovatno deluje kao da me godinama nije bilo i često su me pitali: „Pa dobro, gde si ti?“ Međutim, predah je u mom poslu nekad dobrodošao, da se napune baterije i vrati pokretačka i kreativna snaga. Mada je tada nisam želela - otkriva Nataša.

Na pauzu vas je primorala bolest, tumor pljuvačnih žlezda čiji je malignitet bio neizvestan do poslednjeg trenutka. Kako ste se nosili sa strahom od mogućih kobnih posledica?

- Ne znam ni sama. Lakše bih, čini mi se, da sam radila. Kao za inat sam u tom periodu bila na pauzi između dva posla. Sada svima koji imaju bilo kakav problem savetujem da uposle mozak, jer im tako ne ostaje puno vremena za razmišljanje i brigu. Najviše je bio prisutan strah od rezultata posle operacije. Trenutak kada sam saznala da je u pitanju bio benigni tumor nikad neću zaboraviti. Ipak, tu životnu epizodu iskreno pokušavam da ostavim iza sebe i ne osvrćem se mnogo na nju. Kad god mi se dešavalo nešto ružno, pokušavala sam to da sagledam sa pozitivne strane i da odgonetnem šta je Bog hteo da mi kaže. Naučila sam da su misli energija koja se vraća kao bumerang. Zato sam izvukla pouku, krenula na jogu i meditaciju i čuvam se ružnih misli, loših vibracija i zlih ljudi. Obilazim ih u širokom luku. Tu je ključ.

Kako su vaš suprug i kćerka podnosili tu situaciju?

- Suprug je sve vreme bio tu tvrdeći da ćemo se jednog dana svemu smejati. “Samo veruj u pozitivan ishod“, govorio je i bio u pravu. Zahvalna sam mu, ne samo zbog ove situacije već i inače, što me diže kada padam i bodri kada sam dobro. S druge strane, Katarina je bila pošteđena informacija, tako da je bezbrižno i veselo kod bake čekala da se mama vrati sa „poslovnog puta“. Smatrala sam da je tako najbolje. Tek je posle svega iz novina saznala kakvu sam životnu epizodu imala.

Poznati ste po osmehu. Da li ste ga i tada imali u neograničenim količinama ili vas je bilo teško oraspoložiti?

- Osmeh je i dalje bio tu, doduše ponekad kiseo, ali bolje se smejati nego plakati. Vedra sam i nasmejana vazda bila. Kada me ljudi vide zamišljenu ili neraspoloženu, pitaju da li sam bolesna. Ima dana kada i meni dođu bubice, ali me brzo prođe. Nisam osoba koja se ljuti i ćuti danima, kažem kada imam neki problem, volim da raspravim odmah i idemo dalje. I u poslu i privatno.

Šta vam je dalo snage da se suočite sa nemilom situacijom?

- Po prirodi sam optimista i verujem da nijedan problem nije nerešiv. Naravno, nikome nije svejedno kada očekuje rezultate nalaza koji otkriva srž problema i odgovor na pitanje šta dalje. Ali, “život je nekad siv, nekad žut“. Ne staje, pa ne smemo ni mi. Otresete prašinu sa kaputa i gurate dalje. Meni je svetlost na kraju tunela bila moja Katarina, kao i u svakoj drugoj neprijatnoj situaciji. Ona je moj anđeo zbog kojeg je svaka životna borba lakša.

Jeste li pokušavali da nađete odgovor na pitanje zašto se baš vama to desilo?

- Neko mnogo pametniji od mene tvrdi da se sve što nam se dešava u životu, i lepo i ružno, dešava za naše najveće dobro. Posle mnogo vremena shvatila sam tu poruku. Ukoliko naučimo da prepoznajemo znakove pored puta i opomene koje život nosi, pa i kroz bolesti, da sa odgovornošću priznamo sebi gde smo grešili i trudimo se da greške ispravimo i radimo na sebi, onda je cilj postignut. Opomenu i poruku sam shvatila, i idem dalje.

Na društvenim mrežama dobijate veliku podršku ljudi koji su prošli kroz slično iskustvo. Da li vam to znači?

- Pričam o tome da bih onima koji prolaze slično ili gore, a ima ih, pokazala da lepim mislima i pozitivnim emocijama možemo sve, pa i pobediti bolest. Kada vam se dese tako nezgodne situacije, lakše je ako znate da niste sami. Međutim, svaki put kada progovorim o svom iskustvu nađu se malobrojni pojedinci koji smatraju da je to ružno i pitaju odakle mi pravo da o tome naveliko pričam. Ne slažem se s tim. Ja sam dobro i biće tako, jer sam sama to odlučila.

Koliko ste posle iskustva sa bolešću promenili odnos prema životu, prioritete i navike?

- Postala sam nekako važnija samoj sebi. Trudim se da budem bolja osoba i onima koji me vole, jer su to zaslužili. Izbegavam ljude koji mi ne prijaju i nemam više strpljenje za gluposti. Ne trošim vreme i energiju na one koji toga nisu vredni, niti na bilo šta što bi moglo da me rastuži.

Čemu se danas najviše radujete i šta u budućnosti najviše priželjkujete?

- Život nije uvek lak i često nas uvuče u dobro poznate zamke ružnih misli i emocija. Radim na tome da naučim da ih kontrolišem u svakom momentu i da ne dozvolim da me poremete. Kažem sebi: „Ti si zdrava, srećna i bezbedna, i u tvom životu sve je u najboljem redu“. Kako odlučite, tako će vam i biti.